Unapređene tehnike zlostavljanja

Foto AP

Amerikanci su majstori eufemizama. Naslanjajući se na globalnu dominaciju engleskog jezika i jašući na talasu političke korektnosti - kao tu i tamo dobrodošlog, ali češće apsurdnog, pa čak i represivnog preobličavanja javnog govora - svetu su u poslednjih četvrt veka podarili gomilu fraza i neologizama čiji osnovni cilj više nije (ako je ikada i bio) da komunikaciju učini učtivijom a nipodaštavanje bilo koje društvene grupe neprihvatljivim, nego pre i iznad svega da prikrije pravu suštinu onoga o čemu se govori. Uostalom, i mi ovde imali smo priliku da naučimo kako izgleda takva (zlo)upotreba jezika: ko u Srbiji ko pamti 1999. godinu ne zna šta stoji iza termina humanitarna intervencija?

Zahvaljujući godinama pripremanom i posle mnogo odlaganja prošle sedmice konačno objavljenom izveštaju obaveštajnog odbora Senata, gornjeg doma američkog Kongresa, o brutalnim metodama koje su tokom najvećeg dela mandata predsednika DŽordža V. Buša Centralna obaveštajna agencija (CIA) i njeni bezbrojni spoljni saradnici koristili pri saslušanju osumnjičenih za terorističke aktivnosti, čitav svet sada je u prilici da nauči još jedan američki eufemizam. CIA i oni koji joj drže stranu ono što se našlo u fokusu parlamentarne istrage nazivaju unapređenim tehnikama ispitivanja; na običnom, svakodnevnom engleskom jeziku - kao i na mnogim drugim - to nije ništa drugo nego tortura.

Fraza unapređene tehnike ispitivanja (engleska skraćenica EIT) nije, istina, sasvim nova; u upotrebi je već godinama, ali pošto se odnosi na nešto o čemu se ne govori ako se baš ne mora prosto nije dovoljno popularizovana - nasuprot recimo voterbordingu, brutalnoj metodi izlaganja žrtve simuliranom davljenju, čiji grafički prikaz je sad već moguće videti i u malo hrabrijim holivudskim filmovima. Da Amerikanci zlostavljaju osumnjičene za terorizam zna se takođe već odavno - u najmanju ruku od objavljivanja onih zastrašujućih fotografija iz zatvora Abu Graib u Iraku, te paralelnih otkrića o maltretmanu utamničenih u bazi Gvantanamo Bej na Kubi. I dok je zlostavljanje u Abu Graibu još i moglo da se predstavi kao izolovani slučaj situacije koja je izmakla kontroli i za koju je odgovorna mala grupa problematičnih pojedinaca, stvarnost sistematskog nasilja nad zatočenicima u Gvantanamo Beju nije bilo moguće ozbiljno negirati ili ulepšavati, pa to uglavnom nije ni činjeno. Nije ni bilo potrebe. Jer, suočen s nepremostivim pravno-političkim preprekama, čak ni nominalno najmoćniji čovek na planeti, u ovom slučaju predsednik Barak Obama, nije uspeo da uradi išta kako bi - kao što je kao nekadašnji predsednički kandidat obećavao - zatvor u Gvantanamu konačno zatvorio: eno tog logora i dalje tamo da, na sramotu Amerike, podseća koliko su pravda i krivda relativne stvari.

Pa zašto je onda objavljivanje izveštaja senatskog odbora, na čijem čelu poslednje dane broji demokrata Dajan Fajnstin, toliko uzburkalo strasti, te produbilo i inače ogromne podele u američkoj politici? Zato što se, uprkos svim osporavanjima metodologije korišćene u njegovoj pripremi (izveštaj ima preko 6.000 strana, od kojih je javnosti uvid omogućen u samo 524), došlo do čitavog niza šokantnih otkrića o tome kako je sistem funkcionisao, te koliki je prostor za zloupotrebe ne samo dopuštao, nego i - s obzirom na odsustvo svake kontrole - faktički podsticao.

Ne samo da su metode korišćene pri saslušanju osumnjičenih bile drastično gore nego što je CIA to predstavljala; da je primena mučenja pravdana lažnim podacima o korisnosti tako pribavljenih informacija; da zlostavljanje nije dalo nikakve rezultate u pribavljanju važnih informacija; nego se, naprotiv, pokazalo da je najveći broj obaveštajno relevantnih podataka dobijen u konvencionalnim, nenasilnim saslušanjima. Ne samo da CIA nije ni vodila preciznu evidenciju koliko je tačno zatočenika bilo podvrgnuto EIT, ili je iznosila netačne podatke o tome; nego je više od petine ukupnog broja onih za koje je u izveštaju nepobitno utvrđeno da su podvrgnuti torturi (26 od 119, ili 22 odsto) bilo utamničeno bez osnova - jer nije bilo indicija da su na bilo koji način umešani u terorističke aktivnosti - ili pak na osnovu fabrikovanih optužbi i potkazivanja. Ne samo da je ispitivanje poveravano osobama bez pravih kvalifikacija za taj posao, nego su procenu uspešnosti čitavog programa obavljali isti oni koji su ga i sprovodili - što mu je i omogućilo da potraje toliko koliko je potrajao, sve dok ga Obama odmah po dolasku na vlast početkom 2009. nije ukinuo.


Foto AP

Što je svakako bilo za pohvalu, ali ni na koji način šefa Bele kuće ne opravdava za to što je takođe za vreme njegovog mandata stavljena i tačka na ionako limitirane pokušaje da se neki od odgovornih za mučenje zatvorenika u Avganistanu i Iraku krivično gone: takvu odluku je još 2012. saopštio državni tužilac Erik Holder, pa sledstveno tome Obama i sada odbacuje svaku mogućnost da iko iz CIA odgovara za počinjeno. Stvar je, je li, isuviše politički osetljiva. Pa je sve završeno u tipičnom američkom stilu: šta je bilo - bilo je, život ide dalje, nećemo nikad više, tako nam Bog pomogao...

Možda se zaista i neće ponoviti: posle objavljivanja ovakvih nalaza, mnogima se čini nezamislivim da bi se bilo koja naredna američka administracija usudila da krene istim putem kojim je u danima posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. bezglavo kročila ona Bušova. Ali ko to može da garantuje? Zabrana torture je i u SAD odavno na snazi; ali ako nešto odbijate da nazovete torturom iako je upravo o njoj reč - široko vam polje za zloupotrebe.

Zato kad osporavatelji izveštaja senatskog komiteta (a nije ih malo, skoro isključivo među republikancima i njima odanim, histeričnim TV kanalima poput Foksa) danas ukazuju da je za primenu radikalnih tehnika ispitivanja postojalo zakonsko odobrenje, te da su i javnost i političari u uzavreloj atmosferi stvorenoj posle 11. septembra od obaveštajnih službi tražili rezultate odmah i po svaku cenu, to nije samo previđanje suštine problema - da je tortura u svakom slučaju nedopustiva i neprihvatljiva, čak i ako daje rezultate; a ne daje ih. To takođe znači i da oni zapravo veruju kako bi, ako bi se nekom nesrećom zemlja ponovo suočila sa situacijom poput one iz 2001, u obračunu sa terorističkim neprijateljem bilo opravdano ponovo posegnuti za ekstremnim merama.

A te mere kojima se godinama pribegavalo pri saslušavanju osumnjičenih su sve od reda nezamislivo surove. Poput već pomenutog voterbordinga, kome je jedan od važnijih ljudi u Al kaidi, Abu Zubajdah, podvrgavan 83 puta, a Halid Šeik Muhamed, jedan od organizatora napada na SAD, nezamisliva 183 puta (Dik Čejni, tadašnji potpredsednik SAD, pre neki dan o ispitivanju Šeika Muhameda: Šta je trebalo da uradimo - poljubimo ga u oba obraza i kažemo mu: Molimo vas da nam kažete šta znate? Naravno da ne.). Pa rektalnog unošenja hrane i rehidratacije (opet Čejni: iz humanitarnih razloga); stavljanja u kutije i polivanja ledenom vodom; ostavljanja polunagih zatvorenika prikovanih za betonski pod (tako je, od hipotermije, 2002. u jednom zatvoru u Avganistanu, umro Gul Rahman, jedini čija se smrt u sažetku izveštaja pominje - o pravom broju onih koji su tokom ispitivanja preminuli može samo da se nagađa). Pa postavljanje u neprirodni položaj i vezivanje lancima za zid (citira se slučaj jednog nesrećnika koji je tako visio 17 dana!); iscrpljivanje uskraćivanjem sna po nekoliko dana, s odobrenjem da to po potrebi može da se protegne i na mengeleovskih 180 sati. Pa pretnje ručnom električnom bušilicom; pretnje silovanjem ženskih članova porodice...
Kako je ovih dana neko napisao: kao u nekoj modernoj verziji knjiga Markiza de Sada, ili slika Hijeronimusa Boša.

Pominjanje dvojice velikih evropskih majstora umetničkog horora svakako bi bilo dobar šlagvort da se, samo da prostor dozvoljava, nešto više kaže i o saučesništvu drugih, pre svega evropskih zemalja u sprovođenju američkog programa zatočenja i saslušavanja osumnjičenih za terorizam. Za ovu priliku, dovoljno je reći i da su, prema podacima koje je prikupio Fond za otvoreno društvo, najmanje 54 vlade, od kojih 21 evropska (od kojih i neke nama susedne), na jedan ili drugi način učestvovale u tom prljavom poslu. I da je Italija jedina evropska zemlja u kojoj je sud nekog proglasio krivim za učešće u tom programu: 2009. su tamo zbog slučaja iz 2003. godine - otmice Abu Omara, egipatskog imama kome je bio odobren azil u Italiji - osuđena dvojica italijanskih pripadnika tajne službe, jedan američki oficir, te čak 22 agenta CIA. Ali se, naravno, Amerikancima sudilo u odsustvu, pa ni oni za to nikad neće odgovarati. Kao što, rečeno je već, i niko drugi u SAD neće.
Ali ako ništa drugo, Amerika je, makar i sa velikim zakašnjenjem i još većim oklevanjem, na kraju priznala šta je radila. Evropa tako nešto još nije u stanju.

Komercijalizacija borbe protiv terorizma

Mučenje, unosan biznis

Priča o još jednom mračnom poglavlju savremene američke istorije ne bi bila kompletna ako se dužna pažnja ne bi posvetila izuzetno važnom aspektu izveštaja obaveštajnog odbora Senata: onom koji otkriva do koje mere su SAD privatizovale i komercijalizovale borbu protiv terorizma. Na isti način na koji su, recimo, i poslove održavanja reda i mira u okupiranom Avganistanu i Iraku prepuštale privatnim podugovaračima poput notorne kompanije Blekvoter.

Svet već dugo zna da je svaki rat koji Amerika povede, osim za vojnu industriju, izvanredno profitabilan i za tamošnje kompanije specijalizovane za ono što se u Srbiji naziva fizičko-tehničkom zaštitom. Ali se do objavljivanja ovog izveštaja nije znalo do koje mere je američka država i ono što bi moralo da bude isključivo njen domen - dakle, pravo na ispitivanje osumnjičenih za bilo koje krivično delo, pa tako i terorističke aktivnosti - prepustila privatnicima. Pritom još i nekvalifikovanim za taj delikatan, mučan posao.

U centru ovog dela priče su dvojica penzionisanih vojnih psihologa, DŽim Mičel i Brus DŽensen, koji se u izveštaju inače pominju pod pseudonimima. Obojica sa stažom u avijaciji, oni su se u vreme Hladnog rata specijalizovali za obuku američkih pilota za slučaj da budu oboreni iznad neprijateljske teritorije: kako da izdrže i prežive ispitivanje, izbegnu odavanje tajni i, ako je moguće, pobegnu iz zatočeništva - poznati Survival, Evasion, Resistance and Escape (SERE) program. Spisak onoga za šta Mičel i DŽensen nisu kvalifikovani je, međutim, mnogo duži. Niti su bili obučeni za saslušavanje neprijateljskih boraca (ili u ovom slučaju potencijalnih ili stvarnih terorista); niti su se ikada ranije bavili antiterorističkim radom; niti su posedovali ekspertizu iz bilo koje discipline relevantne za saslušavanje jednog vrlo specifičnog profila zatočenika (uključujući poznavanje jezika, socio-kulturnog miljea, itd.). Ali ništa od toga nije sprečilo CIA da ih 2002. zaduži da osmisle program radikalnih mera saslušanja, u čijem sprovođenju su uskoro i sami neposredno učestvovali. I mada se primenom metoda koje su preporučili uglavnom moglo da ustanovi samo da osumnjičeni ne raspolažu nikakvim važnim saznanjima - drugim rečima, da je mučenje bilo uzaludno - CIA je Mičela i DŽensena visoko vrednovala. Do te mere da su u jednom trenutku 2003. njih dvojica sebi dali slobodu da zaključe kako dalje ispitivanje Halida Šeika Muhameda, koorganizatora napada na SAD, treba da nastave samo oni i niko drugi. I to po tarifi četiri puta višoj od one koja je važila za druge honorarne mučitelje: 1.800 dolara na dan.
Posao je cvetao do te mere da su Mičel i DŽensen 2005. osnovali kompaniju koja je par godina kasnije imala skoro 60 zaposlenih, i koja je s CIA imala ugovor vredan - pazite sad -180 miliona dolara. Od kojih je 81 milion i isplaćen pre nego što je 2009. ugovor raskinut; ali ni to ne pre nego što su ovi maheri od CIA izdejstvovali i milionsko osiguranje za slučaj eventualne krivične istrage protiv njih i njihove firme.
To se zove preduzetnički duh.

Ispostavilo se zapravo - pokazuje senatski izveštaj - da su već do 2005. najveći deo poslova na ispitivanju osumnjičenih islamista preuzele privatne firme, i da je njihov personal činio i do 85 odsto radne snage angažovane na sprovođenju programa.
S priličnom izvesnošću se može pretpostaviti da je zatočenicima bilo savršeno svejedno da li ih zlostavljaju državni službenici ili unajmljeni privatnici. Ali je potpuno van pameti da je jedna ozbiljna država, makar i ona koja se opsesivno klanja kultu individualnosti i privatne inicijative kao što to čini Amerika, sebi dopustila da padne tako nisko i dopusti da se od torture napravi unosan biznis. A eto, upravo je to ono što se dogodilo.