Ukradena revolucija

Foto AP

Teško je danas u Kairu pronaći tragove Arapskog proleća, slobodarske revolucije besa iz januara 2011. godine. Ostalo je samo desetak čeličnih prepreka sa bodljikavom žicom po obodima trga Tahrir, nekoliko zazidanih prolaza, izbledeli grafiti i murali u Ulici Mohameda Mahmuda i spaljeno sedište Mubarakove Nacionalne demokratske partije, koja je decenijama bila fasada lične vlasti oslonjene na snage bezbednosti. Još jednom je potvrđeno staro pravilo - oni koji započnu revoluciju obično ne postanu njeni vlasnici. Glavno obeležje Egipta posle (kontra)revolucije nisu promene već paradoksi, nevesela slika onoga što neoliberalizam predstavlja na periferiji globalizovanog sveta, u zemljama čiji su ključni resurs siromašni ljudi.

S jedne strane, u pustinji oko Kaira nikla su nova, na prvi pogled moderna predgrađa, na brzinu građena za rastuću srednju klasu, više rođake miliona gastarbajtera nego dobitnike u posustaloj tranziciji. Iza niskih zidova i ogromnih kapija, koje kao da su pravljene prema orijentalističkim fantazijama crtača Diznijevog Aladina, štrče sve brojnija satelitskih naselja u kojima mnogi stanovi zvrje prazni, sa nekih zgrada već otpada farba i malter, cevovodi su zapušeni i voda se neretko sliva sa žućkastih fasada.

S druge strane ogromne četvrti u starom jezgru grada, islamskom Kairu koji je glasao za svrgnutog islamističkog predsednika Mohameda Morsija, sve su prenaseljenije, zatrpane đubretom i obeležene hroničnom bedom, koja se graniči sa beznađem najsiromašnijih gradova Četvrtog sveta. Veliki deo starog Kaira izgleda gore nego pre četvrt veka. Izuzetak su samo ulice oko nekoliko obnovljenih džamija, koje su postale obavezna stanica na razgledanjima grada, i ogroman novi tematski park pored Al Azara, svetskog centra sunitske misli, koji posećuju imućni turisti iz zalivskih monarhija. Ispražnjene od svojih starih stanovnika, dekorativno osvetljene i sa sterilisanim okruženjem, ove enklave dozirane raskoši i reda deluju bizarno usled sveopšte urbane degradacije i nemara.

I veliki delovi stare Aleksandrije, i dalje neodoljivog dragulja Mediterana, podsećaju na grad duhova, sa redovima urušenih, nekada veličanstvenih zgrada, obično neupotrebljivim višim spratovima i slojevima nagomilane prljavštine, koji ne odaju nebrigu već hroničnu bedu mesta u kome odavno ne stanuje bolja budućnost. Žućkasti zarđali tramvaji sa prozorima umazanim do neprozirnosti, verovatno su najsporiji gradski prevoz na svetu, slika i prilika grada koji je po kišovitom januarskom danu delovao više mrtav nego živ, melanholično mesto nekako slatke, zavodljive distopije.

Svuda, i u privatnim i u državnim firmama, primetan je ogroman višak zaposlenih, koji su, po pravilu, mizerno plaćeni. Naglavačke je izvrnuta maksima samoupravnog titoizma na obalama Nila obično važi ne mogu toliko malo raditi koliko me malo plaćaju. Nažalost, sve govori da će ekonomija rasti još sporije.
Sve je manje posetilaca koji su u prilici da otkriju paradoks koji najviše zbunjuje. S jedne strane, Egipat je neverovatno bezbedan čak i u najsiromašnijim četvrtima, u mračnim sokacima, rizik od pljačke, silovanja i nasilnog kriminala je zbunjujuće mali. S druge strane, bezbrojni vojni i policijski ček-pointi, bunkeri i stražarnice utvrđene crnim čeličnim pločama i vrećama peska, sugerišu da je opasnost od terorističkih napada ogromna, da ubilačka eksplozija može odjeknuti svakog trenutka. Sveprisutna država je istovremeno jaka i slaba, o čemu govore visoke konkavne betonske barijere koje okružuju sve vladine zgrade, policijske stanice i koptske crkve, bogomolje prosperitetne manjinske zajednice koja jednodušno podržava vojnu diktaturu.

Glavni adut u rukama generala Abdela Fataha el-Sisija, novog faraona, jeste strah Zapada i arabijskih šeika i kraljeva od religioznih i siromašnih masa, svest da su se u Egiptu 1928. godine pojavila Muslimanska braća, prvi masovni fundamentalistički pokret u arapskom svetu, i da iz Egipta dolazi Sajid Kutb, ideolog beskompromisnog islamizma koga je Naser obesio 1966. godine.

Najveću pretnju svakoj vlasti, pa i bezobzirnoj Sisijevoj diktaturi, predstavljaju mladi muškarci, obrazovani u lošim školama, jedva pismeni, gladni mesa, posla i seksa, skloni da smisao života traže u Kutbovim zavodljivo egalitarnim idejama. Uostalom, Egipat je jedna od zemalja u kojoj se vlasti ne plaše secesije i podela, već islamista koji bi zemlju da prisajedine obnovljenom kalifatu, priželjkivanoj globalnoj islamskoj državi. Nažalost, i Sisi i Zapad kombinaciju nacionalizma, koji lako prelazi u ksenofobiju i represije vide kao jedinu branu islamističkom viđenju bolje i moralnije budućnosti, Kutbovom shvatanju da je islam rešenje.

Egipatska kontrarevolucija vojni puč 3. jula i slamanje organizovanog otpora islamista 14. avgusta 2013. godine, bila je kratka i, imajući u vidu veličinu uloga, ne previše krvava oko hiljadu mrtvih. Za razliku od Homeinija, koji je u Iranu postreljao šahove generale ubrzo pošto je preuzeo vlast, Morsi je probao da napravi dil s vojskom i danas se, kao jedini demokratski izabrani predsednik u istoriji Egipta, suočava sa mogućnošću da bude osuđen na smrt.

Jedan od razloga zašto je kontrarevolucija tako lako trijumfovala je što su je podržali mnogi razočarani revolucionari sa Tahrira, vođeni shvatanjem: Ako je ovo liberalizam, ne želim da imam ništa s njim. Štaviše, nije malo onih za koje je vojni puč bio druga revolucija i koji su svrgnutog Morsija nazivali islamističkim faraonom. Ali, Sisi je prihvatljiv i mnogim duboko konzervativnim Egipćanima. Za razliku od Mubaraka, on na čelu ima zabibu, braonkasti ekcem koji nastaje usled redovnog dodirivanja tepiha tokom molitve. Mnogi ga smatraju znakom istinske pobožnosti i obeležjem koje će na sudnji dan zasjati belim svetlom. Bez harizme i prilično sirov, Sisi je odavno dokazao da nije spreman na kompromise sa islamistima, da prezire Hamas koji vlada u oblasti Gaze, i da nema mnogo razumevanja za nevolje Palestinaca.

Teško je danas putovati Sisijevim Egiptom i ne prepoznati sličnosti s Vučićevom Srbijom. Dva kruta, pseudodemokratska lidera postali su zapadni miljenici zbog svoje odlučnosti da kontrolišu srpski nacionalizam odnosno islamizam, koje američki stratezi vide kao pretnju regionalnoj i, u slučaju Egipta, globalnoj stabilnosti. Razlika između veličine finansijske pomoći koju dobijaju dva režima verno odražava meru geopolitičke važnosti njihovih siromašnih država. Pored toga, i u Egiptu, od kliničke smrti turizma prihodi od ulaznica u grobnice faraona i hiljadama godinama stare hramove opali su za čak 85 odsto, jeftina radna snaga je postala jedan od glavnih aduta posustale ekonomije. Štaviše, sivkasti Beograd mnogo više podseća na oronuli Kairo nego na Abu Dabi, u kome srpski premijer uporno traži uzor i inspiraciju.

Ako je to neka uteha, u pojedinim sferama situacija na obalama Nila je neuporedivo gora. Slobode govora je manje nego u vreme Mubaraka. Morsi i njegovi najbliži saradnici se u sudnici tokom retkih ročišta ne nalaze samo iza rešetaka, već i u zvučno izolovanoj staklenoj kutiji četiri prsta, znak islamističkog otpora koji ponekad pokaže neko od optuženika u zaglušenom kavezu, predstavljaju redak oblik javnog protesta.

Prorežimske medije - drugih nema, predvodi tabloidna televizija Tahrir. Ova stanica, osnovana tokom protesta, pretvorila se posle promene vlasnika u glavno oružje tajnih službi, kanal za curenje diskreditujućih snimaka i podmetačina. Ona rušenje Mubaraka danas predstavlja kao zaveru CIA i islamista. Tako Sisijev režim, verni američki saveznik po mnogima i sluga, propagandu bazira na predstavljanju unutrašnjih neprijatelja kao američkih plaćenika i ljudi koji, uz saglasnost EU, rade na podeli Egipta. Sumnjičavost prema Zapadu je toliko velika da je nekoliko novinara, uključujući zamenika glavnog urednika Monda, privedeno po prijavi zabrinutih građana, koji su slučajno slušali intervjue sa egipatskim sagovornicima u popularnim kafeima.

Teško je reći koji je od tri glavna cilja revolucije - hleb, sloboda, društvena pravda danas dalji nego što je bio pre 25. januara 2011. godine. Za iskusne posmatrače, glavno pitanje tokom osamnaest meseci nove vojne diktature bilo je - gde su revolucionari pogrešili? Nije lako objasniti kako se došlo u situaciju koja je ne samo gora, već demokratske promene deluju mnogo manje zamislivo nego pod Hosnijem Mubarakom. Ohrabreni od strane dopisnika velikih zapadnih medija, koji su, od rata u Bosni, izveštavanju tokom kriza i prelomnih događaja pristupali misionarski, kao načinu da se da podrška izabranim žrtvama ili dobrom cilju, mladi revolucionari su brzo počeli da posmatraju simboličke pobede kao stvarne. Uljuljkani lovorikama, prerano su odustali nije bilo nulte godine, a samim tim, po mnogima, ni prave revolucije.

I u Egiptu se pokazalo da su labave, instant veze i decentralizovane aktivističke mreže dobre samo kada je potrebno mobilisati ljude na relativno kratkotrajnu akciju i da nedostatak hijerahije brzo postaje ogromna prepreka. Pri tome, lidere koje je izrodio Tahrir odlikovao je nedostatak harizme, snobizam i, što je najgore, nerazumevanje sveta u kome žive marginalizovani slojevi društva, nesposobnost da govore jezikom običnih Egipćana. Ne čudi da samo četiri godine kasnije, veliki broj građana okrutne generale, nekada bliske Mubarakove saradnike, vidi kao spasioce. Mladi ljudi koji su srušili diktatora, postali su sumnjivi, bilo kao agenti stranih sila bilo kao izopačeni nosioci neegipatskih vrednosti i razvratnici, što je omiljeni izraz prorežimskih tabloida.

Naizgled, kao da je liberalima revolucija iskliznula iz ruku, izmigoljila se u opojnoj euforiji i kakofoniji društvenih mreža. NJihovi islamistički saborci prošli su mnogo gore i danas su izloženi državnom teroru koji je teško pojmiti, uključujući masovne smrtne kazne. (U decembru je 188 ljudi osuđeno na smrt u jednom danu.) Ali, i onima koji su rešenje videli u fundamentalističkoj viziji i onima koji su probali da ga traže uz pomoć liberalne utopije, uteha može da bude da, uklešteni između zapadnih interesa i sedokosog establišmenta, nikada nisu imali pravu šansu. U suštini, ovi mladi ljudi su pokušali da ukradu zemlju koja odavno pripada drugima i nisu uspeli.