Sebično pitanje

U petak, pored kontejnera, ispred beogradske kafane Sinđelić, pilji u mene - pet crnih mačaka!? Za tren, pomislim da sam ošinuo, ali imao sam Bilju i Sašku kao svedoke za ovaj zloslutni susret. Eeej, pet crnih mačaka! I, šta se dešava!? Zvala me banjalučka Alternativna televizija! Eto, i to da se desi, da me, neko negde, preporuči, da zalegne za mene. Bar u Banjaluci, kad, već, ne mogu da prođem u Srbiji.

Kada sam se dogovarao sa Marinom Marinkovićem, voditeljem emisije Jedan na jedan, pitam ga: mogu li da povedem i moje telohranitelje? A on će: Pobogu, gospodine, pa dolazite u Republiku Srpsku! Da, ali prolazim kroz Hrvatsku, kažem. A u banjalučkim novinama čitam kako zagrebački istoričar Svetozar Livada kaže da je pobeda Kolinde Grabor Kitarović dokaz da u Hrvatskoj ponovo dolazi do buđenja najcrnje ideologije u istoriji čovečanstva, baziran na antisrpskom stavu, a licemerna EU, ni jednom rečju, ne osuđuje novo buđenje hrvatskog fašizma. Tu će voditelj Marinković da pita: Dobro, sa koliko telohranitelja dolazite?! Pa, sve zavisi od Saške, da li će u nedelju i na tenis i na klizanje... Čekajte, sad, ništa ne razumem!? zbunjeno će voditelj. Čoveče, moja telesna garda su Bilja i Saška.

Ali, avaj, u zadnji čas, mlađi telohranitelj mi otkaže poslušnost! I, šta ću? Krenem u Banjaluku samo sa Biljom. Šibamo televizijskim kedijem prema Šidu, uđemo u Hrvatsku. Sipi kišica, mutni niski oblaci se valjaju, čini ti se, slomiće nam šoferšajbnu. Prolazimo pored spomenika izginulima na Sremskom frontu, i, tu me podiđe prva jeza. Setim se da je moja baba, popadija Stankija, sa tri niza zlatnika ispod suknje pošla iz Bele Palanke, stigla do Srema, i, spasila svog sina jedinca, moj ujaka, od bespotrebnog masakra srpske mladeži iz boljih kuća. Onda me podilazi druga jeza, ej tamo, blizu Jasenovca... Osećao sam, bre, sve do Banjaluke da mi je za leđima ogromno jato mrtvih duša i pratilo me sve do televizijskog studija.

Krene snimanje, i, naravno, sledi pitanje: kako na Suvoj planini živim bez struje? Da li to iz verskih razloga? Ne, kažem. Hoću samo, spremno, da dočekam Treći svetski rat. Onda sledi ono neizbežno: A šta će biti sa Srbijom? Kažem da je to neukusno, pomalo sebično pitanje u trenutku kada su ruske rakete sa nuklearnim glavama uperene ka NATO bazama u Evropi...

Posle snimanja, odemo u fensi restoran Provansu i, kao prava seljačina, naručim banjalučki ćevap!? Konobar razrogači oči, i snađe se, nekako donese mi - Karađorđevu šniclu. Te noći dok mi je Bilja na ramenu spavala, zurio sam u tavanicu hotelske sobe koja je bila puna mrtvih duša, najviše onih, jasenovačkih...

K. G. Jung, moj guru iz Švice mi je to, ovako, objasnio: Duše onih koji su nasilno umrli, zapamti, ne mogu da se dignu ni do Zemljinog omotača, a kamoli da se zapute ka sedmom nebu.
Tu i moja Crna ima šta
da kaže: Ako si u Beogradu
video pet crnih mačaka pored
kontejnera, znaj da te neka velika sreća čeka iza ćoška.