Foto Vladislav Mitić
Fraza hiljadu godina zvuči patetično, te se uglavnom rabi u prilikama koje patetiku zahtevaju. Urliče je, na primer, japanski vojnik koji se 1945. sprema da umre uzvišenom i besmislenom smrću, jer čuveni bojni poklič Banzai doslovno znači deset hiljada godina. Međunarodnoj agenciji za nuklearnu energiju, međutim, nije na umu efektno govorništvo kada u dokumentu od sto pet strana razmatra kako u narednim vekovima i milenijumima sačuvati biosferu od zatvorenih rudnika uranijuma; samo želi da spreči smrti kojima bi manjkala čak i uzvišenost. Pokojni rudnik uranijuma Gabrovnica, u istoimenom selu ispod Stare planine, otvoren je i zatvoren pre pedesetak godina, što je za radioaktivnost treptaj oka. A životnu sredinu od njega čuva zarđala kapija sa patetičnim katancem, veličine onih koje stavljate na putne torbe. Katančić se trudi, ali kapija u krilu ima rupu dovoljnu i za krupnije pojave od NIN-ovih reportera. Gabrovnica je nekada imala jednog čuvara. Sada nema ni njega.
Scenografija je klasično postapokaliptična, postindustrijski raspad, zemlja posle čoveka. Prvi trag počivše jugoslovenske industrije nalazi se u hali od čijih prozora nisu ostali ni tragovi spiralni klasifikator, tako se zove naprava. Na prošlogodišnjim snimcima knjaževačke televizije M mašina je obeležena fluorescentnom nalepnicom sa zlokobnim trokrakim simbolom i natpisom radioaktivnost opasno. Nalepnicu je u međuvremenu odneo vetar ili nečija želja da ima uspomenu. Pored hale je bolesno rastinje, nalik sedim vlasima, floralni simbol starosti i smrti. U obližnjoj zgradi bez vrata plastična su burad, njih petnaestak, neka do pola polomljena, sva otvorena, a u ponekom tečnost koja bojom kaže fauni da je se kloni. Čoveku bi sve trebalo da kaže mrtvačka glava na buretu, a ako propusti da je vidi, neće propustiti betonski pod, kao rakom pojeden.
Posvuda su komadi razbijenih osigurača, u društvu rukavica i gumenih cipela; ko li je i šta je odavde iznosio? Trafo-stanica takođe korodira i bakarno boji vodu oko sebe. Baraka zaključana sa jedne, a bez vrata sa druge strane sarkastična je predstava brige države za opasni otpad koji je sama proizvela. U susednoj su baraci vrata takođe zabravljena, ali pod polupanim prozorom neki je raniji posetilac prijateljski ostavio akumulator kao stepenik, te se sasvim lagodno može ući kroz prozor. Na zidu su kalendari koji slave predsednika Koštunicu, na podu primerak Politike ekspres iz 1999. i raznovrsni dokumenti i literatura, mahom o zaštiti na radu.
Zaštiti služe i razbacani natpisi opasnost od eksplozije i ne gasi požar vodom, kao i jedva čitljiva tabla na susednoj zgradi, koja poručuje radnicima da pažljivo prouče upotrebu vatrogasnog pribora. Mudro upozorenje, a ne bi bilo naodmet da ih ima još. Iza zidova su desetine flašica u kojima je nekada bila hlorovodonična kiselina, i džakovi u kojima je i sada nagrizajuće opasan natrijum-hidroksid, u javnosti poznatiji kao živa soda. Reporteri NIN-a nisu hemičari, ali sigurni su da živa soda ne treba da izgleda poput pomahnitalog karfiola koji metastazira iz pocepane vreće.
Priča o rudniku uranijuma Gabrovnica pocepala se još šezdesetih. U nekrologu stoji da je rudnik živeo od 1960. do 1966. Bio je savezna investicija, ali se u o ruk industrijalizaciji čovek nekad i preračuna.
Otvorio ga je Aleksandar Ranković, radio je nekoliko godina, ispostavilo se da nema dovoljno rude i zatvoren je, kaže za NIN Vladan Jeremić, predsednik nevladine organizacije Timočki klub.
Jeremić je devedesetih bio republički poslanik i potpredsednik parlamentarnog odbora za zaštitu životne sredine, i već se tada bavio Gabrovnicom.
Tada su u Institutu za nuklearne nauke ,Vinča imali ideju da u ,Gabrovnici skladište burad sa nuklearnim otpadom. Izveli smo kontraakciju, pa je burad vraćena u ,Vinču.
Jedanaest buradi sa trista kilograma radioaktivnog materijala išlo je na bespotrebnu turu upoznaj svoju zemlju da bi je više kontaminirao, a moglo ih je biti još. I prošle godine jedan je stručnjak iz Vinče objavio kako misli da je pod Starom planinom idealno mesto za otpatke civilizacije.
Misle, tu je bio uranijum, ajd sad da strpamo nuklearni otpad. A možda je zgodno i za otpad koji smeta nekoj drugoj zemlji. Nije mi, doduše, poznato da ima takvih ideja, ali pustite mašti na volju, kaže Jeremić.
Mašta kaže da bi neko kad-tad mogao pomisliti da je Stara planina idealno mesto i za otpad iz Kozloduja, stotinak kilometara daleke, to jest bliske bugarske nuklearne elektrane koju su američki energetičari devedesetih proglasili jednom od deset najopasnijih sovjetskih nuklearki, i koja se i danas redovno kvari. A bugarski problemi Gabrovnici nisu potrebni jer ima sasvim dovoljno srpskih.
Reka je 1970. probila branu i hiljade tona radioaktivnog materijala odnela u Trgoviški Timok i dalje prema Knjaževcu. I ta brana je tada bila izgrađena po ,najsavremenijim standardima tog vremena, pa je ipak pukla Potom su stručnjaci Instituta 1986. godine ovde eksperimentisali sa olovnim hloridom iz Trepče. Pojavio se dim iz davno ugašenih postrojenja i zavladala je panika Nakon toga je u krug napuštenog rudnika 1993. misteriozno stiglo jedanaest buradi I sada nam na Staroj planini samo fali deponija, stoji u pismu kojim su Vladan Jeremić i Timočki klub reagovali na prošlogodišnji predlog iz Vinče.
Cinik bi rekao da je i red da nam Bugari vrate radijacijom jer je zračenje što je pokuljalo Timokom, tvrdi Jeremić, stiglo i do Crnog mora. Za cinizam, međutim, nema mesta; sama je radijacija previše cinična.
Možda ćemo jednom morati i da se pobunimo ozbiljno, prošli put je bila reč na reč, nećemo reagovati nuklearnom bombom na kašikaru. Ali 99,9 odsto ljudi iz ovog kraja, iz Knjaževca i okoline, već je rezignirano. Pitaju se kad će već jednom da se zaključi ta priča, da se pokupi to malo metala što ima i da se zatvori taj rudnik. Svako može da uđe i da radi šta hoće; napraviće neko tamo neko s. nesrećnim slučajem. Depresivan je osećaj da vam je neko napravio problem i ponaša se kao da sa time nema veze. Rudnik je bio državna rabota, država je bila ozbiljna kada ga je otvarala, a kada treba da sredi problem koji je sama napravila, neozbiljna je, od komunističkog vremena naovamo. Svi peru ruke, to je bezobrazno. Odnos stručnjaka odnos je države šta ima veze, nije kod nas u komšiluku
Gabrovnica nažalost nikome nije u komšiluku, i to doslovno. Selo po kome je dobila ime, mrtvo je; iz kuća koje okružuju rudnik, ne vije se dim, a ni obližnja sela i gradovi, poput Svrljiga, ne izgledaju mnogo živahnije. Daleko od očiju Beograda, daleko od državnog budžeta, znaju to i u drugim pograničnim oblastima. No ako su na deponiji ekonomskog razvoja, ne moraju biti na deponiji i doslovno. Stara planina je i nacionalni park i zimovalište, ne baš ono iz razvojnih snežnih snova ponekog srpskog političara, ali zimovalište. A uzgred je i prelepa. Iznad rudnika su ruševna crkva i groblje polomljenih i oborenih spomenika, te prisutni sigurno nisu zamerili reporterima NIN-a na maltretiranju i gaženju grobova, jer je i to bila pažnja kakvu, sudeći po neutabanom snegu, odavno nisu imali, a vredelo je popeti se zbog vidika. Kuda god se čovek okrene, brda su moćna i kao posuta golim, ali prkosnim stablima. Pod Starom planinom nikad neće nići Kortina dAmpeco ili Garmiš-Partenkirhen, ali na platou ispred crkve čovek lako može zamisliti kako iz autobusa veselo istrčavaju knjaževački, ili svrljiški, ili niški đaci i odmah počinju sveopšti grudvoubilački rat, razdragani otvorenim prostorom i snegom kakav u rodnim ulicama nikad ne mogu da vide.
Sve to, naravno, ako Gabrovnica nije zauvek kontaminirana. Reporteri NIN-a nisu, doduše, videli mnogo vajde od svog mejd in Travnik Gajgerovog brojača, gajgerosaurusa proizvedenog za takođe pokojnu JNA još dok je u rudniku bilo rudara. Kazaljka je verovatno mahnitala zbog naše neobučenosti, a ne zbog radijacije, ali je već pomenuta ekipa televizije M iz Knjaževca, naoružana savremenijim brojačem, prošle godine u rudarskom kompleksu izmerila zračenje od deset do sedamdeset puta snažnije nego u okolini; a iz rudnika je, rekosmo, već svašta izneseno. Godine 2007, recimo, izbio je minijaturni međunarodni skandal kada su nam Makedonci sa granice vratili izvozni metal zato što je malčice previše svetleo u mraku. Taj je metal isečen baš u Gabrovnici, pa je jasno zašto se Jeremić i drugi Knjaževčani boje kao da u dvorištu imaju nuklearno oružje, nezavisno od toga da li je izvorna svrha Gabrovnice, kao što poneko priča, bila da Jugoslavija dobije svoju atomsku bombu.
Pogledajte video: https://www.youtube.com/embed/fpEa8hNEyJY
Vlada zahteva da se otpad ukloni
Lečenje rudnika još je papirno
Državne institucije tvrde da o Gabrovnici brinu kako i treba brinuti o jogunastom jonizujućem detetu. U Agenciji za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije objašnjavaju da bi radijaciju u Gabrovničkoj reci trebalo proveravati svakodnevno, u okolnom vazduhu jednom mesečno i u zemljištu dva puta godišnje. Vlada Srbije donela je 4. aprila prošle godine uredbu kojom pride nalaže da se gabrovnički otpad ukloni i zemljište sanira. Taj nalog kasnio je pet godina za odlukom istog organa da vruć rudnički krompir da u ruke Javnom preduzeću Nuklearni objekti Srbije.
Rudnik nije opasan po životnu sredinu. Kod rudnika uranijuma ,Gabrovnica okno je zatrpano i u okno ne može da se uđe. Radijacioni rizici po okolinu nisu veći nego u sličnim rudnicima uranijuma u svetu, kažu u tom preduzeću.
Nevolja je, međutim, što rudnik nije samo okno. A ekipa NIN-a se Gabrovnicom prošetala uzduž i popreko uprkos tome što je rudnik kažu u Nuklearnim objektima pod svakodnevnim nadzorom.
Osnov obezbeđenja cele lokacije je patrolna služba policijske stanice u Knjaževcu, kao i svakodnevni obilazak i nadzor naših radnika.
Nuklearni objekti dodaju da ove godine planiraju da sastave plan lečenja lokacije. Agencija treba da ga odobri, a Vlada da pronađe novac, što srećan kraj čini neizvesnim.
