Ni tržišta ni države

Domaći zagovornici liberalizma i njegovi oštri protivnici složiće se u jednom. Privreda Srbije i njene javne finansije su u katastrofalnom stanju. A kako se do toga došlo i koji je put izbavljenja, tu su njihovi stavovi nepomirljivi. Dok ovi prvi za sve okrivljuju odsustvo tržišta i korenitih reformi sistema, te preveliko mešanje tranzicione Srbije u ekonomiju, potonji upravo neoliberalni koncept slobodnog tržišta, bespogovornog slušanja diktata MMF-a i Svetske banke, forsiranje jake valute i uvoza, uz istovremenu rasprodaju domaćih resursa vide kao izvor naše propasti.

NIN prenosi samo neke od obilja pisanih i izgovorenih argumenata koje su sučelili predstavnici liberala i antiliberala, u okviru naučnog skupa Liberalne i komunitarne opcije Akademije ekonomskih nauka.

Liberal Miroslav Prokopijević svoje protivnike optužuje da samo kude liberalizam, umesto da ponude rešenje. A razlog izbegavanja vidi u njihovom razotkrivanju. NJihovih pozitivnih primera nema, jer ako bi oni bili formulisani, videla bi se tačna pozicija na kojoj kritičari neoliberalizma stoje, a to je pozicija planske, komunističke ekonomije. U najboljem slučaju to bi bio težak etatizam koji se graniči sa planiranjem. Prokopijević kaže da je njegovim oponentima, zbog propasti komunističke privrede krajem 80-ih godina prošlog veka u SSSR-u i Istočnoj Evropi, neprijatno da kažu da je to i sada njihov program.

Tezu da liberalizam odavno ne postoji, Prokopijević potkrepljuje podacima o povećanju državne potrošnje tokom 20. veka za više od četiri puta. I to u razvijenim zapadnim ekonomijama. Svaka od tih zemalja teorijski bi mogla da se izleči time što će napustiti problematični model, ali se reforme sprovode na kašičicu, zato što ih je teško prodati biračima. Etabliranim tržišnim demokratijama visoke državne potrošnje predstoji izbor - ili dalje propadanje ili tranzicija, kaže Prokopijević i upozorava da se liberalna država 19. veka u kojoj je potrošnja u BDP-u učestvovala sa 10 odsto, verovatno nikada i neće vratiti, jer je ta potrošnja porasla na 45-65 odsto BDP-a. Ipak, ona se može smanjiti, a prostor za to on vidi u privatizaciji penzijskog i dela zdravstvenog sistema, kao i u smanjenju ili privatizaciji nekih državnih službi.

Za razliku od njega, profesor Jovan Dušanić, okoreli antiliberal, uveren je da je Veliku krizu 30-ih godina prošlog veka, ali i ovu trenutnu prouzrokovala teorija svemoćne tržišne ruke, a koreni tih kriza kriju se u neoliberalizmu, odnosno ekonomskom darvinizmu, kao pravu jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg.

Do obe krize dolazi u trenutku kada preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva dostižu zabrinjavajuće razmere, odnosno kada se bezobzirno žrtvuje dobrobit velikog broja ljudi zarad prosperiteta jedne male grupe najbogatijih, kaže Dušanić i dodaje: Bogati i moćni su izgradili sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim. Gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka. Dobit se privatizuje od uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju i prebacuju na mase slabih i siromašnih. Došli smo u paradoksalnu situaciju da ljudi u 21. veku u gotovo svim zemljama sveta, i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti, rade sve više vremena za sve manje novca.

Liberalizam koji insistira na individualnoj slobodi, vladavini prava i privatnoj svojini, vidi kao sistem u kome uskom krugu ljudi koji povećavaju svoje bogatstvo, smeta država koja bi trebalo da radi u interesu najvećeg broja građana.
Dušanić citira Vorena Bafeta, najbogatijeg čoveka planete, koji je napisao kako je pre četiri godine platio porez po stopi koja je niža od stope koju plaćaju njegovi zaposleni, kao i da njegov 60-godišnji rad sa investitorima opovrgava tvrdnju da niski porezi podstiču investicije i otvaranje radnih mesta.

Osim što je očigledno da je liberalizam socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, ovaj neoliberal dokazuje i da je on ekonomski neefikasan. Ekonomska opasnost je u tome što je pri većoj nejednakosti i koncentraciji bogatstva manja tražnja za robom i uslugama nego što bi bio slučaj da postoji pravednija raspodela i manje raslojavanje. To vodi usporavanju privrednog rasta i zapošljavanja, kaže Jovan Dušanić i svoju tezu potkrepljuje podacima iz knjige DŽefrija Saksa Cena civilizacije u kojoj Saks poredi neke od ekonomskih pokazatelja SAD u periodu od 1971. do 1980. i od 1981. do 2010. Drugim rečima, u periodu ekonomskog kejnzijanizma, a potom neoliberalizma, koji dokazuju da su BDP, porezi, prihodi budžeta i zaposlenost rasli više dok ekonomsku politiku nije krojio Milton Fridman.



Dokazujući da nam razvijeni svet pokušava nametnuti slobodno tržište, iako taj koncept ni sam ne primenjuje, profesor Blagoje Babić ističe da Evropska unija možda jeste carinska unija, ali sprovodi oko 1.600 necarinskih barijera, a o politici SAD kaže: SAD su za slobodnu trgovinu uvek kada je to u njihovom interesu, a protiv su samo kada je to u njihovom interesu. NJegov istomišljenik Mlađen Kovačević dodaje da je korejski ekonomista Čang dokazao dvoličnost najrazvijenijih zemalja, koje su dok su bile na nižem nivou razvijenosti primenjivale žestoku carinsku i vancarinsku zaštitu, da bi kada su postale razvijenije počele još žešće da se zalažu za slobodnu spoljnu trgovinu. U razvijenim zemljama carinske stope jesu sada simbolične, ali one praktikuju masu vancarinskih ograničenja i preko toga štite domaće proizvođače. Uz to, neke daju ogromne subvencije svojim poljoprivrednim proizvođačima i tako povećavaju njihovu konkurentnost u odnosu na zemlje koje znatno manje ili uopšte ne subvencionišu tu proizvodnju, objašnjava Kovačević.

Nepremostiva razlika između domaćih liberala i kritičara ove doktrine svakako je stav o međunarodnim finansijskim institucijama, a posebno o MMF-u. Tako je za Kovačevića ovo institucija koja radi u interesu razvijenih zemalja, koje i imaju najviše učešća u kapitalu MMF-a. Ekstremni neoliberal Kamdesi, predsednik MMF-a 2000. izjavio je da Argentina treba da uđe u sve makroekonomske udžbenike kao zemlja koja uspešno napreduje pošto radi po receptima te institucije. Na njegovu žalost, a još više na žalost argentinskog naroda, već sledeće godine došlo je do privrednog i finansijskog sloma te zemlje, kaže Kovačević.

Sa druge strane, predsednik Akademije ekonomskih nauka LJubomir Madžar podseća da MMF nigde ne dolazi silom već uvek na poziv zemlje koja se nalazi u problemu sa javnim finansijama.
Nije valjda da će iko tvrditi da su se bilansno iščašene i bezmalo upropašćene zemlje obraćale MMF-u da bi od zla napravile još gore. Teško je verovati da zemlje pate od mazohizma pa u drastičnoj situaciji svesno biraju ono što više boli. Ispalo bi da im nije dovoljan onaj samonaneseni bol priređen predugo vođenom naopakom ekonomskom politikom, nego idu na mučilo MMF-a da bi bol pojačale, slikovito objašnjava Madžar.

Svojim oponentima upravo zamera što pod plašt neoliberalizma guraju sve nedaće i zla ovog sveta, od ratova i kriza, do čuvenih šok terapija u Čileu, Argentini, Brazilu ili Rusiji. Tvrdi da bi protivnici liberalizma trebalo da prihvate činjenicu da je šok terapija prevashodno državna stvar, sprovedena u državnoj režiji.
Liberalizam se okrivljuje za međunarodne sukobe i agresivne nasrtaje na vojno slabije i ekonomski lošije. A liberalizam u stvari implicira mir, međunarodnu saradnju i suživot ljudi, kaže Madžar.

Ipak se ne može, odgovaraju antiliberali, osporiti učešće Čikaške škole i Fridmana u dešavanjima u Pinočeovom Čileu, kao ni nešto kasnije u Argentini ili Brazilu. A ni činjenica da je njihova šok terapija tamo proizvela glad i bedu, još veću inflaciju, nezaposlenost i pad BDP-a, dok su neoliberali to predstavljali kao privredno čudo.
Kada se na adresu Vašingtonskog konsenzusa upućuju kritike zbog nametanja surovih i promašenih mera štednje, razumni ljudi ne prestaju da se pitaju šta je tu surovo. I kakva su to nametnuta lišavanja ako se uvaži princip da svako treba da se prostre prema guberu, odnosno da se svojom potrošnjom uklopi u sopstvene resurse, odgovara Madžar.

I dok antiliberali veruju da je kriza uzdrmala naopaki liberalizam koji je za nju i odgovoran, liberali insistiraju na tome da globalno kriza nije imala toliko razarajuće efekte, koliko tvrde antiliberali. I to dokazuju prosečnim rastom svetskog BDP-a od 2009. do 2014. od tri do pet odsto. Rešenje vide u drastično manjoj ulozi države, privatizaciji i dubokim reformama koje bi smanjile budžetsku potrošnju. I svojim protivnicima dokazuju da je Kina, kao druga ekonomija sveta, to postala upravo zahvaljujući prednostima tržišta i liberalizma, a ne dominantne države. Jer, država, pokazalo se previše puta, daleko je od idealne i najlošije upravlja resursima. Naročito ako se ona zove Srbija.
NJihovi oponenti, pak, nude argument da je od 1950. do 2005. samo 13 zemalja imalo ekonomski rast veći od sedam odsto godišnje, najmanje 25 godina u kontinuitetu. I da je u svima njima država, a ne slobodno tržište, imala veliku ulogu.