Na distanci od stranaka

Sporiti se oko toga da li su za mučno naprezanje između tragedije i komedije u ovdašnjem javnom i političkom prostoru krivi sistem ili stranačke vrhuške je, čini se, kao sporiti se oko toga je li prvo kokoška snela jaje ili se, pak, iz jajeta prvo ispilila kokoš. Ne treba da čudi činjenica što je sve više mladih, čak i politički osvešćenih, koji bi radije svakodnevno uvežbavali alhemijsku veštinu preživljavanja nego što bi se poduzeli aktivnog političkog učešća. Čak i da nisu odrastali okruženi izrekama o sprezi između politike i najstarijeg zanata na svetu, gde se čini da ima više poštenih ljudi, delatnosti svih političkih partija i njihovih lidera slikovito su im predočili da su takve izreke bez izuzetka tačne.

Međutim, trebalo bi, bar malko, da začudi činjenica da postoje i oni omladinci koji nisu obeshrabreni enormnim količinama novca koji nestaje poput lanjskog snega, bolno providnim aferama, sumnjivim diplomama zvaničnika i neprimerenim, često i uvredljivim izjavama političara.

Kada je o profilu i brojnosti nestranačkih omladinskih organizacija reč, situacija se već dugo ne menja najviše je levičarskih grupa, desetak, a među studentima su najprisutnije na studijama sociologije. Zbog sektašenja ne postižu jedinstvo, mada se u poslednje vreme rađa svest o neophodnosti saradnje, oličena u novoformiranom Levom samitu Srbije čiji je dugoročni cilj pružanje progresivne levičarske alternative. Glavne desničarske inicijative takođe se godinama ne menjaju, i nazori su im isti, pa saradnju ostvaruju vrlo lako. Najviše se vezuju za Filološki, Mašinski i Pravni fakultet i studije istorije. Liberalnih organizacija ima najmanje i, očekivano, najprisutnije su upravo na fakultetima, i to na Pravnom fakultetu i FPN.

Svi se finansiraju različitim putevima saradnjom sa stranim fondovima, međunarodnim organizacijama, ali veoma često i donacijama članova. Uglas, međutim, govore da im najviše novca uzme štampanje materijala i organizacija velikih panel-diskusija, što, ponovo, ne iziskuje mnogo sredstava. Takođe dodaju da ih gotovo sve stranke obleću i predlažu neki vid saradnje. Ipak, uspevaju da delaju vidljivo i samostalno, makar za sad.

Prema rečima Ive Marković iz Zelene omladine Srbije, organizacije koja je 2003. nastala kao podmladak manje zelene partije i koja je partiju nadživela da bi se potom bavila eko-aktivizmom i promocijom ljudskih prava, završivši političku evoluciju na kritici kapitalističke paradigme partikularne borbe za spasavanje jednog hrasta, pande ili izdvojene društvene grupe ne mogu biti dovoljne za ostvarenje dugoročne održivosti i socijalno pravednijeg društva.

Egzistencijalni problemi i opšta nesigurnost nisu zaobišli mlade. Prepuštanje oblasti obrazovanja, kulture, zabave i sporta tržištu dodatno onemogućava emancipaciju mladih i društvenu mobilnost. Kakvo društvo se tek sprema naslutićemo i po najavama da je potrebno otpustiti hiljade prosvetnih radnika, zaključati parkove i naoružati se s još komunalnih policajaca, predočava ona za NIN. Ako smo kao društvo oguglali na problematične izjave predsednika, samozaljubljenost članova Vlade i opipljivu besperspektivnost, prija čuti da se pojedinci i dalje pitaju da li je neka alternativa moguća. Markovićeva smatra da se pod zlokobnom imenicom apatičnost zapravo krije istrošeno poverenje građana svih starosnih dobi, ali je tumači i kao posledicu stanja u medijima iz kojih je jedina poruka upravo da mnogo mogućnosti ni nemamo.

Treba li stoga uopšte da nas čudi prisustvo čudovišne partokratije ako od partijske knjižice zavisi hoćete li ne samo moći da napredujete, već i da ostvarite elementarna prava i namirite osnovne potrebe?
Ovo se posebno odnosi na mlade kojih je sve više u velikim partijama. Pošto se politika promoviše kao birokratska mašinerija, navodno bez ideologije, rezultat je da su mladi koji misle apolitični, a zapravo gube ideale i motivaciju za stvarno političko angažovanje. Zbog nepoverenja javnosti se ograničava i prostor za nove političke inicijative. Ali, protiv uzroka partokratije se i borimo. Aktivno jedinstvo s drugim organizacijama imamo u LSS, jer ovakvi savezi srodnih inicijativa ne samo što brojnošću obezbeđuju snagu, već nas izazivaju da preispitamo sopstvena uverenja i pokrenemo teme na koje možda u okviru pojedinačnih organizacija nismo obraćali pažnju, govori naša sagovornica. ZOS samostalno organizuje oko 40 aktivnosti godišnje, od nedeljnih diskusija do događaja s međunarodnim učešćem, gde se okupi i do stotinu učesnika. Jesen je rezervisana za festival angažovanih filmova EkoFest, a u planu su i kampanja protiv privatizacije u energetici i rudarstvu i istraživanje alternativa klasičnoj eksploataciji prirodnih bogatstava. U osnovi svih ovih problema je, smatraju u ZOS-u, gramzivi refleks kapitalizma.


Skrenemo li nešto više ka političkom centru, naići ćemo na organizaciju Studenti za slobodu koja dela na Fakultetu političkih nauka, kao i na Filozofskom, Pravnom i Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Svaki ogranak funkcioniše autonomno, ali su im ciljevi isti aktivističko širenje ideja individualne slobode, slobodnog tržišta i vlasti ograničene zakonom. Dakle, liberalizam kao upravo filozofska osnova kapitalizmu.

Pod lupu javnosti su došli kada im je krajem februara zabranjena tribina na Pravnom fakultetu na kojoj je trebalo da učestvuje i ombudsman Saša Janković.
Poslednjih nedelja se suočavamo s odlukom dekana Pravnog fakulteta da zabrani tu tribinu, ali i da uskrati gostoprimstvo SZS PF, čime se šalje poruka da je zabrana legitimna stvar. U poslednjih godinu dana bili smo zapljusnuti skandalima o plagiranim radovima i nepošteno stečenim zvanjima s kojima društvo u celini nije uspelo da se izbori. Dalje, slučajevi prebijanja dekana FPN i napada na pojedine studente, aktiviste naše organizacije, nakon kojih smo organizovali protest protiv nasilja na BU, potvrđuju da se opravdava upotreba nasilja. Ovo su veliki problemi s kojima se kao studenti suočavamo, a mislim da su od interesa za celokupnu javnost, ističe za NIN Vuk Velebit, predsednik SZS FPN.

Međutim, kako tvrdi naš sagovornik, u društvu u kojem je partijska knjižica bezmalo vrednija od lične karte se lako zaboravi da je političko polje šire od delatnosti političkih stranaka. Zbog toga su i studentski parlamenti postali deo njihovog plena, pre svega vladajuće stranke, pa se SZS ni ne upušta u izbore za tamošnja poslanička mesta već se odlučuje da kao potencijalno prepoznatljiva studentska organizacija dugoročno vrši pritisak na širu javnost.

Pored tribina o slobodi medija, LGBT pravima, plagiranim doktoratima, i, poslednje u nizu, o aranžmanu između Srbije i MMF-a, pored redovnih sastanaka čitalačkog kluba gde se pretresaju bitna dela iz političke teorije liberalizma, krunu dešavanja predstavlja međunarodna konferencija Evropskih studenata za slobodu, čiji su SZS ogranak. Velebit veli da je posećena baš stoga što se otvaraju teme o kojima društvo i akademska zajednica glasno ćute.

Svaki pojedinac, intelektualac, organizacija ima svoj stav koji treba da bude uvažavan, a mi ćemo kao i do sada aktivno delovati i vršiti pritisak na vlast kao akteri civilnog društva. Ovo nije vreme za spavanje i odmaranje, već za jednu angažovanost mladih ljudi, pre svega studenata, zaključuje naš sagovornik.

I, dok se prvi zalažu za ravnopravniju preraspodelu odgovornosti i sredstava, dok drugi zagovaraju veću autonomiju institucija građanskog društva, konstituisanje društvene elite i povećanje prodornosti njenog glasa, postoje mišljenja da su nacionalna sabornost i preporod jedina rešenja da se iz javno-političke žabokrečine izađe. Iako reč nije o nominalno omladinskoj organizaciji, Srbski obraz ipak mnogo nade polaže u podmladak, kao, uostalom, i većina desničarskih organizacija.

Od svih slojeva stanovništva, studenti i omladina uopšte procentualno su najviše naklonjeni nacionalnom pogledu na svet. Hvala Bogu što upravo mladi ljudi čine našu okosnicu, kao i okosnicu drugih rodoljubivih organizacija, kaže predsednik Srbskog obraza Mladen Obradović.
Srbski obraz, kao i njegova prethodna inkarnacija, misli da se sloboda i dostojanstvo mogu naći samo u bogatoj i snažnoj srbskoj nacionaloj državi.
NJeni osnovni stubovi jesu vera u Boga, ljubav prema Srbstvu i savez sa Rusijom. Iz toga proističe sve ostalo zdrava porodica, društvena solidarnost, pravno uređena i odgovorna država, domaćinska ekonomija, obnova vojske i vojne industrije, oslobođenje i ujedinjenje srbskih zemalja.

Desničarski podmladak nije promenio ideje, pa ni neprijatelje. Najveća prepreka je izdajnička kvazielita (ili ološ-elita, kako kaže Slobodan Antonić), koja je zaposela ključna mesta u gotovo svim oblastima društvenog života bilo da je reč o politici, privredi, medijima, kulturi Ti otpadnici imaju dvojaku ulogu: s jedne strane, bespogovorno ispunjavaju naloge srbskih neprijatelja, sistematski podrivajući temelje države i društva i razarajući sve čega se dotaknu; s druge strane, sprečavaju svakog ko je pošten i rodoljubiv da dopre do poluga moći i da počne da menja stvari nabolje.

Indikativno je da svi sagovornici poluge moći trenutno vide u partokratskoj himeri svih vlasti, ali je jednako simptomatično i da im se oružja kojim bi tu himeru ubili drastično razlikuju. Srbski obraz, primera radi, putokaz ka boljem vidi u Putinovoj Rusiji gde, kažu, stranačka pripadnost rukovodećih ljudi nema veliki značaj, ali ne komentarišu postoji li i tamo svojevrsni zatvoreni krug u koji mogu ući samo oni koji su prethodno, ovako ili onako, već postali deo sistema, kako s pravom smatraju da je kod nas.

Da biste postali ,njihovi, morate da prestanete da budete svoji. I što ste ,prljaviji u lično-moralnom i političkom smislu, to ste poželjniji, jer ste samim tim podložniji upravljanju. Jasno je da se Obraz nikako ne uklapa u taj kalup. Mi se zalažemo za prevazilaženje stranačkog načina upravljanja državom, predočava Obradović.
Ključni sastojak borbe za bolje, saglasni su i desno i levo krilo domaćih omladinaca, jeste solidarnost, a baš je taj sastojak u kapitalističkoj društvenoj kuhinji najteže pronaći. Nasuprot plodotvornom iskustvu srbske solidarnosti, svest o tome da svaki sloj društva treba da doprinese zajedničkoj borbi za slobodu danas kao da ne postoji.
Svi su, dakle, saglasni da svesti manjka, ali se po tome šta bi ona trebalo da obuhvata mišljenja razilaze treba li biti solidaran s klasom ili s rasom? Svejedno je da li gledaju u svoj kokošinjac ili preko tarabe, bar niko poput ozbiljnih političara ne polaže nadu u Tarabiće. I to je nešto.