Kafanski patriotizam nije opredeljenje akademije

Foto Dalibor Danilović

Odavno u javnosti nije bilo više odobravanja pred jednim izborom u SANU kao 7. aprila kada je Vladimir Kostić (62), neurolog, izabran za predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti. Bila je to počast stručnosti i znanju, odluka da se u najvišu nacionalnu ustanovu vrate najbolja odličja iz njene istorije. Većina akademika je poverovala da je profesor Medicinskog fakulteta, ugledni naučni radnik i nekadašnji najmlađi akademik, spreman da ih vodi tim putem.

Ko je Vladimir Kostić?
Sin pedijatra Svetislava, poreklom sa Svrljiških planina, i majke Slobode iz Ohrida, osnovac škole Sveti Sava, đak generacije u 14. Beogradskoj gimnaziji, košarkaš sa više ljubavi nego talenta za ovaj sport, mogao je da bira hoće li studirati medicinu, elektrotehniku, filozofiju ili književnost. Izabrao je medicinu i završio sa prosekom 10! Usavršavao se u Engleskoj i Americi, a bavi se degenerativnim bolestima nervnog sistema Parkinsonova, Alchajmerova, Hantigtonova i druge bolesti... Tu je, sa timom, postigao zapažene rezultate, napravio je Beogradsku školu neurologije koja je danas priznata u svetu. To je jedino što ga, van njegove porodice, ispunjava osećajem ponosa. A ima suprugu Vesnu, dvojicu sinova i trojicu unuka.

Kada je prihvatio da bude kandidat za predsednika SANU, nije ni slutio da će to biti povod za najneverovatnije priče u kojima nije bilo ni traga istine, ali su bile tim veće jer je Kostićeva stvarna naučna biografija bila toliko impresivna da je mnogima bila jednostavno neshvatljiva:

Tek nekoliko dana nakon izbora saznavao sam šta je sve bilo pripisivano i mojoj malenkosti i ljudima oko mene. Shvatio sam da je to deo nečega što postoji oko nas, a zove se tabloidizovana svest, pa svaka javna ličnost mora da se suoči sa stavljanjem u žrvanj insinuacija, elementarnih laži, pa čak i tako grotesknih konstrukcija da se čovek jednostavno uplaši. Kada saznate o sebi da ste član nekakvih iluminatskih društava, tajnih službi, da ste u najužim, istina alternativnim, tihim i sivim kabinetima svih, potpuno nekompatibilnih partija... onda sa izvesnom rezignacijom, jer znate istinu, konstatujete: Gospodo, nažalost, ništa od toga! Ne pripadam nikome i ničemu, sem sopstvenoj porodici u kojoj sam čak neka vrsta sekundarnog člana, jer ima mnogo važnijih od mene, i prijateljima koje sam usput stekao.. U tom kontekstu, moram da razočaram svakoga ko iza mene traži neku dublju pozadinu, ozbiljnije strukture ili falange podrške.

To je pre odraz višedecenijskih igranki po kojima je SANU poznata kada se bira novi čelnik. Otuda neverica da neko pobedi samo zahvaljujući biografiji?

Poslednjih 15 godina koliko sam u ovoj instituciji, bio sam u prilici da se u nekoliko navrata uverim, čak i u naizgled beznadežnim situacijama, da SANU ume da se opredeli tako što je iza njenih odluka stajala - mudrost. I tu ne mislim na sopstveni izbor.
Svedoci smo da se jedan vremenski ciklus, jedan poznati civilizacijski kontekst završava. Počinje nešto što ne razumemo, što prevazilazi našu moć predviđanja i otuda kolektivna, ali i pojedinačna nespremnost homo sapiens-a (tu ubrajam i sebe) da se suoči i odgovori na nova pitanja vremena u kome živimo. Smejali smo se Hantingtonu kada je govorio o ratu religija, a mi danas uz laku nelagodu prisustvujemo gotovo kompjuterski stilizovanom odsecanju glava predstavnika drugih konfesija. Civilizacija u kojoj živimo kao da nije civilizacija koju smo poznavali pre samo desetak godina. Mislim da u svesti članova SANU postoji jasan uvid da počinje neka vrsta novog, planetarnog civilizacijskog ciklusa, bez prihvatljive futurološke predvidljivosti, i da su promene i prilagođavanja neizbežna ukoliko želimo da izbegnemo seizmološke potrese možda već neposredne budućnosti. Ja sam kao kandidat, čini mi se, bio samo podložak da se takva uverenja realizuju i da moj izbor nije bio bitno određen mojom malenkošću.

Mnogi misle da ste vi i izbor za promene u SANU?

Promene su potrebne. SANU je klasična, konzervativna nacionalna institucija. Taj konzervativizam nije nešto što treba shvatati isključivo pežorativno, kao nazadno i prevaziđeno, on podrazumeva izvesnu dozu opreznosti i mudrosti. U tom smislu SANU ne beži od odrednice konzervativnosti i tradicionalnosti, iako je to prokletstvo. Međutim, takve ustanove se susreću sa starim paradoksom. Samo one konzervativne ustanove koje su spremne da se menjaju u susretu sa menama vremena koje ih zapljuskuje, imaju šansu za opstanak. Uz duboko uverenje da je SANU potrebna ovom narodu, ona će, da bi izbegla sudbinu dinosaurusa, čuvajući svoj tradicionalizam i konzervativizam kao jedan od mogućih oblika posmatranja sveta, morati da se menja, da bi opstala.

Kako da se menja?

Te promene nisu banalna aktivistička priča, već postoje razne dimenzije u kojima SANU može da pruža odgovore i postavlja pitanja. Oko 140 članova, sa ozbiljnim zavežljajem ličnih postignuća, deluje u osam odeljenja. Uprkos broju, oni ne mogu da odgovore na sva pitanja nauke, umetnosti i života. Utoliko pre što se menja i okvir u kome živimo, okolnosti, forme umetničkog i naučnog ispoljavanja... SANU izolovana ne može na svaki od tih izazova da pruži odgovor.

Šta može?

Držeći se elementarnog etičkog postupanja, naučnog i umetničkog poštenja čega, tvrdim, u Akademiji još uvek ima napretek, ona može da obezbedi ozbiljan eksteritorijalni prostor komunikacije u kome će se čuti ljudi koji ne moraju isto da misle i dati moguće odgovore važne za ovo društvo.

Na primer?

Mi danas živimo u okruženju samosažaljenja, autošovinizma, samoporicanja... Generacije koje rastu gotovo da su ubeđene (ili smo ih ubedili) da je život negde drugde, da je ovo jedna prokleta avlija u kojoj treba završiti školu i pobeći što dalje, paleći mostove za sobom. Ja taj scenario ne prihvatam. Duboko verujem da čovek negde mora da bude kod kuće, gde prepoznaje znakove, izraze lica, osmehe ljudi, i da iz te svoje kuće krene u susret budućnosti (ona izgleda ne dolazi sama)... Zadatak SANU je, između ostalog, da tim mladim ljudima pokaže da se ovde i nekad, ali i ovde i sada, može baviti kreativnim, umetničkim i naučnim radom, koji ima značaj u širim, svetskim okvirima. Žalosno je da je bilo potrebno organizovati Godinu Milutina Milankovića kako bi mnogi od nas shvatili da smo imali sugrađanina na čijim rezultatima se zasnivaju potonje teorije mnogih drugih istraživača po svetu. Dela nekih naših naučnika i umetnika prepoznatljiva su u svetu i neretko više vrednovana nego u samoj Srbiji. Uloga SANU je da otvori prozore na kući našeg identiteta kroz koje ćemo gledati u svet, ali i svet u naš dom, kao i vrata kroz koja ćemo i mi i namernici, bez osećaja inferiornosti, ali i bez glupave predrasude superiornosti, lako izlaziti i ulaziti. Ukratko, moja kuća u ulici sa drugim kućama.



U svojoj pozdravnoj reči kazali ste da ćete se boriti protiv podela u SANU. Podele, pre svega političke, duboko su ukorenjene u ovoj ustanovi i mnoge vlasti su ih prozvodile. Mislite li da su aspiracije vlasti spram Akademije neminovne, setimo se samo Memoranduma?

SANU nema ni pravo ni obavezu da apriori bude uz vlast ili protiv nje. Ali, ima obavezu da sa intelektualnom distancom analizira svaku vlast i da ima stav koji neće biti pod uticajem lebdećeg straha od onoga što bi moglo da se dogodi. Ne treba očekivati da Akademija uvek bude neka vrsta subverzivne organizacije koja će se baviti dnevnopolitičkim procenama. Ali, ona može u skladu sa svojim stručnim kapacitetima da ponudi prostor komunikacije, da ponudi izvesna stručna mišljenja o onome što se događa, koja će izvesno imati političku senku. S druge strane, SANU nema potrebu da bude oportuno ljubimče bilo čije politike. SANU je potreba ovog naroda, ove države i njenih građana, jer je i iznedrena iz tog konteksta. Konačno, niko ne može da traži od Akademije da bude primer horskog pevanja. Ona je skup jakih individualnosti, pojedinaca sa nedvosmislenom skepsom prema svakoj nametnutoj unisonosti. Naša različitost uključuje i različitost političkih opredeljenja, čijem aktivističkom ispoljavanju nije mesto u SANU.
Kad je o Memorandumu reč, a ovo govorim ne kao član SANU već kao usamljeni pojedinac sa pozicija elementarne građanske pristojnosti, početni nesporazum je da on, koliko ja to znam, nikad nije prihvaćen kao zvanični dokument SANU, a otuđeni, da ne upotrebim grublju reč, tekst u pripremi je postao razlog za kreirani incident, neku vrstu konstruisane krivice. Sledeće godine biće 30 godina od kada je taj nedovršeni tekst proglašen dokazom neopozive krivice, i možda će to biti prilika da se sine ira et studio progovori o toj temi.

Šta kažete na česte primedbe da je SANU leglo nacionalizma?

Svestan sam tih besprizivnih optužbi i da se svaki pokušaj odbrane doživljava samo kao potvrda takve orijentacije. Istina je da su, među ostalima, upravo naši članovi, školujući se, putujući i radeći po svetu, nastojali da taj svet dovedu u Srbiju i Srbiju u taj svet ugrade (oni su često članovi inostranih akademija, u koje ih nisu birali zbog ultranacionalizma). U životnom zbiru, u većini, oni nisu gušili, nego su pokretali talase modernizacije u Srbiji, uključujući i uobličavanje demokratskih političkih tokova. Da se odredim: Srbija ima budućnost samo kao demokratska država sa razvijenim tekovinama građanskog društva i instrumentima socijalne pravde. Međutim, ljubav prema sopstvenom narodu i tradiciji koja je data kao pravo jednom Francuzu, Englezu, Nemcu... ne može biti oduzeta jednom Srbinu. Bojim se da se u odnosu prema balkanskoj koteriji vrlo često susrećemo sa nečim što bih nazvao novim rasizmom ili kontekstualnim falsifikatom. Uporna i iskrena komunikacija sa svetom, uz poštovanje tuđeg i svog digniteta, nema alternativu. Svestan opomene sačuvaj me Bože generalizacija, decu sam učio da Srbi nisu ni u čemu bolji, ali i ni u čemu gori od drugih naroda. Imamo svoje svetle i tamne trenutke, užasnu potrebu da kultivišemo svoj primitivizam do mere da ga smatramo identitetom, spremnost da zanemarimo svoje vertikale. Na tragu Sterije, SANU ima i dužnost da narodu i građanima govori istinu, čak i kada je upadljivo neprijatna. To je valjda i mera prave lojalnosti sredini iz koje je Akademija iznikla. Kafanski patriotizam svakako nije opredeljenje.

A na primedbe na SANU da se ne oglašava mnogim povodima kada se to od nje očekuje?

Oko toga nema bitnog neslaganja i nadam se da će u godinama pred nama SANU biti vidljivija. Nesporazum nastaje sa onima koji očekuju da SANU treba kolektivnim glasom da komentariše dnevnopolitička zbivanja, ali gotovo po pravilu sa zahtevnom narudžbenicom da valenca takvog odgovora bude istoventna onoj koju imaju naručioci. A često prođu neprimetno značajne aktivnosti SANU posvećene malim temama društva otrovanog velikom politikom.
Postoji li uopšte uvid u sizifovsko pregnuće našeg Odbora za selo koje vodi akademik Škorić, u pokušaju da se daju odgovori na jedan od ključnih problema države? SANU će se baviti pitanjima nauke, obrazovanja, kulture, ekonomije, i dr. i iza toga će ostajati pisani tragovi.
Neminovne su kritike na račun SANU i mi nemamo pravo na imunitet, ali ne treba očekivati ni da će se svaka primedba ćutke prihvatati. Neke su potpuno neosnovane, a neke, međutim, potpuno osnovane. Sve zaslužuju dužnu pažnju.



Da li je tačno da ste odmah po dolasku u SANU krenuli u istraživanje same zgrade od podruma, što niko pre vas nije učinio?

Ne znam da li sam prvi, sumnjam, ali sa akademikom Markom Anđelkovićem, generalnim sekretarom SANU, krenuli smo u obilazak sa nivoa minus 2. Konstatovali smo da je nepristojno koliko smo malo znali o bogatstvima SANU: Biblioteci sa milion i po naslova, u kojoj neki mladi ljudi čitaju ono što verovatno samo tu mogu da nađu, Arhivu SANU, koji u neuslovima čuva nemerljivu baštinu, galerijama SANU, slikama i skulpturama, dokumentima koji ilustruju kako smo u prekidu osmanlijskog ropstva ulazili u predgrađa evropske civilizacije. Čini mi se da je Goran Bregović duhovito konstatovao da je u vreme kada je Gete pisao Fausta, Vuk Karadžić skupljao pismena. Zidovi SANU, ma kako vam to patetično zvučalo, čuvaju dragocena svedočanstva o prošlim i aktuelnim naporima da se to tragično zakašnjenje prevaziđe.

Koja vam je čestitka koju ste primili najdraža?

Nema dileme, od mojih unuka.

Oni znaju da je deda predsednik SANU?

Nemaju pojma, ali su naučili da mi kažu čestitam, a čestitka od unuka, sa osnovom ili bez ne može se uporediti ni sa čim drugim.

Da li su vam čestitali predsednik Srbije i premijer?

Jesu, veoma civilizovano, pristojno i ohrabrujuće. Moram da vam kažem da u periodu koji se odnosio na izbor, nisam doživeo nikakav pritisak ili sugestije ni sa jedne strane. Hoću da verujem da je u pitanju dugo iščekivana pristojnost i odgovornost, a ne, kako zlobnici podbadaju, izostanak interesa za SANU.

Ili znaju kakav ste igrač?

To je veliki komliment, ali hoću da se nadam da je u pitanju prvi razlog.

Treba znati kako otići

Poslenjih 15 godina bili ste direktor Klinike za neurologiju. Više nećete biti na tom mestu. Koliko ostajete u struci?

Podneo sam ostavku, jer mislim da bi sve drugo bilo neukusno. Od svog oca sam naučio jednu od najvećih mudrosti treba znati kako i kada otići. Dobar profesor, kao i dobar roditelj, jeste onaj koji sebe u jednom trenutku učini nepotrebnim. Sa aspekta struke ja svojim saradnicima više ne trebam. I dalje ću na Klinici biti prisutan baveći se najtežim i nejasnim bolesnicima (uobraženo verujem da sam to zaslužio) i nastaviti istraživanja sa grupom entuzijasta od kojih bestidno kradem elan i njihov vis vitalis koji mene polako napušta. Neizvesnost istraživačkog rada me još uvek dečački raduje. Konačno, ostajem profesor Medicinskog fakulteta, jer me to ispunjava ponosom, definiše u stručno-naučnom pogledu, izdvaja - na tome sam na neki način i gradio svoj identitet.