Raščupana pravda

Foto profimedia.rs

Cepidlačenje je retko vrlina, ali u forenzici je uvek, i ironičan je obrt ove mučne priče što su tu vrlinu izgazili baš ljudi čiji je posao da cepaju dlake. Amerikanac DŽordž Pero gura tridesetu godinu u zatvoru zahvaljujući jednoj dlaci koja je nađena u postelji starice silovane u Springfildu, Masačusets, 1985. Nije bilo presudno to što nije bilo ničeg drugog što bi Peroa povezalo sa zločinom; ni to što je žrtva napadača opisala kao kratko ošišanog i sveže obrijanog, dok je Pero bio dugokos, brkat i bradat. Očiglednosti nisu imale šanse pred agentom FBI Vejnom Ouksom, koji se poroti predstavio kao čovek sposoban da razlikuje ljude po dlakama. Za njega je dlaka bila Peroova, i tačka. A porota ko porota, kao i svaki nasumični skup ljudi sa jedne strane gleda gospodina u odelu, iza čijih reči stoje univerzitet, nauka, država, a sa druge tipa u lisicama. Ishod suđenja je već zbog takve scenske postavke bio neizvestan koliko i prosečan duel Jelen superlige Pero je zaključan, javnost umirena, pravda zadovoljena.

Nevolja je bila samo to što je Ouks lagao; što je bio jedan od 26 do sada pronađenih FBI-lažova koji su tvrdili da je moguće dokazati da određena dlaka pripada određenom čoveku. A Peroova životna priča njegov je život zatvor, budući da je u njemu od sedamnaeste godine koju je preneo britanski Gardijan, samo je jedna među stotinama ili hiljadama. Američko ministarstvo pravde, FBI i Nacionalno udruženje advokata-krivičara (NACDL) ovih su dana objavili rezultate trogodišnjeg preispitivanja dlakave pravde 26 od 28 ispitivanih forenzičara davalo je svedočenja ili laboratorijske nalaze sa pogrešnim izjavama o mikroskopskom poređenju dlaka, stoji u zajedničkom saopštenju pomenutih institucija. Šta se krije iza eufemizma o pogrešnim izjavama, vidi se već u Gardijanovom primeru. A Piter NJufeld, direktor Projekta Nevinost, koji je takođe učestvovao u skidanju zavese sa jednog od najvećih pravosudnih skandala u istoriji SAD, podvlači da slučaj DŽordža Peroa nije iskakanje iz šina, nego već četrdeset godina rutinska vožnja američkog pravosuđa.

Nalazi potvrđuju da su analitičari FBI sistematski pod zakletvom precenjivali značaj svojih podataka, što je nepravedno jačalo tvrdnje tužilaštva. Ovaj epski pobačaj pravde zahteva rigoroznu analizu kako bi se utvrdilo kako je do njega došlo i zašto je trajao četiri decenije, redovi su koje je NJufeld dopisao pomenutom saopštenju.

Pobačaj pravde doslovan je prevod engleskog miscarriage of justice, ali je uzimajući u obzir njegove groteskne posledice umesan, a pitanju kako je do njega došlo i zašto je trajao četiri decenije vratićemo se malo docnije. Sada treba citirati i Normana Rajmera, izvršnog direktora Nacionalnog udruženja advokata-krivičara.

Mnogo će meseci proći pre nego što saznamo koliko je ljudi pogrešno osuđeno, ali čini se izvesnim da će biti mnogih koji su lišeni slobode i čiji su životi uništeni oslanjanjem tužilaštva na ove ubedljive, ali nepouzdane dokaze. Za slučaj da neko još nije shvatio razmere ove pravosudne katastrofe, saopštenje ima i brojke:

Vlada je pronašla tri hiljade slučajeva u kojima su stručnjaci FBI izveštavali ili svedočili koristeći mikroskopsku analizu dlaka. Do marta 2015, FBI je proverio oko petsto slučajeva. U 268 slučajeva u kojima su stručnjaci okrivili optuženog, pogrešne izjave date su u 257 u 96 odsto slučajeva. U najmanje 35 tih slučajeva, optuženi su dobili smrtnu kaznu, a greške su utvrđene u 33 slučaja (94 odsto). Devetoro optuženih već je pogubljeno, a petoro je umrlo čekajući izvršenje kazne.

Treba primetiti da nisu svi osuđenici stradali samo zbog dlaka, poput DŽordža Peroa. Verovatno je da je u brojnim slučajevima bilo i drugih dokaza, ali je izvesno i da su te vražje dlake tek jedan detalj opasno ruševnog zdanja američkog pravosuđa. Američkoj akademiji nauka Kongres je još 2012. tražio da kaže šta misli o forenzičkim metodama kojima se divimo u detektivskim serijama. Akademci su našli da ama baš nijedna nije pouzdana: poređenje otisaka može biti subjektivno, i različiti laboranti daju različite rezultate; rukopis pojedinca može varirati; tragovi koje oružje ostavlja na čauri nisu nužno jedinstveni; koža ne registruje uvek precizno otiske zuba.

I pre najsvežijeg obrušavanja, boginja je pravde plakala kao kiša iste 2012. godine jedan je istraživački institut iz Virdžinije našao da provera DNK skida krivicu sa šesnaest odsto ljudi koji su u toj državi krivično osuđeni između 1973. i 1988. Još osam godina ranije, FBI je prvi put priznao da je pogrešio igrajući se naučnika sa otiscima prstiju Brendon Mejfild, advokat iz Portlanda, uhapšen je zato što je neki laborant video njega u tuđim otiscima, a predmet osnovane sumnje nikako nije bio šala bila je reč o terorističkom napadu u Madridu koji je odneo 193 života. FBI je Mejfilda držao dve nedelje u pritvoru, pratio ga, provaljivao mu u kuću i kancelariju, preturao mu po poverljivim dokumentima, prisluškivao telefon, analizirao šta je radio na internetu i kopao mu po smeću, sve zbog dva mrljava otiska prsta nađena na detonatorima, za koje su Španci od početka tvrdili da nisu Mejfildovi. Još malo dalje u prošlost, postavlja se pitanje zašto je broj paljevina u SAD prepolovljen od devedesetih. Verovatno ne zato što benzin poskupljuje, već zbog toga što je tada shvaćeno da neki otisci požara ne potiču nužno od pospešivača sagorevanja.

O svemu ovome američki novinari, poput Spensera Hsua, novinara Vašington posta, pišu već godinama, ali od tog hrabrog hoda uz dlaku sistema ima i biće samo skromne koristi, sve dok je proizvodnja krivice politički i ekonomski profitabilna grana američke industrije.

Ferguson je gradić u Misuriju koji su prošle godine obasjali reflektori svetskih medija zbog masovnih nereda. Ulični haos i svetsku pažnju izazvao je sasvim rutinski čin američke policije, ubistvo crnca, a pod spaljenim zgradama ostao je pokopan fantastično apsurdan podatak da Ferguson, grad od 21.000 stanovnika, ima 40.000 naloga za hapšenje, mahom zbog neplaćenih kazni za nenasilne prestupe, to jest da hapšenje čeka šesnaest hiljada njegovih žitelja. Da li je to normalno i da li je normalno da američke institucije vode evidenciju o tome koliko se bicikala godišnje ukrade (250.000, prema podacima FBI iz 2005) ali ne i o tome koliko policija godišnje ubije ljudi? Jeste u sistemu kome je proizvodnja krivice barem trostruko korisna. Korisna je ekonomski jer su dva miliona američkih zatvorenika ogroman izvor bezmalo ropske radne snage 2013. godine zatvorenici su proizveli uniforme za vojsku vredne sto miliona dolara, a to je tek detalj industrije iza rešetaka. Korisna je klasno i rasno kao sredstvo kontrole crne populacije. Nekada je tome služilo ropstvo, potom segregacioni zakoni, sada zatvori, jer crnci čine dvanaest ili trinaest odsto opšte američke populacije, ali četrdeset odsto zatvorske.

Proizvodnja krivice, to jest proizvodnja neprijatelja - o čemu rečito svedoči slučaj zlosrećnog advokata Mejfilda - korisna je najzad i politički, jer stanovništvo drži uplašenim i spremnim da sistemu žrtvuje slobode. Vratimo se načas dlakama zločini koje rešava forenzika mahom su oni kojih se čovek najviše plaši, nasilni zločini poput ubistva i silovanja. Kako bi se država u takvim slučajevima pokazala kao zaštitnik, potreban joj je osuđenik. Ne krivac, već osuđenik, bilo koji osuđenik, što brže. I onda nema mesta čuđenju što agenti FBI listom lažu ili greše, svejedno - Pero je zaključan, javnost umirena, pravda zadovoljena.