Vlast nam je pojela čitav vek

Foto Vladislav Mitić

Jedva čekam da pitam iz kog li se osećaja vratio. Pričamo u njegovom stanu u Zemunu, s mnogo prozora i pogledom na reku. Znam ga onoliko koliko se nacrtao kroz karikature koje objavljuje u Politici svake nedelje. Šta da ga pitam, što već nije nacrtao? Plašim se da će ga uvrediti pitanja. Kako da mu zavežem olovku, a odvežem jezik? Posle dva minuta vidim da brinem bez razloga. Sav je u pokretu, u nervu, ruke su mu u vazduhu, olovka spuštena na jezik, dok izgovara da čupa kosu, rukama kosi naokolo sva natapirana temena. Smeje se, a viče. Poskakuje, a sedi mirno. Nema godine. Ima osećaje vezane za godine.

Sa 67 se vraćate u Zemun, sa kakvim osećajem?

Sa vrlo jasnom svešću da hoću da se vratim, kao što sam u trenutku kada sam odlazio imao jasnu svest da hoću da odem, ne volim da odem, ali hoću. Tako sam se i vratio, hoću da se vratim, baš me briga kako je ovde. Što se mene tiče, ja sam svoje odradio. Ali, od kada sam se vratio, kad god imam priliku da pričam sa mladim svetom, svima kažem - kupite se i idite odavde.

To govorite, stvarno?(Čemu li se čudim, pitam se dok ovo pitam, O. B.)

Apsolutno. Sa punom odgovornošću im govorim da odu. Ovo ovde jednostavno nema perspektive. Nije posao jedini razlog. Mi ovde živimo u jednoj učmaloj bari, mlad svet nema pojma šta je ono tamo. Misle da je med i mleko, mogućnosti fenomenalne. Nije tako, mnogo je teško, tvrdo, bodljikavo, naporno, ali, ipak postoji ta neka mala doza veće i ozbiljnije šanse nego ovde. Ako ništa drugo, u velikom svetu, drugačijem od naše bare, imaće prilike da se suoče sa različitošću i nauče da je to prirodna pojava. I da tolerišu različitost. Pa ako im se ne svidi, neka se vrate. Imaće bar još jedan prozor otvoren. A velika je stvar imati više od jednog prozora.

Nacrtajte mi to što vidite kad kažete ovde, šta vidite?

Nemogućnost da se iole ozbiljno planira neki suvisli, dostojanstven život. To je ono što ja vidim ovde. Okruženi smo truležom, blatom, muljem, namerno koristim ove izuzetno jake reči i mislim da je to katastrofa za mlad svet. Sve vreme želim da pobegnem od priče o parama, drugi deo priče je mnogo važniji.

Recite mi taj drugi, važniji deo priče ,...?

To je pitanje morala, na svakom nivou i u svakom pogledu.
Mala digresija, sve ilustracije koje radim za decu, sve što rade pisci za decu, svi ih mi negde lažemo. Ne radimo to namerno, naravno, sve što im podastiremo kroz knjige, pozorišne predstave, muziku, pretpostavljam da radimo iskreno. Pričamo im da u životu treba biti dobar, čestit, pošten, da se ne sme lagati, krasti, mrzeti, biti zavidljiv, sve ono što uostalom i sve religije propovedaju odvajkada, mi ih tome učimo. Oni porastu, napune 18, 19, 20 godina, stanu pred vrata života sa strašnim osećajem da je sve to u stvari pogrešno. Realnost ih odjedanput uči da sa tim idejama apsolutno ne mogu nigde da se maknu. Odgojiš ga na tim idejama i onda ga pustiš u zverinjak. I sad, stvarno, šta znači da ja dođem iz Kanade posle 20 godina i kažem deci, bežite tamo, iako imam mnogo toga kritičnog da kažem o onom svetu. Tačno, taj svet nije mnogo drugačiji, ali tamo postoji sistem. Red. Te sredine su imale pameti i sreće da izgrade neke institucije i neke zakone. Funkcionišu po nekom sistemu u kome takođe postoje i laži i prevare, ali jednostavno sistem je taj koji će te u nekim elementarnim stvarima ipak zaštititi kada dođeš do kritične tačke, moći ćeš da zaradiš za život, da priuštiš sebi, porodici, deci nešto i da imaš jasan osećaj da se krećeš ka manje ili više željenom cilju. Ovde je sve zaustavljeno, stojimo pred visokim zidom i većini je lakše da se pravi da ga ne vidi.

Kako nam je uspelo da stignemo dotle da boljeg saveta za decu nemamo?

Lako i bez mnogo razmišljanja. Volim da o nekim važnim opštim temama, društvenim, državnim, istorijskim, prosuđujem kao da se radi o mom krajnje privatnom pitanju. Tako lakše razumem stvari. Dok sam odrastao, uvek sam se trudio da imam preciznu sliku svoje trenutne pozicije na nekom zamišljenom životnom putu. Kada sam imao 18, 19 ili 20 godina, suočavao sam se, kao i svi u tim godinama, sa uspesima, neuspesima, saplitanjima, užasnim duhovnim i mentalnim padovima, vraćao se, pokušavao da se uhvatim za nešto čvrsto. To sam video kao jedan banatski, dugačak put, a sa obe strane puta je jendek. Ja sam nekako znao da tim putem moram ići i držati se najviše tačke na tom putu. Vrlo često dođeš do ivice, sklizneš malo, dole je jendek i na jednoj i na drugoj strani. Jako mi je bilo važno da ne skliznem mnogo duboko, da se držim blizu druma koliko je moguće. Ako padneš skroz do dna jendeka onda je mnogo težak i neizvestan put gore do druma.



Kada je počeo taj naš nesretni rat pre 20 godina, bio sam potpuno šokiran šta se događa. Sve se dogodilo u nedelju dana. Ja sam posle nekog vremena zaključio da smo se mi kao narod, kao nacija, za nedelju dana vratili u 18. vek, iz 20. u kojim smo dobrim delom već koračali - za sedam dana se sve sunovratilo. Kako je to moguće? Lako. Pasti u jendek sa druma je jako lako, začas klizneš, ali vratiti se posle ponovo tamo gde si nekada bio je mnogo dug put. I mislim da ovo što nam se sada događa, pogotovu sada sa ovom vlašću, koju imamo nesreću da imamo, da će nam trebati sto godina ozbiljnog rada i truda i muke i mnogo sreće da bismo se vratili tamo gde smo nekad bili. I moram da kažem da osećam veliku krivicu i grižu savesti u ime moje generacije što smo dozvolili da stignemo dovde. Mi smo bili najpozvaniji da se grozničavo, noktima, držimo druma i dostignutog nivoa.

Kažete da imamo nesreću da imamo sada ovu vlast, jesmo li je zaslužili?

Jesmo. Verovatno nije uputno tako pričati. Ne zaslužuju to ljudi, nije ljudski, nije humano, ali nažalost u celom svetu je tako, nije samo kod nas. Ogroman procenat ljudi nije dovoljno prosvećen - ni emocionalno, ni društveno, ni politički. Neko ih je (ili sami sebe), uskratio za to. U svakom sistemu, u svakom društvu postoji manjina ljudi koja je obrazovana, svesna, koja zna gde bi i šta hoće i uglavnom koristi mozak na pravi način. Ti ljudi ovo nisu zaslužili, ali nažalost, u svim sistemima ta manjina je talac one nesrećne većine, a ovde se to pokazalo na najgrublji način.

Kakva je to pamet potrebna da se ne dosetiš da te neko mnogo ponižava, ako ti na pitanje ko je poslao helikopter po mraku, umesto odgovora baca kletvu da ne voliš bebe?

Ne radi se o pameti nego o prosvećenosti. To je pitanje masovne psihoze. Nemam pametnije objašnjenje od toga. Psihoza u kojoj jedan veliki deo suvislog sveta pristaje na to da više veruje nekom manipulatoru koji stane pred mikrofon i očigledno ga laže i zamajava, nego sopstvenim očima i sopstvenom osećaju. Stalno to pričam i čudim se, kako je moguće da na opštem, društvenom planu trpiš ono što ne bi nikad na privatnom? Zamisli da gledaš nekog ko te otvoreno laže i ko se otvoreno i neprekidno hvali, gledajući te u oči, 80 puta dnevno, svaki dan. Čak i da je sve tačno, neka ima sve desetke na fakultetu, neka je najbolji na svetu, neka se iznenada prosvetlio, ama nemoj me gušiti dnevno, 80 puta, nešto tu mora biti sumnjivo, čim toliko insistiraš. Biće da ni sam ne veruješ u svoju priču.



Utisak je da crtate kao što mislite, da li imate i najmanju dilemu da bi se moglo ispostaviti da niste bili tačni kad ste Premijerove priče predstavili kao Šeherezadine bajke?

Imam dovoljno godina i dovoljno iskustva, profesionalnog i privatnog da mogu vrlo jednostavno i precizno da prepoznam kada me neko pravi majmunom i kada me laže. I ne vidim zašto bih to trpeo! Stalno se čudim kako je moguće da, kad se dotični koga stalno pominjemo, nema potrebe da mu ime izgovaramo, pojavi na sednici Vlade, breca se na te ljude, svašta im govori, kako je, dakle, moguće da mu niko od tih 20-30 ljudi ne odgovori: Ja nisam kreten, možeš ti to i bolje, jesi imao desetke, ali nemoj me ponižavati i zezati, pa stvarno. Kako je moguće da od 20, 30 ljudi, nema barem taj jedan. Očigledno su isti kao on i biće da im je nekako jako važno da budu ministri, da imaju fotelje, da imaju plavuše, kola, lažnu moć i ne znam šta još. E to je ono što sam pomenuo ranije, jedan potpuni, meni teško razumljiv moralni pad.

Da biste nastavili da nam crtate, bilo bi neophodno da zadržite smisao za distancu i humor, da li je to moguće?

Ja se trudim jako, zbilja se jako trudim da zadržim smisao za distancu. Humor imam ili nemam.

Šta je smešno? (pitam u ime onih koji se više ne smeju, koji bez distance urlaju na televizor, sram te bilo, O. B.)

Za svog života ovo prvi put vidim - posao satiričara i karikaturiste postaje maltene izlišan. Muku mučim kako da smislim nešto što će imati tu distancu, da napravim neku stilizaciju stvarnosti koja bi mogla da se nazove karikaturom ili satiričnim pristupom. Gledam sjajnog Kesića, i šta je tamo najsmešnije? Dokument koji on pušta. Vi danas imate mogućnost da dnevno vidite jedno 10-15 video-zapisa sa izjavama naše političke elite. To je do te mere stupidno, glupo, besmisleno, tera vas na vrištanje, očaj i čupanje kose. Ili na smeh. Nešto od te dve stvari, pa ko se kako snađe. To je smešnije od svega. Nikada nije tako bilo. Pokušao sam da se setim ko se od državnika koje znamo, u poslednjih 100, 200 godina, u javnim nastupima slično ponašao, ili isto kao on? Ko je tako javno cepao emocije, glumatao, kukao, pretio, busao se u prsa, pravio budalu od sebe, javno. Osim dvojice, nikog drugog nisam mogao da se setim. Potpuno neverovatno, ali to je jako ozbiljno i opasno.

Rekli ste da posao karikaturiste i satiričara postaje izlišan. Postoji i drugi ugao iz koga je vidljivo da su to poslednje nezabranjene zone za parkiranje kritičkog, slobodnog, neplaćenog mišljenja? Kako to objašnjavate?

Mogu da objasnim samo na jedan način. Negde u svesti onih koji odlučuju o cenzuri ili necenzuri, o kontroli, postoji još uvek osećaj da humor, karikatura, satira, Veselo veče, u suštini ima ulogu dvorske budale. Dvorska luda ima pravo svašta da izgovara, neka ajde malo da se šalimo, da smanjimo taj strašni pritisak na mase. Ako neko napiše nešto ozbiljno, e to je već opasno, ali dvorske budale nikada nisu dizale revolucije. One su kraljeve izvrgavale ruglu, svi su se smejali sa njima, i kralj se smejao sa dvorskim budalama, ali nikada nismo čuli da je dvorska budala izvela mase na ulicu, verovatno to odatle ide. U tom smislu o svom poslu ne mislim kao o previše opasnom. Ne mislim da je moguće da karikatura uzdrma političku scenu u nekoj zemlji i da izazove neka velika pomeranja. Ne verujem u to, mnogo više verujem u dokumentarne snimke koje gledamo, i ozbiljne, analitičke tekstove. Karikatura zapravo daje odušak i pomaže ovom ubogaljenom narodu da preživi od danas do sutra.

Vaše karikature u Politici se pokazuju kao dokaz da ovde nema cenzure? Kakva cenzura, vidi šta Petričić svake nedelje žvrlja? Šta vi kažete?

Ne kažem ništa, ćutim. Ja sam srećan da mogu da objavim to što mislim i da kažem pošteno i tačno to što mislim.

Ali ako bih vam sada dala savet: ako želite da potrajete, smanjite malo doživljaj. Šta biste odgovorili?

Ne, ne. To sa smanjenjem doživljaja otvara novu temu. Sa smanjenjem doživljaja u ozbiljnoj, kritičnoj situaciji u kojoj se nacija nalazi, nećemo ništa uraditi. Nastavićemo da taljigamo pri dnu onog jendeka o kome smo pričali i nikad se vaditi nećemo. A to me vraća na razmišljanje zašto su negativne snage u svom ponašanju uvek istrajnije, jače i agresivnije od dobrih, pametnih, kulturnih i sofisticiranih ljudi? Uvek su loši, pokvareni, uzimali močugu i bez trunke griže savesti lupali druge po glavi i kontrolisali svet, a oni fini, pametni i razumni pokušavali nekim, drugačijim, suptilnijim sredstvima da se odbrane i pobede, a to uglavnom nije išlo. Svet je, naravno, polako išao napred, promene ka dobrom trajale su vekovima. Agresivnost nije primerena finima. Ali upornost i istrajnost mora biti. Trebalo bi verovati da će mudrost na kraju, ipak, pobediti. Jedini je problem što, nažalost, ne znamo gde je i kada taj kraj.

Ponekad mi se čini da je u ovakvim šizofrenim vremenima, kada živimo pod talogom svakojakog mulja i đubreta, ekonomskog, moralnog, intelektualnog i kada je teško snaći se i tačno razumeti šta nam se događa, neophodno da se resetujemo i vratimo na tačku kada su nam stvari bile jasnije. Da se vratimo na nivo deteta, pa onda i sebi i drugima, polako i precizno objasnimo o čemu se zapravo radi. U vreme Poletarca Duško Radović se u jednom trenutku sjajno setio da ponudi deci seriju poruka koje su bile duhovite, pametne, i pre svega tačne. Čuvaj mamu da ti dugo traje, ko stalno plače, niko mu ne veruje ili ko ume da se igra nikad neće ostariti. To je bilo sjajno grafički prezentirano (Miloš Ćirić) i to smo svi zapamtili. E, tako ovom ubogaljenom narodu izgleda treba nacrtati, krajnje svedene poruke; Ova vlast nas uništava ili Oslobađajmo se gluposti i neznanja što pre. Te dve rečenice ispisati jasno, likovno ubedljivo, emitovati ih svakodnevno, ako treba godinu dana, da ih narod zapamti i shvati da to što ne veruje svojim očima, nego njegovim rečima, nigde ne vodi.




Da se setimo još par mudrosti Duška Radovića iz vaših zajedničkih nastupa u serijalu TV kuvarica, osamdesetih. Kad već nije to što misli da je, da bar ređe pred kamere staje. Ili, TV program nije nam po volji kao da smo pa mi mnogo bolji, Za svakoga što uz ekran visi važi parol s kim si onaki si. Ovo je Duško pisao, a vi crtali u vreme TV programa koji danas gledamo u Trezoru, s nevericom da je taj vek civilizacije ovde ikad bio. Kako je moguće da je današnja televizija tako prostačka, uz argument da to najviše volimo. Ispada da smo trpeli tv drame, školske programe, Rokenrolere, a čeznuli za ološem uhvaćenim na delu. Dobili smo šta smo tražili?

Nisam nikad bio komunista, bio sam veoma kritičan prema vlasti dok sam živeo u tom periodu, i privatno i profesionalno. Sada, kada imamo neku vremensku distancu, odjednom mi padne na pamet: posle 1945. partizani su sišli sa nekih planina na kojima su se ozbiljno borili, tukli i ginuli i umirali od bolesti, došlo je u gradove mnogo čestitog ali neprosvećenog sveta. Uzeli su vlast i šta se dogodilo, dogodilo se da je Josip Broz Tito, koga mnogi ne vole niti su ga voleli, vrlo dobro znao šta su mu značili jedan Ivo Andrić, Krleža, Marko Ristić, znao je da su kultura i kulturni i obrazovani ljudi neophodni u vremenima koja predstoje. Bilo je, između ostalog, važno ne dozvoliti šund i kič. Pink bi bio nezamisliv, oni bi zabranjivali, hapsili, surovo kažnjavali nosioce i rasadnike današnje Pink kulture koju živimo.

Da li ste verovali da ulazak Tasovca u Vladu donosi promene?

Nisam. Ako premijer za koga nemam dilemu kakav je, počne da se okružuje ljudima kao što je Tasovac i ljudima koji su očigledno iz sasvim drugačije priče, nešto tu nije u redu, nešto nije tačno. Jedina funkcija će im biti da daju kredibilitet postojećoj vlasti. Ta vlast nema šta da radi sa Tasovcem, ili, preciznije, Tasovac nema šta da radi u toj vlasti. A zašto ti ljudi to rade, to je, naravno, njihova privatna stvar, a po mom mišljenju, naš zajednički ogroman problem.

Da li je težak optimizam verovanje da će doći dan kad će neka deca postaviti pitanje ko je davao kredibilitet ovoj vlasti?

To je optimizam. Generacije koje dolaze odrastaju sa već ozbiljno pomerenim tumačenjem šta je to pošteno, a šta nepošteno, šta je časno, a šta nečasno. Rekao bih da to ide od roditelja, duboko nesnađenih u događanjima poslednjih četvrt veka. O školi i društvu da ne govorimo. Kako očekivati da će ta deca kada postanu odrasli i relevantni faktori društva da postavljaju bitna i suvisla pitanja i o svojoj sadašnjosti, kamoli o prošlosti? Ali, opet ali, to ne znači da treba odustajati.

A šta za vas znači ne odustati?

To znači i dalje insistirati na onome šta mislimo, šta govorimo, šta radimo, ja to radim preko karikatura.

Ako vam zabrane?

Pokušaću nekim drugim sredstvima. Na primer, crtaću, pa ću da lepim na zidove kao što onaj o kome sve vreme pričamo lepi svoje plakate i poruke po banderama. Tako ću ja da idem i da sam, ili sa nekom decom, lepim plakate.

Da li biste smeli da nagađate šta bi Duško Radović danas mislio?

Takvom kakav je bio, prepametnom, nežnom, stidljivom, osetljivom, ne bih poželeo da uopšte mora da misli o ovome gde smo stigli i šta nam se događa. Ovo bi bio užas za njega. Duško je bio sav od tačnosti, u ovoj netačnosti u kojoj živimo on bi uvenuo u neverovanju.

Kad je otišao Vojin Dimitrijević nacrtali ste ugašeni svetionik?

To je moja tuga velika, on je bio jedan od poslednjih takvih nekih, iz one čuvene Duškove rečenice nema više nikog od koga bi moglo da nas bude stid. Nema više pravih ljudi. I ako smem da dodam na kraju. Ne znam kako će izgledati ovaj razgovor kad se stavi na papir. Pa ako se nekom učini da sam pregrub, mračan, pesimističan, ličan neka se zadovolji mojim karikaturama. Možda će me tako bolje razumeti.