Završi faks i pali

Foto profimedia.rs

Teško da u srpskom jeziku ima gadnije sintagme od odliv mozgova. Eufemistički tvrditi da je reč o zastarelom pojmu i da je danas aktuelno kruženje mozgova (brain circulation), kako je to nedavno učinio ministar prosvete Srđan Verbić, isto je kao reći da je maligni tumor zapravo samo neočekivani rast tkiva leka za sada nema, a posledice su katastrofalne. Naročito kada je upravo Srbija prva u regionu i čak druga u svetu po emigraciji mladih i obrazovanih ljudi, odmah iza zapadnoafričke državice Gvineje Bisao, kako je nedavno istaknuto na Privrednom forumu mladih (PFM). Najdraže destinacije su, kao i prethodnih godina, Nemačka, Austrija, Švajcarska, Švedska, Francuska i Italija.

Jedan drugi forum, Svetski ekonomski, objavio je pre dve godine da smo od 122 anketirane države na pretposlednjem mestu kada je reč o kapacitetu zemlje da zadrži svoje talente. S druge strane, po mogućnostima da privučemo inostranu omladinu nalazimo se na 118. mestu.

Prema istraživanjima na osnovu kojih je PFM izneo poražavajuće rezultate, propratni pokazatelj ovih neslavnih rekorda prevashodno je visoka stopa nezaposlenosti od 766.500 ljudi koji traže posao, čak 199.700 je mlađe od 30 godina. Glavni uzrok odliva je, čini se, hronična besperspektivnost koja iz današnje perspektive može trajati unedogled. Naime, svaki treći nezaposleni omladinac na priliku da se pokaže i dokaže čeka godinu dana, na stalni radni odnos se čeka u proseku tri godine, a svršeni studenti humanistike istoričari umetnosti i arheolozi, primera radi moraju da se strpe i do šest godina. Po ovim pitanjima je situacija od 2008. sve lošija.

Primeri govore bolje od statistike. Dve izvanredno talentovane filološkinje čija je uža struka izučavanje kulture i književnosti, spremaju se da na doktorske studije odu u inostranstvo jedna u Englesku, druga u SAD, bez jasne namere da se vrate. Razlozi odlaska se u izvesnoj meri podudaraju mogućnost daljeg usavršavanja i više prilike za učinkovitu komunikaciju s kolegama, na primer ali onaj koji štrči poput kvarnog zuba je činjenica da će radno mesto ipak lakše naći preko grane.

Iako su svesne da nigde nema pomame za ljudima čija je profesija da čitaju, analiziraju i komentarišu, dovoljno je indikativno to što su ipak spremne da dosadašnji život u Srbiji bace na kocku već zbog mogućnosti da život izgrade negde drugde. I, ako pomislite da nam ništa neće faliti bez dva retko susretljiva talenta u izučavanju književnosti, razmislite gde će bez stručnjaka poput njih biti školska lektira za desetak ili petnaestak godina. Da i ne govorimo o razvalinama domaće književne scene.

Međutim, nisu samo društvenjaci nečujnim društvenim konsenzusom proglašeni za višak. Prema saznanjima iz Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), među najdeficitarnijim zanimanjima su veterinari, diplomirani farmaceuti, građevinski inženjeri i lekari specijalisti, dok radne knjižice najduže (između pet i deset godina) zvrje prazne učiteljima, agroekonomistima, poljoprivrednim inženjerima, profesorima fizičke kulture i politikolozima.

To, međutim, ne znači da će oni koji mogu da se bave traženim poslovima lako doći do radnog mesta. Statistički bilteni NSZ jasno ukazuju da je nezaposlenih veterinara svih starosnih dobi trenutno 3.645, a da je oglašenih potreba za njihovim zapošljavanjem jedva dvadesetak. Nezaposlenih farmaceuta je 2.385, a upražnjenih radnih mesta koje valja popuniti 61. Najviše se, ipak, traže, proizvođači odeće na čak 437 mesta, ali tek svaki pedeseti ima čemu da se nada, budući da je nezaposlenih u ovoj branši nepojamnih 20.811. Ubedljivo najviše nezaposlene omladine bavi se ekonomijom i pravom (ukupno oko 11.000), a upravo su ovi fakulteti širom Srbije svake godine najkrcatiji brucošima (oko 8.000).

Naravno, moguće je otuda govoriti o famoznoj neusklađenosti tržišta rada i strategije visokog obrazovanja, ali, istini za volju, sadašnje stanje više govori o nakaznosti i tržišta rada i pomenute strategije, dokrajčene bauljavim sprovođenjem Bolonjske deklaracije.

Pedesetogodišnji saobraćajni inženjer, doktor Goran Vuk, Beograđanin je po rođenju, a Kopehažanin po ubeđenju, već dugi niz godina. Zbog prirode posla ponekad održi pokoje predavanje u Beogradu, a jedno od najčešćih studentskih pitanja upravo je ima li smisla otići iz zemlje.

Kada ih namćorski pitam šta sami očekuju da će im se dogoditi ako odluče da napuste Srbiju, odgovaraju da će ,sigurno uspeti, jer imaju dobre ocene, što me uvek usreći, jer nam samopouzdanja očigledno još ne manjka. U situaciji u kojoj se sistem fakultetskog obrazovanja nije dramatično promenio nabolje u poslednjih 25 godina, njihove ocene ne samo da nisu pravi pokazatelj uspeha preko, nego ni ništa više od aproksimacije njihovog potencijalnog uspeha, objašnjava Vuk raskorak između domaće ponude i inostrane potražnje školovane radne snage.
Zato je kriviti mlade ljude koji su se odlučili za tradicionalno neuhlebljiva zanimanja na tananoj granici između zdravog razuma i suvog cinizma. Jer, kako smo videli u biltenu NSZ, ni one načelno upotrebljivije akademske građane jednostavno nema ko da zaposli, pa čak ni da im da šansu. Poznat je vic kako je jedan omladinac, tek izašao s fakulteta i suočen s čuvenim preduslovom od najmanje dve godine radnog iskustva koji maltene sva preduzeća postavljaju, rekao da će lakše završiti još jedan fakultet i potom doktorirati na oba pre no što će mu neko poveriti prvi radni zadatak. I kada je u četrdesetoj dočekao prvi intervju za posao, rečeno mu je da je previše kvalifikovan.

Kad smo kod kvalifikacija i preporučenosti za funkciju, predsednik Srbije Tomislav Nikolić nedavno je izjavio kako je rešenje za problem odliva mozgova zatvaranje granica i zabrana ulaska našim mladim ljudima u strane zemlje. Ili je tek reč o novom gafu, ili je predsednik odlučio da zasvira na nitima ironije, u šta je unekoć teže poverovati.

Veliko je pitanje šta bi mu rekao jedan mladi informatički genije koji je pre nekoliko godina osmislio interaktivne izloge za radnje. Jedno veliko domaće informatičko preduzeće, koje je dugi niz godina provodilo držeći se za ruke sa svim vlastima, preprečilo mu je put da Srbiju ovim izumom stavi na informatičku mapu, koja je, kao što znamo, veoma široka, živahna i zgodna za ulaganja. Bila je dovoljna jedna stipendija za Berkli da se neprepoznati inovator srećno skući u Silicijumskoj dolini, gde, priča se, bez problema vedri i oblači.

Koliko su nasumičnosti kakve su našem informatičaru preprečile put ka uspehu u domaćim, pa zašto ne, potom i u inostranim okvirima, postale deo svakodnevice, ponajbolje oslikava jedna statistika iz ovogodišnjeg Balkanskog barometra, koji je sastavio nemački GFK u organizaciji Regionalnog saveta za saradnju. Na pitanje koji su faktori presudni za profesionalno napredovanje, srpski ispitanici su moguće odgovore poređali ovako: imanje veza, imanje sreće, a tek su potom naveli naporan rad, dobro obrazovanje i poticanje iz bogate familije. Ako i oni znaju da će posao ili, ne daj bože, unapređenje doživeti jedino ako upoznaju pravu osobu u pravo vreme, čemu li onda srpsko društvo ima da se nada?

Međutim, alhemijska veština poznavanja pravih ljudi u pravo vreme sve je češći put čak i do uspešnih volontiranja po preduzećima. Jedan mladi saobraćajni inženjer upravo je tako dospeo do prve prilike da pokaže šta zna, nakon godinu i kusur čekanja i dosadnog prijavljivanja na biro. Posao je dobio oko dve godine kasnije, isključivo pregalništvom i korišćenjem prilika. Znao je da se svaki njegov uspeh unapred podrazumeva i da će mu se eventualni neuspesi pamtiti. Znao je i da pred prvim znacima nezadovoljstva mora da napne još jače. Kada su okolnosti na poslu i gotovo patološki nezdrava konkurencija konačno počele da ga koštaju sna, pa i duševnog mira, dao je otkaz. Od tada je prošlo godinu dana, druge firme ne haju preterano za njegovo dragoceno stručno iskustvo, i u poslednjem, vrlo depresivnom razgovoru, rekao je: Palim ja odavde, a vi se snalazite kako znate i umete. Ja nisam znao kako. NJegov prosek ocena na fakultetu bio je preko devet.

I ko bi pri iskrenom jeziku i dobronamernom srcu mogao da mu kaže da se nije trudio i da ne zaslužuje posao?
Naročit problem je to što i oni koji nađu posao koji im odgovara žele da iz Srbije odu zbog niskog životnog standarda, manje prilika i zaglušujućeg pesimizma, groteskno suprotstavljenog optimizmu vladajućih garnitura. Jer, sve vlasti u poslednje dve i kusur decenije pričale su kako nam je super, samo to, pritupi i nezahvalni, nikako da shvatimo. I, dok su poput Žarijevog Kralja Ibija razočarano želele neki drugi narod, jer im se ovaj koji ih je izabrao baš nešto i nije dopadao, 650.000 mladih i obrazovanih ljudi poželelo je neku drugu zemlju. Sumnjamo da im je gore nego onima koji su ostali, ali ne sumnjamo da će pečalbara biti sve više.