Srbija van svih tokova

Foto profimedia.rs

Da je Evropi, a naročito zemljama nekadašnjeg istočnog bloka, sećanje na poslednju rusko-ukrajinsku gasnu krizu i smrzavanje usred zime 2009. još uvek sveže, potvrđuju užurbane najave izgradnje novih gasovoda. Najnovije vesti stižu iz prestonice Letonije, u kojoj su predstavnici Slovačke, Mađarske, Rumunije i Bugarske dogovorili izgradnju takozvanog Istočnog luka, odnosno gasovoda koji bi trebalo da počne da se gradi 2018. i u ove zemlje dopremi izvesne količine gasa, bilo da je on azerbejdžanski, turkmenistanski, irački, kiparski, pa naposletku i ruski.

Nedavno je dogovoren i dugo očekivani početak izgradnje Transanadolskog gasovoda TANAP, nastavka cevovoda Južni Kavkaz, koji bi azerbejdžanski gas iz polja Šah deniz preko Gruzije dovodio do Turske, a sve nestrpljivije se govori i o skoroj potrebi početka izgradnje Transjadranskog gasovoda (TAP), koji bi taj isti gas vodio dalje u Grčku, Albaniju i Italiju. U analizi globalne konsultantske kuće A.T. Karni o energetskoj sigurnosti južne Evrope govori se i o potrebi izgradnje Jonsko-jadranskog gasovoda (IAP) koji bi bio produžetak cevovoda TAP i gas iz Albanije transportovao u Crnu Goru, BiH i Hrvatsku, tačnije do budućeg terminala tečnog prirodnog gasa dobijenog iz uljnih škriljaca na hrvatskom ostrvu Krk. U toku je, kaže se, izrada fizibiliti studije i određivanje konačne rute, a cevovod bi trebalo da bude dvosmerni, odnosno osim što bi prirodni gas dopremao do ovih zemalja, on bi trebalo da posluži i da tečni gas sa Krka transportuje istim ovim državama nekadašnje Jugoslavije. Takođe, terminal na Krku povezao bi se sa terminalom na Baltiku, u Poljskoj, iz koga bi se tečnim gasom snabdevale Češka, Poljska, Slovačka, Mađarska, pa i Ukrajina.

Zna se da svi ovi projekti uživaju svesrdnu podršku administracije u Briselu, koja je obnarodovala i učešće u finansiranju terminala na Krku. Istovremeno, lobiranje za veće snabdevanje Evrope gasom iz Amerike u punom je jeku, a najnovije istraživanje kompanije Global ges analajziz dokazuje da bi taj gas i u Evropi mogao biti konkurentan ruskom gasu.

Jedno je očigledno. Srbije još uvek nema na evropskoj gasovodnoj maršruti i jedini put kojim gas trenutno dospeva u našu zemlju je preko Ukrajine i Mađarske, tačnije cevovodom čije zatvaranje Rusi najavljuju za 2019. Opcije su razne, a sve glasnija i predviđanja da bi upravo gas mogao biti jedna od tema posete premijera Aleksandra Vučića Vašingtonu. Tačnije odustajanje Srbije od učešća u Turskom toku i preusmeravanje na evropske gasovode i američke uljne škriljce. Kojim pravcem i čijim novcem, možda ćemo da saznamo uskoro.

Može li Evropa bez ruskog gasa, a naročito njen centralni i jugoistočni deo? Šta su alternative ruskim gasnim pravcima i imaju li oni kapacitet da zamene Gasprom? Šta je gasna budućnost Srbije, s obzirom na to da još uvek nema alternativni pravac, a ni novca za izgradnju dugo najavljivane trase od Niša do Dimitrovgrada, koja bi joj omogućila spajanje sa gasovodima u Bugarskoj? Treba li Srbiji uopšte gas?

Nevolja Zapada je u tome što različita američka i britanska istraživanja, poput onoga kompanije Britiš petroleum, pokazuju da će zavisnost Evrope od uvoza gasa u narednih dve ili tri decenije zapravo rasti, te da će se sa sadašnjih 50 popeti do 71 odsto, kao i da će uloga ruskog gasa u evropskom uvozu u najboljoj varijanti ostati na trenutnom nivou, tačnije nešto ispod 30 odsto njenih ukupnih potreba za ovim energentom. Zbog toga najveći broj stručnjaka i veruje da Evropa nema alternativu za gas iz Rusije, iako nema sumnje da bi izgradnja najavljenih gasovoda doprinela smanjenju zavisnosti od Rusije. Naročito zemljama južne Evrope. Ipak, u poređenju sa Turskim tokom, čiji kapacitet je 63 milijarde kubnih metara gasa, azerbejdžanski gasovodi nemaju kapacitet veći od 16 milijardi, što je nedovoljno i za potrebe ovog dela Evrope. Zato su sve brojnija istraživanja koja dokazuju da je jedina alternativa zapravo tečni prirodni gas koji bi se uvozio iz Amerike, Katara, Izraela i drugih zemalja. U Evropu bi se dopremao tankerima, a skladištio u terminalima, poput onog u Poljskoj ili ovog čija izgradnja je planirana u Hrvatskoj.

Transport prirodnog gasa iz Azerbejdžana jeste ograničenog kapaciteta, ali ni održiva tražnja za gasom u ovom delu Evrope nije velika. Koncept Južni koridor je otvoren za mnoge i različite izvore gasa, uključujući i gas iz Azerbejdžana, severnog Mediterana, Irana, Iraka, ali i tečni prirodni gas iz različitih izvora, kaže za NIN energetski stručnjak Aleksandar Kovačević i objašnjava da tečni prirodni gas može biti adekvatan i konkurentan izvor gasa. SAD nisu jedini izvor tog gasa. Svetsko tržište tečnog prirodnog gasa je napredno i likvidno i garantuje visoku sigurnost snabdevanja.

Sa druge strane, sagovornici NIN-a poput Dušana Prorokovića iz Centra za strateške alternative i Nebojše Lazarevića iz Centra za evropske politike, upozoravaju da je tečni prirodni gas i dalje znatno skuplji od prirodnog gasa, pogotovo zbog velikih transportnih troškova, dok Lazarević upozorava i na ekološki aspekt ove vrste gasa. I u Americi je ovaj gas izazivao dosta polemike zbog uticaja na životnu sredinu, a znamo da su u Evropi ekološki standardi dosta stroži nego u Americi, kaže Lazarević.

I Ivica Jakić, hrvatski energetski stručnjak i konsultant švajcarske energetske kompanije Alpig, potvrđuje da sadašnji terminali tečnog prirodnog gasa u Evropi rade sa tek 30 odsto kapaciteta. Potreba da se gradi terminal na Krku je iz razloga da gas iz SAD ili drugih strateški prihvatljivih područja dopremi na Krk, a onda ide dalje u zemlje jugoistočne Europe, odnosno Balkana, kaže Jakić. On ne sumnja da Evropa može bez ruskog gasa, samo je pitanje da li Europa želi i u kojoj mjeri da se odrekne ruskog plina. Zato naš sagovornik kaže da ovaj deo Evrope ostaje interesna sfera i Rusije i Evrope, pa će i gasna politika u tom smislu morati da bude balansirana. Plina će biti, samo je pitanje po kojoj cijeni. Činjenica je da je najveća cijena plina upravo na jugoistoku Europe, kaže Jakić.

Čini se da bi Srbija mogla biti jedna od onih koji će platiti najveći ceh. Južni tok je suspendovan, a ako je verovati Rusima - i zauvek završena priča. Izgradnja Turskog toka, naročito dalje od Grčke i Makedonije je neizvesna, a nijedan alternativni gasovod nije planiran preko naše teritorije, iako smo doskoro verovali da nas je nemoguće mimoići. Ne samo da ćemo, sve je izvesnije, ostati bez prihoda od tranzitnih taksi, već bismo mogli ostati i bez gasa onda kada transport preko Ukrajine bude obustavljen. Da bi smirila javnost, vlast još jednom vraća na sto dugo najavljivani gasovod Niš - Dimitrovgrad, ali je jasno da novca za njegovu izgradnju nema. Bivša ministarka energetike Zorana Mihajlović optuživala je svojevremeno direktora Srbijagasa Dušana Bajatovića za to što deo kredita međunarodnih kreditora nije iskorišćen za izgradnju ovog cevovoda, pogotovo što se zna da bi tako dopreman ruski gas u Srbiju bio jeftiniji, jer je tranzitna taksa koju naplaćuje Bugarska manja od one koju plaćamo Mađarima.

I Dušan Proroković smatra da se Srbiji ne piše dobro ako ne dođe do realizacije Turskog toka, odnosno nekog drugog ruskog gasovoda koji bi išao preko naše zemlje. Zaista ne verujem u alternative. Azerbejdžanski gasovod nema kapacitet, a snabdevanje iz nekih drugih izvora je upitno zbog krize na Bliskom istoku, Islamske države u Kataru i slično. Američki tečni gas je još uvek skup, a pritom nemamo ni infrastrukturu za to. Uz to, naše snabdevanje iz terminala na Krku je takođe sporno, jer mi imamo toliko nerešenih pitanja sa Hrvatskom da to nikako ne bi moglo da bude sigurno snabdevanje, kaže on i poručuje da nam jedino preostaje oslanjanje na sopstvene izvore, ali to zahteva investicije i vreme.

Za razliku od susedne Hrvatske, Srbija ne samo da trenutno nema alternativni pravac, ona gotovo da nema ni sopstvenu proizvodnju gasa. Uz to, ruski gas koji trenutno skupo plaća, troši krajnje neracionalno. Nije Srbiji problem jedan gasovod već nepostojanje razvojne strategije. Gas može biti motor razvoja, ali ne na način na koji se trenutno koristi u Srbiji, za nisko temperaturno grejanje. Nama su potrebne gasne elektrane, ako želimo da se razvijamo. Ovako mi se čini da ulazimo u neke međunarodne priče bez jasne vizije sopstvenog razvoja, odgovara Nikola Jovanović, programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj.

Zato Aleksandar Kovačević i predlaže obustavljanje uvoza gasa. Potrošnja prirodnog gasa u Srbiji je mala i neefikasna i trenutno je daleko manja od raspoloživih kapaciteta i gasne infrastrukture. Takva upotreba gasa vodi smanjenju zaposlenosti i povećanju siromaštva u Srbiji. Povećanje energetske efikasnosti može dovesti do prestanka potrebe za uvozom i to u kratkom periodu, dve do tri godine, odnosno do 2019. kada se najavljuje prestanak isporuke preko Ukrajine. Takvo poboljšanje energetske efikasnosti je i ekonomski i sa stanovišta sigurnosti snabdevanja najbolja opcija koju Srbija može izabrati, uveren je Kovačević.

Samo, hoće li je izabrati? Koliko godina se u Srbiji govori o potrebi da se energija troši efikasnije. I koliko puta smo do sada čuli kako je gas koji dobijamo preko Ukrajine i Mađarske preskup, zbog skupe tranzitne takse, ali i dalje ga baš tuda uvozimo i plaćamo. Kakve su nam onda šanse da i 2019. dočekamo nespremni? Reklo bi se, velike, osim ako u međunarodnoj podeli karata ne dobijemo od jednih ili drugih novac kojim bi se neki gasovod gradio ili energetska efikasnost povećavala. Naravno, pod uslovom da je to u interesu onih koji trenutno igraju partiju.