Na dokovima prošlosti

Red kulture, red vina. red umetnosti, red hedonizma. Tako bismo u najkraćem opisali kratki vikend boravak u Mađarskoj, tačnije rečeno u Pečuju, jednoj od evropskih prestonica kulture. I zaista, otkad je dobio tu laskavu titulu, ovaj gradić očito vredno radi na promociji svojih vrednosti, nimalo malih za mesto od tek nekoliko desetina hiljada stanovnika. U gradu se sve čini nadomak ruke blizina centra kulture zvanog Žolnaj od samog centra grada neznatna je, a trg u gradu, svojom arhitekturom, podseća neodoljivo na centar naše prestonice, što kupolom crkve što arhitektonikom krovova. Uticaj istog istorijskog nasleđa neosporan je i vrlo upadljiv, već na prvi pogled.

A onda, kada i pored sve bogate ponude koju su ovdašnjem Umetničkom pres karavanu upriličili tamošnji domaćini koja uključuje obilazak pomenute kulturne četvrti, ranohrišćanskih katakombi u centru grada, te brojnih vinarija i po pet kilometara dugih i duboko skrivenih ispod zemlje, i Harkanj banje, jednog od najvećih izvorišta sumporne vode u čitavom svetu otkrijete neplanirano i noćni život tog gradića, pa festival domaćeg ručno rađenog piva, pa veliku retrospektivu originalnih grafika Marka Šagala upriličenu upravo tu u nacionalnom muzeju, što naravno nije bilo planirano obilaskom, ugođaj o Pečuju i njegovim mogućnostima znatno se širi i prelazi vremenske okvire tog kratkog boravka u njemu.

No, krenimo redom. Otkad je proglašen Evropskom prestonicom kulture 2010. godine, Pečuj uveliko radi kako na fizičkom tako i na duhovnom značenju ovog mestašca. Već pri ulasku, Kulturna četvrt Žolnaj, imenovana po svom osnivaču, predstavniku čuvene tamošnje aristokratske porodice industrijalaca iz pretprošlog veka, odaje utisak starog ali izuzetno modernog grada, nešto poput bajkovite scenografije za film u kome bi evropski reditelji snimali svoje kostimirane melodrame ili istorijske spektakle. A mnogo je dobrih uslova za to. Zelenilo je svuda oko vas. Dok se krećete kroz četvrt, gotovo da neprimetno prolazite iz jedne prostorije u drugu. Ponekad imate utisak da se smenjuju minuli vekovi, ponekad da prelazite iz umetnosti u industrijski pogon i obratno. Svakako, isprva nemate osećaj tolikog prostora koju četvrt zauzima. Čini se da se sve vrti oko jedne do dve paralelne ulice, u kojima su stare prodavnice čokolada i bombona koje vas vraćaju u prošlost. Na jedan pogled pred vama je kaldrma, kao juče sagrađena. Kada se malo bolje zagledate u nju, u tim ciglama je ucrtana istorija prošlih vremena, grada, države, čak i istorija Evrope.

U odvojenim objektima, od kojih se svaki ističe drukčijom i strukturalnom i vizuelnom arhitektonikom, nalaze se stalne postavke izložbi, koje ne možete da zaobiđete u Žolnajevoj četvrti. U početku beše ružičasto evocira na uspomene starih vajara, koji su s kraja 19. veka upravo na ovom mestu proizvodili upotrebne keramičke predmete i njima snabdevali domaćinstva čitave Srednje Evrope.



Nismo ni primetili, ali tek jednim bočnim hodnikom otvorio nam se drugi svet fabrika rukavica! Doduše, to i ne bi bilo toliko iznenađenje, da nisu u pitanju Hamerli rukavice, jedne od najskupljih, čiju cenu dodatno forsira činjenica da ih, zbog kvaliteta, svetska muzička i filmska industrija naručuje upravo u ovoj mađarskoj provinciji! I onda, krećući se kroz nemalu fabriku gde na jedan pogled vidite LCD televizor sa najmodernijom promocijom nove kolekcije rukavica, a već na drugi šnajderke u poznim godinama koje ih za starim mašinama na vrlo tradicionalan način proizvode, saznate da su upravo tu šiveni oni modeli koje nose Madona ili Ledi Gaga, te one potpuno ludačke na Rajanu Goslingu u filmu Vozač ili na strip junacima oba dela Osvetnika! Fabrika tek onda dobije potpuno drugu dimenziju i značenje.

Četvrt Žolnaj je čudna simbioza prošlosti i budućnosti. Tu je i najveći univerzitetski centar tog dela Mađarske, brojne galerije i radionice, koncerti klasične muzike i rok žurke. Samo par koraka dalje, u centru Pečuja (naziv mesta inače, u prevodu označava put za peć) nalaze se kasnorimski i ranohrišćanski spomenici, koji ukazuju da je samo mesto staro oko 2000. godina. Kako je pre par godina dospeo na listu Uneska, u kategoriju posebno zaštićenih arheoloških nalazišta, tako se Mauzolej iz godine u godinu sve više obezbeđuje. Katakombe koje se već posle nekoliko koraka od ulaza otvore pred vama, pripadaju vremenu Rimskog carstva. Prvo pažnju skreće takozvana Sedmougaona grobnica, koja se nalazi šest metara ispod zemlje, a koju posmatrate kroz pod od providnog reflektujućeg stakla, što deluje poput šetnje u bezvazdušnom prostoru nekog svemirskog broda iz prošlih vremena. Sedmougaoni nadgrobni spomenik, sačinjen od sedam apsida, dugačak je 21 metar i datira iz vremena Rimljana, a hodnici koji se kreću od nivoa galerije, vode do grobnice apostola Petra i Pavla, što tek predstavlja iznenađenje za sebe. Grobnica je sagrađena u 4. veku, a otkrivena je slučajno u 18. prilikom izgradnje lokalne arhive. Silazite i silazite, krećući se po lagumima, sve do trodelnog zdanja pred kojim ste nemi: kapela na gornjem nivou nekada je služila za obrede u čast mrtvih, a ispod nje nalazi se podzemna grobnica sa freskama. Ono što ostavlja bez reči jeste činjenica da su likovi svetih apostola preživeli teskobe svih vremena koja su bila za njima. I dok stojite ispod kupole oslikane u davnoj prošlosti, ćutite s poštovanjem pred Isusovim sledbenicima u beloj odeći, koji sa ispruženim rukama pokazuju na Hristov monogram. Oko njih su biblijski motivi Adam i Eva u Rajskom vrtu, Nojina barka, priča o Jovanu, Danilo i lavovi, Bogorodica sa Bogomladencom, tri mudraca koji daruju bebu Hrista I dalje ste nemi.

A onda Šagal! I ponovo biblijski motivi. U centru Pečuja u toku je velika prezentacija njegovih grafika inspirisanih starozavetnim i novozavetnim pričama, što u diptisima što u triptisima. Samostalne grafike očaravaju bojama i mrvicom perverzije, kojima je jedan od najčuvenijih slikara 20. veka težio. Koliko god pomalo naivne i pomalo iščašene bile, Šagalove boje, lica i perspektive vas mame, očaravaju, flertuju, plešu s vama. One su manifestacija energije velikog majstora pokreta, koji pokreće um i primorava ga da se seti slika detinjstva, za koje niste sigurni da li su se zaista dogodile ili ih je stvorila dečija mašta. Sva ta iskrivljena lica, ribe koje lete, neupitne oči, prizori skrivenih svetova I opet ste nemi.



Srećom, u Mađarskoj se danas jednako ponose vinima koliko tradicijom i kulturom. Uzimamo čašu crnog. Već treći gutljaj vodi nas u duboku noć. Pogledamo u nebo. Čini se da nas ponovo, onako živo, posmatraju oči Apostola. Ili je to samo haringa proletela ispod zvezdanog svoda.