Progonstvo koje ne prestaje

Foto arhiva veritas

Još uvek smo brojevi

I kao što je to napisao Ivo Andrić u Na Drini ćuprija: Izbjegličke kolone prelaze preko ćuprije, a mještani sjede, jedu lubenice i bacaju, pljuckaju koštice. A mi smo tad u Badovincima dobili, ono, tek ubrane svježe, i svi smo jeli lubenice. Mi iz Crvenog krsta. A, ovi su ljudi, u koloni, čekali, mještane uopće nije bilo briga. (Devojčica izbegla iz Hrvatske pre Oluje, volonter Crvenog krsta)

Druga kolona je zaustavljena na prelazu kod Sremske Rače. Izdato je naređenje da se kolona ne prima u Srbiju. Državni mediji ignorisali su kolone prognanih. Oluja se, za njih, nije odvijala. Novinari su u toj koloni pronašli svog heroja. Bio je to trinaestogodišnji plavi, sitni dečak. Vozio je traktor od Lapca u Lici sve do granice i u traktoru 17 starih koje je pokupio u svom selu. Kiša je lila danima, sve do tog stravično vrelog jutra kada su stigli na srpsku granicu. Umoran, gladan. Spavalo mu se. Novinari su trčkarali okolo, a i policija. Godinama kasnije, u danima sećanja na Oluju, mi novinari setimo se našeg malog heroja. Pre toga, a i posle, nije nas briga.

Nas a ni državu, ni priče dečaka koji umoran i sad već sit od sendviča koji je dobio od nekog novinara gleda policiju koja traži od njegovih sunarodnika da predaju oružje i kako jedan čovek odbija. Ništa ja više ne moram, kako kaže. I kako mu, kao i kod drugih muškaraca koji su išli peške danima, krvare noge, iz pocepanih vojničkih čizama. I kako plaču ti neki drugi muškarci u ishabanim uniformama. I kako niko ne zna šta se to dogodilo. I kako taj sitan plavi dečak gleda muškarca u uniformi kako se nateže sa srpskim policajcem, kratko, a onda repetira pištolj, upuca prvo ženu, decu, pa sebe. E, taj trinaestogodišnji dečak rastao je uz uspomene na taj prizor. I kada bi evocirao svoje uspomene za nas novinare, iz svog rodnog kraja, prisetio bi se i toga kako su ga pozvali jednog dana pre te Sremske Rače i rekli mu: Ajde, Jovane, da prepoznaš mrtvog oca. Godinama kasnije ponavljao je kako je oca prepoznao po satu na ruci. E, taj sitan plavi dečak sa naslovnih strana, imao je bolesnu majku, i brata invalida. I živeli su u mnogim mestima, pa i u Apatinu. Radio je na građevini, još te prve godine. I nije išao u školu. Nije ni plakao. Ali majka jeste. Nije imao vremena za suze taj mali dečak, zarađivao je da bi preživeli. On, majka i brat invalid. Nije išao u školu, a i nije zaradio mnogo. Zarada je bila nešto veća na prodaji robe na crno. Roba je bila kradena. Slao je to odmah. E tu su mu otvorili vrata, a da nije ni zakucao. Po prvi put. Bila su to vrata kriminala.

Tako je naš glavni junak, naš mali heroj iz tog vrelog 4. avgusta 1995. završio u popravnom, Kruševac, a onda kako je rastao menjale su se adrese tih zgrada sa rešetkama. Među tom decom, koja su status izbeglice tretirali kao žig, ima onih koji su se borili po raznim adresama, sada su vrhunski lekari, inženjeri, profesori, mnogi su svoje diplome prodali negde u nekoj zemlji Zapada. Šta je država učinila za njih?
Dve decenije kasnije, bez državljanstva, lične karte ili bilo kog drugog dokumenta, u Srbiji živi 3.296 njih još pod statusom izbeglih. Od toga, 2.457 iz Hrvatske.

Šid, Inđija, Petrovaradin, Stara Pazova i Ruma, opštine su u kojima imaju najveći udeo u stanovništvu. Gotovo trećina (33 odsto) živi u Beogradu. Najmanje ih je, podaci su popisa 2011. godine, u opštinama sa većinskim bošnjačkim ili albanskim stanovništvom (Sjenica, Tutin i Lebane). U Beogradu su podigli naselja Altina, Grmovac, Busije.


Foto profimedia.rs

Prema podacima popisa, u poslovnim prostorijama, nužnom ili kolektivnom smeštaju još su brojna domaćinstva proteranih. Najveći broj njih stanuje u beogradskom regionu. U kolektivnom centru Krnjača, još je porodica iz te kolone. Majka sociolog, otac profesor, u tom prošlom životu, tada kod Knina, sin sada lunja po Beogradu, besposlen. U maloj su kući od špera. Kuvaju slatko leti, zimi se smrzavaju. Smeju se i šale, ne bi da gnjave o bolestima I o tome kako nije ljudski ovako živeti. Dole malo niže je neki tip. Puši cigaru, sedeći na deblu. Invalid je, bez jedne noge, ali to nije uspomena iz rata. Ožiljci od ratnih dejstava su ispod bele potkošulje, ovo je od bolesti - raka. Greje se malo na suncu, ručak se krčka u loncu, on na suncu se greje. Stigao je u Srbiju tokom Oluje, kada je njih oko 200.000 prognano iz Hrvatske. I jedan je u statistički najbrojnijoj grupi, jedan od onih koji se nikada nisu vratili kući. Ali, ma koliko njegova situacija bila loša, on je samo broj u planu Visokog komesarijata za izbeglice UN.

Aprila prošle godine, Visoki komesarijat za izbeglice UN izdao je preporuku Srbiji da ukine status izbeglica raseljenih iz Hrvatske tokom 90-ih. Nakon protivljenja Srbije, doneta je Nacionalna strategija Vlade Srbije za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica u Srbiji do 2020. godine, sa ciljem obezbeđivanja uslova za povratak izbeglica i za lokalnu integraciju onih koji su odlučili da žive u Srbiji. Prema procenama Komesarijata za izbegle, u Hrvatsku se vratilo oko 69.500 ljudi. U treće zemlje otišlo je oko 46.000 lica, a procenjuje se da je oko 40.000 lica umrlo u večitom statusu izbeglih.

Za mnoge od njih 300.000, srpsko državljanstvo nije donelo ekonomsko osnaženje. Iako sada kao državljani Srbije imaju pravo na minimum socijalne sigurnosti porodice, po članu domaćinstva 29 odsto izbeglica ima mesečne prihode manje od 48 evra. Mnogi od njih ne ostvaruju ni toliko. Od 1992. godine pa do kraja 2014. godine, uz podršku međunarodne zajednice izdata su 15.453 stambena rešenja u Srbiji za izbegle, za ukupno oko 45.000 njih.

Najveći deo bio je namenjen rešavanju stambenog pitanja za ljude iz kolektivnih centara i u funkciji njihovog zatvaranja. Ali, u Srbiji još postoji oko 20 kolektivnih centara u kojima živi 312 izbeglih i još 940 interno raseljenih. Zatvaranje kolektivnih centara predviđeno je do kraja 2017.
Povratak u Hrvatsku proces je koji i dalje traje, uz veliku opstrukciju te države. Ulazak Hrvatske u EU nije doneo promenu za brojne izbegle širom Srbije, iako je povratak izbeglih bio jedan od uslova za ulazak Hrvatske u EU.

Čekajući na povratak, mnogi umiru. U opsežnom istraživanju Jukoma, u saradnji sa Centrom za mirovne studije iz Zagreba, o životu izbeglih u Srbiji, od 321 ispitanika utvrđeno je da njih 144 boluje od hroničnih bolesti, 45 ima psihičkih problema, neki oblik invaliditeta ili maligno oboljenje. Takođe, 90 odsto ispitanih ima mesečne prihode manje od 250 evra. Samo njih pet ima primanja iznad 500 evra. Veliki deo populacije živi na granici siromaštva, koje na osnovu poslednjih proračuna UN, iznosi po osobi 2,7 dolara dnevno.
Prema ovom istraživanju, većina ispitanika ne bi se vratila u Hrvatsku. Smatraju da sad više nema opasnosti, ali da ipak postoje pojedinačni ekscesi. Ali mnogi nemaju gde da se vrate. Neka mesta više uopšte ne postoje. U neke gradove u Lici silaze samo vukovi.