Zaljubljeni u zlu sudbinu

Foto profimedia.rs

Kada se neko u Srbiji poziva na Evropu, obično misli na Nemačku, Austriju ili Švedsku. I frustracije ovdašnjim stanjem (Nismo mi Evropa.) i vizija obećane evropske budućnosti redovno bivaju praćene rečenicama tipa Ma znam ja kako je tamo, bio sam u Minhenu. Ali, prava slika, ona koja je relevantna za razumevanje položaja Srbije i onoga šta stvarno možemo da očekujemo ako ikada uđemo u EU, nalaze se malo južnije, u Kataniji ili Portu, na obodima Mediterana, gde su decenije evropeizacije i punog pristupa EU fondovima izrodile egzodus stanovništva kome se ne nazire kraj, zapuštene gradove i ogromnu, hroničnu nezaposlenost.

Kada ovde razmišljamo o Evropi, treba da razmišljamo o Portugaliji. Na prvi pogled, to je čarobna zemlja. Lepi gradovi, predivna sela i pejzaži od kojih zastaje dah. Još da je temperatura vode na plažama primerenija ljudima nego pingvinima, bila bi to slika zapadnoevropske idile. Ali, reč je o kulisama iza kojih je sve manje života. Na najzapadnijem zapadu Evrope ima malo ljudi i još manje razvoja. Posle sela duhova, pojavili su se i gradovi i celi regioni duhova.

Čak i u metropolama kao što je Porto, drugi najveći grad u zemlji koja svake godine ostane bez pedesetak hiljada stanovnika, stalno raste broj prelepih zgrada sa zazidanim prozorima i vratima da se ne bi srušile. Mrtve fabrike su ofarbane u žive boje neke su skladišta, poneka je postala koncept-radnja, nalik beogradskom Supermarketu, ali većinom su to zgrade-duhovi. Portugalska radnička klasa je danas uglavnom u Belgiji, Nemačkoj i Francuskoj. Medicinske sestre rade u britanskim bolnicama 10.000 ih je otišlo u poslednjih sedam godina. Mnogi gradići ožive na par nedelja u avgustu, kada predveče na opustelim trgovima mladi gastosi čavrljaju sa sedokosim rođacima na mešavini portugalskog i francuskog.

Spoj oskudice i nedostatka stanovništva doveo je do toga da ulice u nekim od najlepših delova Koimbre i Porta noću uopšte nisu osvetljene. U gradskim autobusima se ne otvaraju prozori, u prigradskim vozovima ne radi klima, a čekanje od po pola sata je norma. Nema ni dovoljno javnih kuhinja u zemlji u kojoj zvanično ima pola miliona gladnih i gde četvrtina stanovništva živi ispod granice siromaštva. Izgleda da niko nije pomišljao na neuspeh, mogućnost da neka evropska kola mogu krenuti nizbrdo.

Mislilo se o velikim stvarima i simbolima moći. Evropeizacija je Portugaliji donela impozantne mostove, široke auto-puteve i perverzno luksuzne koncertne dvorane, spomenike optimističke posthladnoratovske vizije kraja istorije u kojoj su se negde zagubili obični ljudi i njihove potrebe. Ali, auto-put od Koimbre do Porta je prazan za 100 kilometara potrebno je izdvojiti 10 evra putarine. Zato beskrajna kolona kamiona i kola ide starim putem, na kome su bezbrojne kamere, koje kontrolišu brzinu, postavljene na ulasku u svako opustelo seoce i gradić.



Brojne razlike upadaju u oči, ali Srbija i Portugalija dele mnogo toga, pa i nešto što nije lako videti sličan, antikapitalistički kulturalni obrazac koji se teško menja i koji apologete neoliberalizma redovno nazivaju patološkim. Štaviše, kako pokazuju istraživanja holandskog profesora Herta Hofštedea i saradnika, koji su decenije vrednog rada posvetili kvantifikovanju i merenju razlika između kultura, portugalski mentalitet je još teže menjati od srpskog. Portugalija je najmanje individualističko društvo u EU i zemlja još snažnije okrenuta prošlosti od Srbije.

Jedinstven kulturni obrazac, koji je značajno doprineo portugalskoj ekonomskoj i društvenoj tragediji u vremenu hegemonije naučnog kapitalizma, imao je posle 2011. godine ključnu ulogu u zbunjujuće lakom prihvatanju nametnutih politika odricanja i uskraćivanja, prava koje su Grci odbili. Za razliku od buntovnih Grka, Portugalci su prethodnih godina bili dobri đaci ozloglašene trojke, neoliberalnog biča, koju čine predstavnici MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke. Ispunili su, pre roka, sve što se tražilo, i više od toga. Činjenicu da su prevazišli očekivanja trojke neki analitičari su nazvali mazohizmom i isticali da je reč o psihi nacije koja voli da žali i koja je navučena na uporno oplakivanje neprežaljenih gubitaka.



Na vidiku nema validne alternative, preteće portugalske Sirize ili Podemosa, ali ni uspona evroskeptične desnice, kao u drugim zemljama Unije. Parlamentarni izbori su zakazani za 4. oktobar, a pseudolevičarska Partija socijalista ima zanemarljivu prednost nad vladajućim konzervativcima. NJeno levičarenje se svelo na podršku abortusu i gej pravima, što je sasvim dovoljno za mnoge urbane, i dalje privilegovane, liberale. Tri Sirize u pokušaju Levi blok, Slobodni i Vreme za napredovanje podržava manje od pet odsto glasača, dok su komunisti, koji imaju više pristalica, sebe izuzeli iz svih zamislivih postizbornih kombinatorika.

Društveni pokreti u Portugaliji, zemlji gde su lojalnosti ostale čvrsto vezane za okoštale, tradicionalne strukture, uvek su bili slabi. Portugalci su se i skoro poluvekovne diktature rešili pučem revolucija karanfila 1974. godine je više bila proslava pada režima nego oblik bunta. Prevrat su izvršili levičarski oficiri, ali establišment je vremenom skoro sasvim demontirao uzornu državu blagostanja i poništio mnoge od promena, koje su u početku uključivale samoupravljanje i istinski narodnu demokratiju. Jedan od vođa pravdoljubivih pučista, pukovnik Žoze Kardoso Fontao danas jedva sastavlja kraj s krajem, životareći sa nedavno prepolovljenom penzijom i izdržavajući nezaposlenu ćerku.

Čitajući brojne analize u kojima se zahteva radikalna kulturalna promena Portugalaca, naroda zaljubljenog u svoju zlu sudbinu, ponekad mi se činilo da slušam srpskog premijera koji bi da menja naš mentalitet. Veliki filozof Žoze Žil piše o portugalskom strahu od postojanja i endemskom odsustvu svake inicijative. Žil ističe i da u zemlji, koja je tek 1974. godine konačno odustala od normi i odnosa koje portugalski intelektualci ne oklevaju da nazovu srednjovekovnim, mnogi imaju problema da se naviknu na to da imaju prava.

U tekstu Da li je Portugalija beznadežna, profesor Majkl Marder piše o duboko ukoronjenom kulturalnom pesimizmu i odomaćenoj melanholiji, izraženima u verovanju da je svaka pobuna uzaludna i prihvatanju ekonomske i političke situacije u zemlji kao da je nepromenljiva kolektivna sudbina. Profesor Marder ističe da su svi masovni protesti i štrajkovi prethodnih godina ostali u senci nemogućnosti Portugalaca da sveprisutno, opipljivo pasivno beznađe nekako pretvore u aktivni očaj, što je preduslov smislene političke akcije. Kriza je samo normalizovana i dodata kao još jedan teret nacije čiji je identitet izgrađen oko lamentiranja nad nerešivim nedaćama i beskrajnim gubicima. Beznađe mutira u običnu nihilističku ravnodušnost i utire put perverznoj adaptaciji skandaloznim ekonomskim i političkim dešavanjima, piše britanski profesor.

Putovanje je uvek duboko lično iskustvo, ali meni je Portugalija delovala kao Crna Gora na bensedinu. Od opšte utrnulosti i obamrlosti neko je napisao da ona dostiže stadijum spavaće bolesti nemoguće je pobeći. Činjenica je da Portugalija pruža obilje razloga da je prihvatite, ali teško je navići se na toliku ignoranciju i rezigniranost, spojenu sa neprihvatanjem došljaka, koje uvek ostaju strano telo u zemlji jako pristojnih ali zatvorenih ljudi. Portugalija je srpsku lažnu, neurotičnu opuštenost očistila od svake otvorene agresivnosti i dovela do savršenstva. Ipak, verujem da bi oni koji ovde vole da ponavljaju iskuliraj, brzo izgubili strpljenje u utrnuloj zemlji u kojoj je vreme najjeftinije. Na svakom koraku je previše ljudi kojima ništa nije dovoljno bitno da bi izašli iz svog sporog ritma i odustali od pasivne agresije, koju su Portugalci, kao i keramičke pločice koje širom zemlje ukrašavaju brojne fasade, pretvorili u umetnost.



Portugalija ilustruje postojanje dve Evropske unije, podelu koja odavno nije samo geografska već i klasna. Na jugu, u Algarveu, nalazi se zelena i ušuškana Kinta do Lago, slika mehura u kome žive dobitnici u neoliberalizaciji Evrope. Čak 15 odsto punišića sa bogatijeg severozapada kontinenta onih koji imaju više od dva miliona evra slobodnog bogatstva, danas ima kućicu u siromašnijem, mediteranskom delu. Za rastući broj milionera druga nekretnina je jedna od krojenih po meri vila u ovakvim portugalskim oazama raskoši, elegantno izolovanim od okruženja.

I u Kintu do Lago su stigli novobogataši iz arapskih zemalja i podsaharske Afrike, koje ne zanimaju plaže već stabilna mesta gde mogu da parkiraju pokradeno bogatstvo i na miru se posvete statusnim simbolima i upadljivoj potrošnji. U Algarveu su cene nekretnina samo desetak posto ispod onih iz 2007. godine, kada su bile na rekordnom nivou. Jug Portugalije je raj za surfere, kojima je prioritet dobar vetar a ne prijatno topla voda. Jedan od gostiju ovog leta je bio britanski premijer Dejvid Kameron i zaradio infekciju poznatu kao surfersko uvo. Algarve privlači i siromašnije Britance. Samo desetak kilometara od Kinte do Lago je Albufeira, gde je hladno pivo (servirano uz još hladnije more) jeftinije nego u letovalištima u Španiji i Grčkoj.

Dok angolske elite kupuju nekretnine na jugu, desetine hiljada obrazovanih Portugalaca pokušava da nađe posao ili započne biznis u naftom bogatoj Angoli, gde zbog višedecenijskog građanskog rata nedostaje veliki broj stručnjaka. Čak 40 odsto stranih kompanija je u vlasništvu Portugalaca. Postkolonijalna klanica je poništila sećanje na krvavi kraj okrutne portugalske vladavine jedne od najbezobzirnijih i najneodgovornijih u dugačkoj istoriji zapadnoevropskog kolonijalizma. Portugalci su dobrodošli u preskupoj Luandi, a Angolci su sve manje sumnjivi u tradicionalno insularnom Lisabonu postali su vlasnici više od pet procenata svih akcija kojima se trguje na portugalskoj berzi, i to uglavnom u najvećim firmama.
Ipak, portugalsku ekonomiju i dalje kontroliše desetak brakovima i zajedničkim poslovnim interesima isprepletanih porodica. Ovi ravnodušni i otuđeni vlasnici Portugalije čine jedinstveno geneološko stablo, čiji je stub porodica Melo. Ni političko krilo establišmenta, podeljeno u dve centrističke frakcije, ne mora da brine istraživanja javnog mnjenja protestnim glasovima daju samo oko 20 odsto.

Nazvani generacija u nevolji, mladi Portugalci melanholiju i beznađe uglavnom leče marihuanom. Kao i u Maroku, klinci sa dubokim, tamnim podočnjacima ne gase džoint čak ni pred policijom, a rizla predstavlja važnu stavku u mizernom džeparcu mnogih nezaposlenih dvadesetogodišnjaka.

U narednih petnaest godina Portugalija će izgubiti još desetinu stanovništva nestanak nacije je jedna od čestih tema u medijima zemlje koju je Gardijan nedavno nazvao umirućom nacijom starih muškaraca i žena. Problem nije samo u onima koji odlaze. Desetomilionska Portugalija je zemlja sa najmanjim procentom dece u stanovništvu u EU samo 14,6 odsto. (U Srbiji je 14, a svetski prosek mlađih od 15 godina je 26 posto.)

Fajnenšal tajms je nedavno citirao izveštaj koji je pripremljen za premijera, u kome se kaže da je smanjivanje broja stanovnika, izraženo u emigraciji i smanjivanju prirodnog priraštaja, toliko veliko da Portugaliji preti definitivno osiromašenje i da zemlja može postati neodrživa u smislu ekonomskog rasta, socijalne sigurnosti i države blagostanja. Mnogi od onih koji nisu otišli životare više zahvaljujući gastarbajterskim doznakama i sivoj ekonomiji nego od plata i penzija u pospanim gradićima čije su ulice oivičene bankrotiranim radnjama i bakalnicama.

U selima, na neplodnom i kamenitom tlu, ima malo čega sem vetra i sunca. Drvo pampura, grožđe, masline i smokve nisu dovoljne da obezbede opstanak značajnije populacije. Portugalija se ponosi obnovljivom energijom više od pola struje dolazi iz ovih izvora, ali za to zasluga uglavnom pripada opadajućem stanovništvu i klinički mrtvoj ekonomiji. Potencijali za rast turizma su pak ograničeni nespromnošću Portugalaca da se prilagođavaju.

Ako izuzmemo ljubav prema ovde prokazanoj kocki i kaldrmi, verujem da će, na prvi pogled, Portugalija mnogim našim vatrenim evrooptimistima delovati uzorno evropski. Ali, ispod svetlucave glazure, koju su obezbedili kolonijalna prošlost i EU fondovi, krije se realnost koja je neprijatno slična ovoj našoj, siromašnoj balkanskoj stvarnosti. Portugalija je odavno ušla u Evropsku uniju, ali kao i u neevropskoj Srbiji i budućnost i bolji život su ostali negde drugde.