Sve je otišlo dođavola

Foto Dalibor Danilović

U ovom razgovoru nećete naći nijednu rečenicu na temu petnaest godina od 5. oktobra. Aleksandar Denić o tome misli isto kao i mnogi od vas, veruje da su ovi danas samo stavili krov na zgradu od lošeg materijala koju su sagradili petooktobarski dobitnici. Dajem vam na uvid one delove razgovora gde Denić razmišlja drugačije, duhovitije i van normi na koje smo navikli.

Gde ti sada živiš?

U Beogradu.

Opiši mi Beograd u nekoliko slika?

Konobari u belim rukavicama spektakularnom argumentacijom nude vino, mada znaju da u ponudi imaju samo jednu flašu od te vrste. Kontrast je naše ogledalo. Mi ne živimo u gradu, mi živimo na dodiru dva predgrađa - jednog bliskoistočnog a drugog nekog srednjoevropskog. Zanosimo se pričama kako je kada smo bili klinci 80-ih, Beograd bio kao NJujork, filmovi, koncerti ma kakav NJujork, kakve gluposti, kakve bajke? Nismo imali ništa, skupljali smo salvete, prazne konzerve od koka-kole i tvrde kutije od cigareta, a verovali da živimo kao Berlin i NJujork, noćni život, rokenrol tada smo barem verovali, danas sa sigurnošću znamo da nas od tih gradova deli kanjon Kolorada. Ali sve to ne umanjuje moju ljubav i vezanost za Beograd.

Ipak dolazi sve više turista koji se dive Beogradu?

Od centra grada ka periferiji sve slabi, radio-signal, prijem slike, tona kao i svaka kontrola, oni dolaze u ekspediciju u naš vakuum - u bezgraničnu zonu dodira dva predgrađa gde je zabavno jer pravila ne postoje. NJima je ekstremni doživljaj kad jedu mućkalice, ražnjiće, ćevape, brizle, pa još kad vide kolika je pljeskavica, onda rakija od preko 40% za razliku od turističke od 20% u Grčkoj, a sve to kao lagano popodnevno zagrevanje za noćni obilazak hangara, podruma, brvnara, koliba, tavana, tunela, magacina, skloništa, klanica, ciglana, posle kojih stiču licencu Indijana DŽonsa.

Šta još vidiš?

LJudi su strašno nervozni, samo se svađaju, nema dana da ne vidiš neki obračun.

Šta si video danas?

Bitku oko brojila, da li će nekom da isključe struju ili ne zbog pet hiljada dinara, jer smo mi sada na tako sigurnom evropskom putu da tom nesretniku mora odmah da se kida struja. A ovi što duguju pet miliona, to nema veze.

Gde najviše radiš?

Ovde i u Nemačkoj. Znam datume svih premijera koje me čekaju do 2018. godine.

Nemaš pauzu sledeće dve godine!?

Imam tu nekoliko rupa, kad bih odgovorio na sve pozive radio bih stalno. Najviše radim sa rediteljem Frankom Kastorfom, s njim mi je strašno zabavno. Radimo u Bajrotu, u Vagnerovoj operskoj kući već pet godina, zajedno smo napravili Ring koji je razvalio opšti sistem pristupa operi. On je iz Istočne Nemačke, našli smo se na postsocijalističkom iskustvu. Potpuno smo isti, od najglupljih primera što na zaprepašćenje zapadnih Nemaca obojica umemo da rasklopimo kalašnjikov, pošto smo služili vojsku, preko filmova do istih navika. Jednaki smo i u dobrom obrazovanju koje smo imali dok nije došla bolonja. NJih kao i nas uništava taj sistem, samo što ga se oni više gade, dok se mi upiremo do bola da živimo liberalni kapitalizam.



Šta fali bolonji?

Šta misliš zašto Sorbona nije uvela bolonju? Ako hoćeš da budeš pekar ideš u najbolju školu za pekara, pomno ustaješ ujutru i učiš da ne promašiš vreme koliko treba kroasanu da naraste, ne kupiš ono glupo lisnato testo u samoposluzi, praviš ga sam od dva ujutru, imaš najbolju čokoladu koja dolazi ne znam odakle i ujutru svi kupuju kod tebe zato što si najbolji pekar, je l` tako? Tvoja škola je trajala četiri godine i naučio si da budeš pekar. A bolonja te uči da budeš kao pekar, usput malo i ginekolog, a malo arhitekta i malo kosmonaut i šta si ti kad završiš takve škole?

Šta si?

Ništa!! Ovde je idealno tlo za taj sistem, recidiv samoupravnog socijalizma, svi radimo sve, svi znamo sve. Pričao sam svom kolegi reditelju Tomasu Šadu, dokumentaristi svetskog glasa, kako ne mogu da shvatim mlade ljude koji studiraju filmsku i pozorišnu scenografiju a ne gledaju filmove, ne što ne gledaju nego ih to uopšte ne zanima. Padam pred njim u depresiju, a on kaže - šta ti je, ni moji studenti režije u Nemačkoj ne gledaju ništa. Bolonja je samo kruna, sve je otišlo dođavola tom globalizacijom. Potpuno su isti problemi svuda, to više nije liberalni kapitalizam, otišlo je negde dalje, u neki futuro-feudalizam, neko ludilo.

Šta bi bio ekonomsko propagandni kapitalizam, kako si jednom formulisao ovo vreme?

Evo šta je to: Klinac izađe u grad, obuče polupocepanu majicu, pantalone koje mu stoje na pola dupeta i duboke patike, okrene kapu naopačke i šta misliš gde ode?

Gde?

Ode u Starbaks da popije kafu. Pogodi u kom gradu živi taj klinac?

Reci mi,...?

Mučenik živi bilo gde, u Adis Abebi, Tunisu, Beogradu, Berlinu, u nekom najgrđem gradu i kada tamo sedne u Starbaks oseti se kao svetski čovek, jer je gledao na televiziji iste takve kao što je on koji sede u Los Anđelesu u istoj toj šupi i piju istu onu glupu kafu uz obaveznu koka-kolu. Umesto da bude ponosan što je u toj njegovoj zemlji najbolja kafa na svetu, uz ratluk ili šta već. To je poenta - da se sve relativizuje, dekarakterizuje i očisti od svake naznake različitosti. Loše za njega ali idealno za one koji zarađuju na tome. Posle nekoliko decenija bavljenja raznim stvarima, mislim da je advertajzing fašizam.

Da se zadržimo malo na tim uniformama, nekad su nas uveravali da odelo ne čini čoveka?

Taj mali mučenik je kanalisan da se socijalizuje u tom ogavnom kafeu i preko tog odela, a ovi fašisti ga truju svaki dan - kupi te farmerke, one su do jaja, ova kapa, okreni je naopačke, a ovu pastu koristi zato što je ona najbolja, ova soda je nastala samo zbog tebe, vidiš da je tvoje ime na etiketi, a bogami i zbog tvoje devojke i njeno ime je na drugoj flaši, kupi obe, ma kupi četiri budi džentlmen, budi svetski čovekZato je advertajzing fašizam.

Da li odelo ipak u nekom smislu čini čoveka?

Ne znam da li odelo čini čoveka, znam samo da ako dva čoveka odu da kupe stvari u istoj radnji, da ih nikad pre nisam sreo, tačno ću ti reći i o jednom i drugom ko su i kakvi su. Ne mogu da me prevare čak i da obuku iste stvari.

Kako se zove taj dar?

Ne znam, ali pogledom na nečiji regal mogu da ti kažem s kim imaš posla.

Nauči me kako da pogodim ko je sto odsto naše gore list?

Gledaj gde osobi stoje naočare za sunce. Kada vidiš čoveka koji ima naočare na vrh glave, 70 odsto otpada mogućnost da je stranac, taj je iz našeg kraja, ili bližeg komšiluka, i niko više. Kapiraš? Ako još nosi i naočare za sunce noću, onda tek nema dileme.

Da ne zaboravimo poetiku regala?

E, da, regal! Takozvani jugoslovenski regal je bio najprestižniji komad nameštaja 70-ih godina u SSSR-u, isticao se u sovjetskim diplomatskim katalozima, najlepši i najgrđi dizajn u isto vreme, bio je jedan od naših najvećih izvoznih artikala. Time smo izvozili i deo samoupravnog sna. A kod kuće, sećaš se, skoro svi smo ga imali, mene je to užasno nerviralo. U regalu je uvek bila hrpa govana, regalna umetnost, regalni kič, gondola plovi ka Koloseumu iz koga trči kožna kamila koju juri crni bik načičkan strelicama koji je preskočio minhensku kriglu na čijoj dršci visi kofica sa pejzažom Mataruške banje. Regal je bio i izložbeni ekran svih naših pobedonosnih putešestvija. Radio sam prošle godine u LJubljani predstavu Jugoslavija, moja dežela, devedesete su u pitanju, tu sam shvatio da nas je u takozvanom regionu povezivao regal, odeš kod drugara u LJubljanu, vidiš regal, odeš u Bosnu ima regal, u Subotici regal, svugde regal, nama klincima je bio odvratan, stariji su ga voleli.

Šta je zamenilo regal?

Politički korektna Ikea! Opet jedna od tih uniformi, onomad je neko imao zeleni kredenac, a neko regal, bio je zadati okvir, ali postojao je individualizam pa makar i u siromaštvu, a sada se kupuje ikea i osećamo se veoma svetski. To je antiregalna globalizacija. Čista antiregalna ujdurma.

Da li si imao plan da budeš veliki scenograf?

Ma kakvi, ne.

Da li se danas osećaš kao uspešan čovek?

Moj karakter je takav da vrlo lako planem, možda se to ne vidi ali imam kratak fitilj, mislim da su mi ta priznanja trebala da se malo smirim.

Kako uspeh smiruje?

Ulazim u sukobe hladnije glave. Svakodnevno imam neke okršaje na ulici, uvek me nešto nervira, zašto onaj tamo pipa hleb, a ovaj drugi nešto treće... kad znaš da radiš nešto dobro onda ulaziš u sukobe malo elegantnije. Sad na drugi način ispoljavam svoju pravdoljubivost. Prošle godine sam napravio scenografiju za Putovanje na kraj noći Luisa Ferdinanda Selina, u neko dvorište u Kongu sam stavio repliku kapije na ulazu u Aušvic Arbeit Macht Frei (Rad oslobađa), s tim što ovde piše Liberte, Egalite, Fraternite (Sloboda, jednakost, bratstvo). Svuda okolo sam postavio zastave lekara bez granica, ljudi koji dođu, zabodu zastavu, Kušner se slika - ode, odu i ostali, ostanu zastave. Samo nedostaje Bono da zasvira. Grozni su mi ljudi koji zadovolje građansku, ljudsku dužnost time što odu na koncert Bona za Afriku, Aziju, Eskime i onda posle nekoliko pića zadovoljni odu da spavaju.

Kako razumeš to što si uspešniji tamo nego kod kuće?

Ja isto radim kao i ranije, ništa nisam promenio, ovde je problem u dioptriji.

Zašto?

Ne znam.

Zašto sve češće reditelji prave i scenografije?

To je recidiv samoupravnog socijalizma, svi znamo sve.

Da li primećuješ porast umetničkog i građanskog kukavičluka?

Ta moda je počela pre petnaestak godina, a ne sad. U kulturnom establišmentu, nekoliko krunisanih glava su svoju tvrđavu blindirale dolaskom takozvanih demokratskih promena, i tu je počelo urušavanje sistema. Prvo su se u okviru tvrđave zavadile kujna i dnevna soba, pa se sukob proširio na ve-ce i ostavu. Posle se srušio krov.

Kakav je smisao da dižeš glas protiv onih koji više nisu na vlasti, a ćutiš o onima koji čine kulturni establišment?

Svi direktori pozorišta rade za vlast. To je uvek bilo tako i uvek će biti, vlast namešta direktore pozorišta svuda u svetu, i tu je početak i kraj priče. Evo ti najbolji primer Franka Kastorfa, najvećeg reditelja u Nemačkoj, koga je posle 25 godina smenila upravo ta novodošla liberalna struja. Desila se politička promena u Berlinu i upravnik pozorišta postaje neki Belgijanac, galerista takozvani kurator, koji sad smišlja kako će to biti pozorište budućnosti, a ne znam šta može da bude progresivnije od estetskog i filozofskog pomaka koji je Kastorf napravio. Pravo mesto slobodne misli je ugašeno. Političari su srećni, biznis je srećan. To je svetska bolest čija epidemija odavno vlada kod nas.



Da li je moguće da je svaka politička odluka konačna i neoboriva?

Poslednja predstava koju sam radio sa Frankom je bio Brehtov Baal, premijera je bila u januaru, prošla je preuspešno. Smislio sam da radnju smestim u vreme Vijetnamskog rata u Hanoju, javne kuće, helikopteri, bazeni gde su ljudi zatvoreni pod vodom, opijumske sobe, potpuni košmar Posle nekoliko dana, Brehtova ćerka Barbara Breht, preko izdavačke kuće pokreće sudski proces da zabrani igranje predstave, pošto se njoj kao ne sviđa kako je napravljena. Paralelno dobijamo poziv za festival Teatar trefen,u selekciji 40 najboljih predstava od 5.000 premijera u Nemačkoj, ogroman uspeh.

I šta je sud odlučio?

Pošto javnost još uvek ima neki minimalni značaj, sud je doneo vrlo zanimljivu odluku -predstava je zabranjena, ali će moći da se odigra još jedanput u Minhenu i na festivalu za tri meseca!?

Da li je globalizacija opravdanje što je maksimum građanske hrabrosti postao odlazak na Bonov koncert? Da li smo stvarno toliko bespomoćni pred tom nemani privatnih vlasnika i privatnih država?

Možda ne vidim stvari najbolje ali, mi smo radili film Rane u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Napravili smo film, nije nam falila dlaka sa glave. Ja nisam siguran da bi od Slobodana Miloševića do danas bilo ko dozvolio sličan film! Oni su imali druge prioritete, puštali su umetnike da rade, onda su drugi došli na vlast na krilima kulture da bi je potom ponizili i otvorili vrata trećima da umetnost apsolutno ukinu.

Kad neko kaže - nikad gore nije bilo, šta ti kažeš?

Ja to kažem svaki peti dan, ali sam dosadio sebi da pričam stalno isto.

Kad malo bolje razmisliš, kako je?

To je super pitanje, šteta što ne znam odgovor.

Da li znaš reči kojim bi utešio onog komšiju s početka kojem su isekli struju?

Doći će dan da neko ujedini sekača struje i nesrećnika kome seku struju.

Ne želiš uopšte da pričaš o politici?

Želim, ali se suzdržavam. Ne znam majku mu, ne razumem taj fenomen, masa ljudi iz mog sveta za koje nisam mogao da pomislim se uključila u politiku. Umesto da glancaju nedodirljivi oklop i oštre mač svog umetničkog integriteta, oni se priklanjaju raznoraznim lokalnim matadorima i time im dižu rejting. S druge strane imaš umetnike koji se upinju da budu progonjeni od vlasti. Čekaj, da li je ta vlast stvarno tako opasna kada se ljudi upiru da budu progonjeni?

Tvoj ugao je da se upinju da budu progonjeni, a većinski ugao je da se upinju da budu prihvaćeni?

Opet je to sve advertajzing o kome sam ti rekao šta mislim.

Šta više voliš, početak ili kraj?

Kraj, pa kako-kad, ali kraj.

Na kraju, da li još igraš hokej na ledu?

Da. Kraljevski klizačko-hokejaški klub Beograd. Vrhunska veteranska ekipa sastavljena od bivših igrača Partizana i Zvezde. Treniramo dva puta nedeljno, godine 2014. prvaci ruske veteranske lige - divizija Srbija, bronzani na prvim veteranskim zimskim olimpijskim igrama 2011, hokej je stvar koja me fizički drži u životu. Apsolutno sve svoje obaveze podređujem hokeju.

Šta je prednost leda nad zemljom?

Na ledu nema protekcije, a i politika slabo prolazi.