Užas i aplauzi

Foto AP

Lako je suditi o užasu. Žive slike iz Pariza su istinski crno-bele. Ali, da bismo ih bolje razumeli, potrebno je svet pogledati očima ubica i svih onih, a nije ih malo, koji im aplaudiraju na društvenim mrežama, u univerzitetskim klupama i čajdžinicama širom islamskog sveta. Među porukama na Tviteru su i vi ste ubijali nas, mi ćemo ubijati vas i Pariz gori onako kao je on palio u Maliju i Iraku, u Siriji i Palestini.

To nije lako razumeti. Umirujuće je verovati da je reč o spodobama sa kojima ništa ne delimo pervertitima, bolesnicima ili ljudima ispranog mozga. Iz evropskog, sve manje ušuškanog ugla, stvari deluju veoma jednostavno. Pored reči terorizam, prethodnih dana iz zapadnih metropola najčešće smo slušali o civilizaciji, koja je uvek naša, i varvarstvu, koje je njihovo. Ali, ako se odmaknemo od moralizatorskih tvrdnji, od pomoći je seriju krvavih napada posmatrati kao pokušaj da se preoblikuje savremeni svet, kao revoluciju.

Praktično, dva veka posle jakobinskog terora, Pariz se suočava sa novim talasom samo je revolucija ovaj put islamska, mada versko obeležje otežava prepoznavanje njenih dubokih istorijskih, društvenih i ekonomskih korena. Odavno nije reč samo o nekoliko terorističkih organizacija i centrima moći koji su verovali da će moći da ih kontrolišu. Meru veličine problema ilustruje upozorenja Roberta Bera, bivšeg agenta CIA. On je rekao da košmarni scenario više nije vezan sa nove pobede Islamske države na Bliskom istoku već je to mogućnost da ona bude poražena na terenu i da hiljade prekaljenih ratnika budu razvejane širom sveta.

NJihovo nasilje možda se može i razumeti. Ali, postoji nekoliko važnih prepreka da se uđe u glave terorista i prepozna postojanje motiva koje nije pametno olako diskvalifikovati. Ako izuzmemo strategiju koju je čak i njen tvorac, poznat pod pseudonimom Abu Bakr Nadži, nazvao divljaštvom, verovatno najveća prepreka razumevanju pokretačkih motiva vezana je za činjenicu da su i elite i obični ljudi širom (neislamskog) sveta poverovali da smo bili svedoci kraja istorije i ideologije. Čak i u crvenoj Kini, najveća pretnja režimu odavno nisu oni koji se javno bogate ili tajno klanjaju bogovima, već oni koji veruju u komunizam, u neki drugačiji svet.

Jedna od posledice gubitka vere u mogućnost da se pojavi alternativa jeste shvatanje da je jedini put ka boljem sutra ličan, vezan za sposobnost da, sa manje ili više obzira i moralnosti, grabimo ka neoliberalnom vrhu. Islamski svet je jedini u kome kritična masa ljudi veruje da sve teže i neizvesnije društveno penjanje nije jedina opcija. Oni su spremni da ginu za ideale i žele da svet okrenu naglavačke, što stanovnicima konzumiram dakle postojim ostatka planete deluje u najmanju ruku bizarno.

Ideološke temelje političkog islama oličene u shvatanju da kada su sva vrata zamandaljena, Alah otvara kapiju postavio je Sajid Kutb u knjizi Znakovi pored puta. Zeleni Marks je pariskim ubicama ponudio dve opojne ideje. Prvu, koja kaže da živimo u dobu novog varvarstva, nalik onom koje je postojalo u Arabiji pre kuranske objave. Kutb je poručio da u takvim uslovima nije moguće biti ne samo musliman već ni čovek. Druga je da jedini put do oslobođenja ide preko pokoravanja Bogu. Svaka druga staza je fatalna jer sprečava uspostavljanje božjeg suvereniteta. Kutb je naglavačke okrenuo Linkolnovo shvatanje demokratije. Za njega, vladavina ljudi, od strane ljudi i za ljude predstavlja garant neslobode, kao i svaki drugi politički sistem kojim upravljaju ljudi i zakoni koje su oni stvorili.

Vizija koju je razvijao Kutb čini kostur jedine idejne matrice koja danas konkuriše neoliberalizmu koji je uspešno kolonizovao čak i našu maštu. On je bio zabrinut nad sudbinom čovečanstva potčinjenog materijalističkoj civilizaciji, koju je video kao proizvod kratkovidosti evropskog mentaliteta i vizije. Kristalno je jasno da u budućnosti prava borba neće biti između kapitalizma i komunizma, niti između Istoka i Zapada, već između materijalizma koji je vidljiv širom sveta i islama, napisao je Kutb daleke 1949. godine. Najveću slabost Zapada video je u tome što se borbe vode samo za robu i tržišta, ne za ideje i ubeđenja.

Ne čudi da je Nadži strategiju Islamske države vezao za dva cilja širenje straha i podizanje cene. On insistira na iscrpljivanju resursa stalnim povećavanjem bezbednosnih troškova i obećava Zapadu talase straha i plaćanje cene za svoje akcije koje nikada neće prestati, prekidanje operacija na neko vreme ne znači njihovo zaustavljanje. Teško je zamisliti veću pretnju civilizaciji koja slavi individualizam i hedoniju, koja pri tome dolazi od ljudi koji stvarno vole smrt više od života, kako je napisao Osama bin Laden, najpoznatiji Kutbov sledbenik.

Tu dolazimo do još jednog načina na koji iluzija o kraju istorije i ideologije predstavlja prepreku suočavanju sa dubokim korenima nasilja. Postali smo skloni da, skoro instinktivno, dehumanizujemo sve one koji posegnu za nasiljem. Standardni odgovori su vojni i bezbednosni nulta tolerancija i tu nema o čemu da se razgovara, praćeni rutinskim izjednačavanjem svakog terorizma sa nacizmom. Evropa je brzo zaboravila i da je nasilje vekovima sama smatrala pokretačkom snagom progresa i babicom istorije.

Istovremeno, nezadovoljni svojim položajem i željni promena, mnogi ljudi su počeli da veruju da (prave) revolucije mogu biti nenasilne. Navikli smo se čak i da puku promenu režima, često praćenu samo kozmetičkim promenama društvenih odnosa, nazivamo revolucijom. Na toj zavodljivoj iluziji je preduzetni otporaš Srđa Popović napravio globalnu karijeru uticajniji američki magazin nazvao ga je profesorom revolucije.

Od 5. oktobra, njegovi studenti su pokrenuli seriju revolucionarnih promena bez promena oličenih u tragičnoj sagi o arapskom proleću. Veličina neuspeha nenasilnih strategija samo je pojačala razočaranje u moderne zapadne ideje i osnažila privlačnost militantnog islamizma oslonjenog na egalitarnu religiju koja nudi zaokruženu sliku društvenog reda i poretka. Uostalom, Abul Ala Maududi, uticajni ideolog savremenog džihada, nazvao je proroka Muhameda najvećim revolucionarem svih vremena.

Kutb je revolucionarni potencijal uspešno prilagodio modernim vremenima i obojio moćnim asocijacijama. Mi smo na raskrsnici. Možemo da ostanemo na repu zapadnjačkog karavana ili možemo da se vratimo islamu. Kutbova pokretačka, ogledno fundamentalistička vizija puna je slika iz života u pustinji kamila na kraju karavana je najugroženija i onaj ko je jaše uvek je na korak do smrti.

U knjizi Menadžment divljaštva, Nadži je Kutbovu zavodljivu poruku preveo na jezik brutalne strategije, prožete robespijerovskim pozivanjem na vrlinu i misiju. S jedne strane, Nadži svetim ratnicima objašnjava zašto ne treba da imaju skrupula: Bez obzira na to da li smo bili uviđavni ili nemilosrdni, naši neprijatelji neće imati milosti prema nama. S druge strane, teror im predstavlja kao prečicu do pobede: Oni koji se za života nisu odvažili da uđu u rat, ne mogu da razumeju koliko su nasilje i brutalnost važni protiv nevernika, u borbi koliko i u medijskim bitkama. To je strategija koja obećava nove užase, ali i još aplauza.