Ničija zemlja

Foto Profimedia

Dve decenije od potpisivanja mirovnog sporazuma u vazduhoplovnoj bazi američke vojske u Dejtonu, kojim je zaustavljen rat i kreirana unutrašnja struktura Bosne i Hercegovine, biće obeležene tako što će u Republici Srpskoj biti državni praznik, a u drugom entitetu, Federaciji BiH uobičajen dan. Četiri dana kasnije, 25. novembra, na godišnjicu ZAVNOBiH-a, biće obrnuto - u Federaciji će se slaviti državni praznik, a u Republici Srpskoj biće uobičajen radni dan.

Nije to, dabome, samo odnos prema važnim datumima iz istorije, već, očito, suštinska razlika u poimanju sadašnjosti i budućnosti zemlje koja je i dvadeset godina nakon mirovnog ugovora i dalje pod snažnim nadgledanjem, a delimično i upravljanjem međunarodne zajednice.

U svetu, verovatno zbog drugih neuralgičnih tačaka, niko od važnih ni da se ozbiljnije seti ovog nekad planetarno važnog događaja. U samoj BiH se održavaju raznorazni naučni skupovi, okrugli stolovi i kojekakva druga okupljanja, ali ništa preterano značajno i važno. Ima tu i ambicioznijih pokušaja da se sagleda cela dramaturgija u poslednje dve decenije kako bi se predvidelo kako bi se stvari mogle odvijati u budućnosti. Kod stranaca koji se ovde pojavljuju i koji žele da stvari ozbiljnije sagledaju, uočava se da oni to više posmatraju na nivou fenomena i principa koji bi mogli koristiti na drugim mestima u svetu, bez namere da dele savete.

Pokušava se i utvrditi šta je međunarodno upravljanje u konačnici nakon dve decenije donelo. U BiH je pre dvadeset godina ušlo sedamdeset hiljada stranaca. Bile su to mirovne vojne trupe, policija i civili, kako je rečeno, eksperti za sve oblasti života od klasičnih državnih funkcija do instruktora za nevladin sektor. Mnoge je to tada podsetilo na pohod Omer-paše Latasa koji je isto tako umirivao pobunjenu Bosnu.

Bilo je to, sad se priznaje, ne samo umirivanje Bosne, već i uvežbavanje međunarodnog činovničkog aparata za globalizovanje sveta koje je bilo u punom zamahu. I zaista nakon izvesnog vremena mnogi su iz BiH vrlo brzo preseljeni u Prištinu, Avganistan, Irak i drugde. Neki su u tim misijama poginuli, pa je i to verovatno bio razlog što je na desetu godišnjicu Dejtona tadašnji američki predsednik, DŽordž Buš, izjavio kako je bosanska mirovna misija posebna jer niko nije poginuo od neprijateljskog metka.

U BiH je međunarodna zajednica kroz donacije i slične stvari ubacila skoro deset milijardi evra, po stanovniku znatno više nego Maršalov plan koji je razvio zapadnu Evropu. Ovde se taj ogroman novac uopšte ne vidi. Neki parlamentarni pokušaji da se to istraži uvek su prekidani i pre nego što je počinjao ozbiljan posao, pa se i od najviših zvaničnika, domaćih i stranih, istina upola glasa, može čuti da je BiH bila i velika praonica novca, jer su se pare uglavnom vraćale tamo odakle su i krenule.

Ipak, uglavnom se gotovo svi slažu da je BiH i dalje slaba država i vrlo podeljeno društvo, mada u mnogo čemu sadašnja situacija nije ni nalik na dejtonsku kreaciju.
Dokazi da je u odnosu na mirovni sporazum došlo do osetnije i centralizacije i unitarizacije nalaze se na svakom mestu. Recimo, činovnički aparat u zajedničkim institucijama na nivou BiH od nekoliko stotina ljudi narastao je na bezmalo 22.000 zaposlenih (skoro kao na nivou SFRJ pred raspad). Osamdesetak nadležnosti koje su izvorno pripadale entitetima preneseno je na nivo BiH. Tako je, recimo, sada zajednička vojska, tajna policija, indirektni porezi, carine... i štošta drugo. Uradili su to uglavnom međunarodni namesnici, ali s godinama otpor takvoj praksi je rastao i poslednjih godina je gotovo potpuno zaustavljen.

I dalje se smatra da je najvažniji događaj nakon Dejtona međunarodna konferencija u portugalskom gradu Sintra na kojoj su sva tri naroda proglašeni konstitutivnim na prostoru cele BiH. Ambicija je bila da se oba entiteta učine multietničkim i verovatno tako obesmisle. Za izvršne vlasti propisane su nacione kvote za njihovo sastavljanje. Ali, život je išao mimo tih kreacija i u BiH danas u stvarnosti postoje tri prilično nacionalno kompaktne teritorije. Srbi su izrazita većina u Republici Srpskoj, Bošnjaci u sedam kantona, a Hrvati u tri kantona Federacije BiH.

Do projektovane multietničnosti nisu dovele ni pretnje ni sila mirovnih trupa, ni civilnih međunarodnih namesnika, jer i dalje u Federaciji BiH postoje mnoge škole gde Bošnjaci i Hrvati idu u različita odeljenja, pa čak ima i modela dve škole pod istim krovom.
Da projektovana centralizacija ipak nije uspela mnogi analitičari dokazuju i poređenjem budžeta. Recimo, budžet BiH je oko pola milijarde evra i nema nikakvu razvojnu komponentu, sav ide na primanja preglomaznog činovničkog aparata. Entitetski budžeti, svaki pojedinačno, dvostruko su veći od onog na nivou BiH i tu ima razvojnih projekata. Čak i pojedini kantoni u Federaciji BiH imaju veći budžet od rečenog na nivou BiH.

Istovremeno, nepoverenje između Banjaluke i Sarajeva, čini se, nikada nije bilo veće. To se može videti na svakom koraku i ne samo na političkoj ravni. Pre koji mesec, na jednoj svečanosti posvećenoj Petru Kočiću, neko je duhovito primetio da se ništa nije promenilo za stotinu godina. I dalje je na čelu države Austrijanac (tada Benjamin Kalaj, a sada Valentin Incko) a Srbi se i dalje bore za svoj jezik, pismo, kulturu i identitet. I zaista, pre neku godinu Nacionalna i univerzitetska biblioteka BiH je katalogizovala Kočićeva, Andrićeva, Ćopićeva i dela drugih pisaca kao stvaralaštvo na bosanskom jeziku. Izbila je velika pobuna javnosti, kao i živih pisaca, pre svih Srba i Hrvata, jer im se nameće nadjezik, natkultura, nadidentitet. Ta vrsta nadgornjavanja je prilično opasna jer potpuno, s vremena na vreme, zahlade međunacionalni odnosi i međunacionalno poverenje. Stvar su u konkretnom slučaju spasili umereniji bošnjački intelektualci iz Sarajeva zahtevom da se odustane od te gluposti. Slične situacije se, međutim, ponavljaju i to političke elite, dabome, koriste da raspale strasti.

Nakon godina mučenja BiH je konačno krenula na evropski put, za koji mesec bi trebalo da preda kredibilnu aplikaciju. Taj trenutak već zovu prelazak iz dejtonske u briselsku fazu. Šta bi to trebalo da podrazumeva na domaćem terenu, svako gleda iz svoje nacionalne optike.
Bošnjačke političke elite veruju da će to doneti osetniju centralizaciju kako bi postali normalna država. U Republici Srpskoj se učestalo ponavlja da svet nije isti kao pre i da se silom ništa ne da nametnuti. Pokazuju se i decentralizovane zemlje same Evropske unije, Belgija pre svih.

Veoma često ovih dana citiraju predsednika Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske, profesora ustavnog prava Rajka Kuzmanovića: U Dejtonu su pregovarali i odlučivali vrhunski pravnici i političari. Oni su mogli i znali napisati bolji ustav, ali su se odlučili za ovakav koji je primenjiv i primeren za BiH. I briselska administracija sve manje govori o jednoj adresi već o potrebi da se u BiH trebaju razraditi ozbiljni i efikasni mehanizmi koordinacije, na što se u Sarajevu uglavnom mršte, dok se u Banjaluci doživljava kao dokaz da se BiH vidi kao ozbiljno decentralizovana zemlja sa odnosom snaga - ustavno pravnim rešenjima i organizacijom - kakva je danas.

Bosna i Hercegovina je i jedna od retkih zemalja koje imaju gluvu himnu (muzika bez teksta) i kako stvari stoje tako će i ostati jer svi dosadašnji pokušaji da se to promeni nisu naišli ni na minimum saglasnosti. Isto je i zastavom koja mnoge podseća na reklamu za varta baterije, koja se, osim oficijelnih prilika, baš i nije primila. Navijači, kao i na privatnim zabavama i sličnim skupovima na sve tri strane, nose zastave koje kao ne važe i nisu u zvaničnoj upotrebi.

U današnjem svetu u kojem mnogi važni i poznati sve češće govore da je multietničnost mrtva u BiH je izgleda, slažu se najozbiljniji hroničari ovdašnjih zbivanja, najveći uspeh da se koliko-toliko snošljivo živi po modelu jedni pored drugih. Sve više od toga, ako je suditi po ovdašnjoj svakodnevici, bilo bi više nego nerealno.