Vrli novi svet

Foto AP

Nedavna pobeda konzervativne stranke Pravo i pravda na izborima u Poljskoj potvrdila je postojeći evropski trend: uspon antiliberalnog državnog kapitalizma, na čelu s desničarskim autokratama. Mogli bismo to nazvati Putinovom ekonomijom u Rusiji, Orbanovom u Mađarskoj, Erdoganovom u Turskoj, ili deceniju dugom Berluskonijevom ekonomijom, od koje se Italija još oporavlja. Uskoro ćemo, nema sumnje, govoriti i o ekonomiji Kačinskog u Poljskoj.

Sve su to varijacije na istu temu: nacionalistički lider dolazi na vlast u trenutku kad ekonomski problemi prerastaju u hroničnu i sekularnu stagnaciju (stanje u kome prevaga štednje u odnosu na investicije usporava i na kraju na duži rok zaustavlja privredni rast, prim.). Taj legalno izabrani autoritarni lider onda počinje da sužava političke slobode kroz striktnu kontrolu medija, pogotovo televizije. Potom, on (zasad je to uvek on, mada bi se Marin le Pen uklopila u šablon ako ikad dođe na vlast) krene da zastupa antievropsku agendu (ako je u pitanju zemlja članica Evropske unije), ili agendu zasnovanu na opiranju drugim supranacionalnim institucijama.

Takav lider će se takođe protiviti slobodnoj trgovini, globalizaciji, imigraciji i direktnim stranim investicijama, istovremeno favorizujući domaću radnu snagu i kompanije, posebno državna preduzeća i privatni sektor, te finansijske grupe povezane s onima na vlasti. U nekim slučajevima, takve vlade imaju podršku otvoreno nativističkih, rasističkih partija, ili im te partije omogućavaju da odu još dalje u svojim autoritarnim i antidemokratskim tendencijama.

U većem delu Evrope takve partije još nisu na vlasti. Ali one svuda postaju sve popularnije: Nacionalni front Le Penove u Francuskoj, Liga Sever Matea Salvinija u Italiji i Partija za nezavisnost Velike Britanije (UKIP) Najdžela Faradža u ruskom antiliberalnom državnom kapitalizmu vide uzor, a u predsedniku Vladimiru Putinu lidera vrednog divljenja i oponašanja. I u Nemačkoj, Holandiji, Finskoj, Danskoj, Austriji i Švedskoj popularnost populističkih, anti-EU, antimigrantskih desničarskih partija je u usponu.

Mnoge od tih partija su obično socijalno konzervativne. Ali njihove ekonomske politike - antitržišno orijentisane i utemeljene na strahu da će liberalni kapitalizam i globalizacija narušiti nacionalni identitet i suverenost njihovih zemalja - imaju mnogo zajedničkih elemenata s politikom populističkih partija na levici, poput grčke Sirize (pre nego što je kapitulirala pred kreditorima), španskog Podemosa i italijanskog Pokreta pet zvezda. Štaviše, kao što su mnoge pristalice partija radikalne levice tridesetih godina napravile dramatičan zaokret i završile podržavajući autoritarne partije na desnici, reklo bi se da se i ekonomske ideologije današnjih populističkih partija na mnogo načina prepliću.

Tridesetih godina ekonomska stagnacija i depresija dovele su do uspona Hitlera u Nemačkoj, Musolinija u Italiji, Franka u Španiji i drugih diktatora. Današnji naraštaj antiliberalnih lidera možda još nije politički virulentan kao što su to bili njihovi prethodnici iz tridesetih; ali njihov ekonomski korporativizam i autokratski stil vladavine jesu slični.
Ponovni uspon nacionalističkog, nativističkog populizma nije iznenađenje: ekonomska stagnacija, visoka nezaposlenost, rastuća nejednakost i siromaštvo, manjak perspektive i strah od toga da će migranti i manjine ukrasti radna mesta i prihode domaćem stanovništvu dali su tim snagama snažan podsticaj. Otpor prema globalizaciji i podrazumevajućem slobodnijem kretanju robe, usluga, kapitala, radne snage i tehnologije, sada prisutan u mnogim zemljama, takođe ide u prilog antiliberalnim demagozima.

Ako ekonomske nevolje postanu hronične, a zaposlenost i zarade uskoro ne počnu da rastu, populističke partije u više evropskih zemalja mogle bi da se približe vlasti. Što je još gore, evrozona bi ponovo mogla da se nađe u opasnosti; mogući izlazak Grčke iz sistema jedinstvene valute mogao bi da proizvede domino efekat koji bi na kraju vodio raspadu tog sistema. Ili bi britanski izlazak iz Evropske unije mogao da inicira dezintegraciju Evrope, s dodatnim rizikom koji predstavlja činjenica da se neke države (Britanija, Španija i Belgija) suočavaju s opasnošću da se i same raspadnu.

Tridesetih godina je Velika depresija na vlast u Evropi, pa čak i Aziji, dovela autoritarne režime, što je na kraju rezultiralo i Drugim svetskim ratom. Današnji ponovni uspon antiliberalnih režima državnog kapitalizma i lidera koji zastupaju takve ideje još je daleko od toga da izazove rat, jer su vlade desnog i levog centra - i dalje odane liberalnoj demokratiji, prosvećenim ekonomskim politikama i solidnim sistemima države blagostanja - još na vlasti u većem delu Evrope. Ali toksična mešavina populizma koji trenutno zadobija snagu i dalje je u stanju da otvori Pandorinu kutiju i dovede do nepredvidljivih posledica.

Rastući talas antiliberalizma čini izbegavanje raspada evrozone ili EU pitanjem od još vitalnijeg značaja nego inače. Ali da bi se to osiguralo, potrebne su makro i strukturalne ekonomske politike koje će podstaći ukupnu tražnju, kreiranje radnih mesta i privredni rast; smanjiti nejednakost u prihodima i bogatstvu; obezbediti šansu za ekonomski prosperitet mladih; i integrisati, a ne odbaciti izbeglice i ekonomske migrante. Samo odlučne politike mogu zaustaviti klizanje Evrope ka sekularnoj stagnaciji i nacionalističkom populizmu. Bojažljivost poput one iskazane u poslednjih pet godina samo će uvećati rizik da do toga i dođe.

Ako se sada ne deluje odlučno, to će na kraju dovesti do neuspeha miroljubive, integrisane, globalizovane, supranacionalne države kakva je EU, i do rasta distopijskih nacionalističkih režima. Obrisi takvih sistema ocrtani su u mnogim književnim delima, poput 1984 DŽordža Orvela, Vrlom novom svetu Oldosa Hakslija ili najnovijem romanu Mišela Uelbeka, Pokoravanje. Nadajmo se da će takav svet i dalje postojati samo na stranicama knjiga.
Project Syndicate, 2015.