Čovek koji je preživeo kraj sveta

Foto Antonio Ahel

U nedelju, 22. novembra, negde oko sedam uveče, dlake koje su mi ostale na glavi razmestio sam tako da mi kosa izgleda duža nego što jeste, uzeo sam lekove za glavobolju, grlobolju u grudobolju, uvukao stomak, isprsio se i krenuo u Halu Pionir. Iste večeri, nešto slično učinio je, verujem, i Dejvid Koverdejl, nosilac hevi-metal spomenice 1975, čovek koji se proslavio u grupi Deep Purple, potom učvrstio slavu kao osnivač, pevač i vođa benda Whitesnake i, najzad, postao redovni posetilac Beograda i jedan od miljenika Srbije, rame uz rame sa Bobom Marlijem, Rokijem Balboom ili Brusom Lijem.

Dejvid Koverdejl je, dakle, tip zbog kojeg sam, sa još sedam hiljada ljudi, te večeri otišao u Pionir, nekadašnji hram dobrog provoda i večiti hram loše akustike. Upravo u toj dvorani Koverdejl se, marta 1975, tada kao pevač Purple-a, prvi put predstavio publici u Jugoslaviji, zemlji koja je prethodne godine, usvojivši Ustav koji ju je od federalne države pretvorio u skup šest malih, glupavih i proždrljivih feuda, utrla stazu kojom će svečano zakoračiti u propast.

Koverdejl je obećao da će pevati himne koje su ga za života učinile legendom i po kojima merimo našu mladost. I inače poznat kao poštenjačina i profesionalac, Koverdejl je ispunio obećanje: koncert je otvorio sa Burn i to je zvučalo tako dobro da mu ne bih zamerio ni da se posle te jedne pesme pokupio i krenuo na narednu destinaciju turneje sentimentalno nazvane The Purple. Umesto toga, prošetao nas je kroz špiceve Purple/Whitesnake repertoara, dostižući dirljivi vrhunac sa Soldier Of Fortune, u Pioniru izvedenoj gotovo svečano, kao u crkvi (sa mobilnim telefonima umesto sveća).

Zašto Srbi toliko vole Koverdejla? Pre svega zato što je majstor discipline koja im je bliska. On je, naime, umetnik preživljavanja, čak i onda kad mu niko ne daje nikakve šanse. U Deep Purple je došao kao potpuno anoniman momak koji se još nije pošteno ni brijao, zamenivši Jana Gilana, jednog od najboljih pevača sedamdesetih. I ne samo što se pokazao dostojnim tog mesta, nego mnogi više vole naglašeno mušku toplinu i sugestivnu moć Koverdejlovog glasa od Gilanovog besprekornog, ali često hladnog egzibicionizma.

Ipak, malo je bilo onih koji su verovali da Koverdejl može napraviti bilo šta izvan Purple-a. On sam, pak, verovao je u sebe, načinivši od svoje grupe Whitesnake atrakciju svetskog kalibra. Dokazavši se u međuvremenu i kao veliki autor (njegovo ime, pored ostalog, stoji uz Soldier Of Fortune i Here I Go Again, balade za sva vremena), preživeo je, dakle, dolazak u Deep Purple, njihov raspad, preživeo je pank, novi talas, novi romantizam, grandž, brit pop i razne druge stilove i žanrove koji su se u poslednje četiri decenije pojavili i propali. Preživeo je nestanak gramofonske ploče i pojavu kompakt-diska, kao i odlazak diska u istoriju i preseljenje muzike na internet. Preživeo je, zapravo, kraj sveta za kakav smo znali i odoleo svim izazovima novog doba koje zahteva veštinu snalaženja, a umesto velikog stila traži veliko prostaštvo. Dejvid Koverdejl je, ukratko, staromodan čovek, u najboljem i najplemenitijem smislu te reči. Pevač iz purpurnih vremena koji ratuje protiv ružičaste kulture.

Ima neke ironije u tome što je, u nedelju, poslednja pesma sa razglasa, pre Koverdejlovog izlaska na binu, bila My Generation od The Who, sa čuvenim stihom Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim. Jer, upravo Koverdejl spada među one koji su pronašli recept za dostojanstveno trajanje i pokazali kako se i pod stare dane može sačuvati titula glavnog macana u gradu. Takva stvar uspela bi mu i da nije zategao lice i promenio zube, pa liči na DŽoan Kolins svetske rok scene.