Hamlet iz Kljajićeva

Foto shutterstock

Kad su mediji u pitanju, velike istine se ponekad kriju u malim vestima. Jedna sasvim mala vest iz jednog sasvim malog mesta možda krije jednu takvu istinu. Pa ako za koju godinu budemo videli velike državne delegacije kako polažu venac ispred Mesne zajednice Kljajićevo, to i ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje.

E, pa, pre neki dan završeni su izbori za Savet Mesne zajednice Kljajićevo. Trinaest kilometara daleko od Sombora, posle Drugog svetskog rata naseljeno kolonistima iz Like, Gorskog Kotara, Žumberka i Korduna, ovo mesto sada broji oko šest hiljada duša. I od tih 6.000, njih 1.358 glasalo je za nosioca liste SNS, čime je on na izborima izbio na prvo mesto po osvojenom broju glasova. Ostalih 10 mesta u pomenutom Savetu zauzeli su ostali sa iste liste. Nijedna druga partija neće imati svog predstavnika u rečenom Savetu, te je time Kljajićevo postalo, valjda, prvo jednopartijsko mesto u Srbiji u dvadeset prvom veku.

Sa sve lobanjom pokojnog Petog oktobra u ruci, lokalni glasački Hamlet je, štono bi se reklo, prelomio. Biti za samo jedne, ne biti za sve ostale. Teška su vremena, stižu za koju nedelju svi mogući izbori: to što su u prošlom mandatu u istoj MZ bili neki tamo DS i još nekiji tamo SPO na vlasti, valjda neće niko da zameri. Jer sad se pokazala čvrstina podrške reformama i odlučnost da se veruje u budućnost u koju se veruje. A i prosto se ne veruje da 2012. u istom mestu ne beše izabran nijedan naprednjak, đavo da nosi i ćoravu kutiju, kad s njom ne može da se pogodi ko će biti na vlasti...

I tako su prve izborne laste sletele usred zime u Kljajićevo. Što u stvari i nije neko čudo, jer ako se pažljivo pročita šta piše između redova jedine postojeće političke kampanje koja je postavljena kao da je Šekspir šef izbornog štaba, a danski kraljević kandidat Biti ili ne biti je baš upravo tema zahuktalog vladajućeg izbornog štaba. Sa biti strane je Premijer i ko god da je na njegovim republičkim, pokrajinskim i ostalim listama. Za ne biti je zadužen sav ostali partijski svet. Željeni rezultat je u što većoj meri i u što većem broju pokljajićiti glasačke kutije i redovnih i vanrednih prolećnih izbora. Pa sad ako se time Srbija baš odluči za nostalgični povratak u jednopartijski sistem, šta da se radi. Ionako svi misle da nam je pod Titom bilo bolje, što ne bi opet.

Jednopartijski sistem je, dakle, dobio svoju prvu zvaničnu ispostavu u blizini Sombora i nije tako teško zamisliti kako se datum kada se to desilo proglašava za državni praznik, kako rekosmo, sa sve vencima i visokim delegacijama na mestu istorijskog glasanja. Te kako se u govorima na takvoj manifestaciji povratak u devedesete takođe proglašava za nepoželjan. Ali iz malo drugačijeg razloga od svih do sada poznatih: jerbo su se u devedesetim desili prvi noviji višestranački izbori, koji su nam posledično doneli četvrt veka raznih oblika propasti. Od preslobodnih medija do preliberalne ekonomije, recimo. Od propalih društvenih giganata do prebogatih giganata privatizacije. Ili šta god da se još pomene, svakako će naći zasluženo mesto na listi pratećih pojava parlamentarne demokratije, a gledano iz ugla glasačke kutije hamletovski razapetog birača.

Kad se podvuče crta ispod svega navedenog, ispada da postoji mala, ali ne i odbaciva mogućnost da će za koju nedelju biti održani izbori pre za vrstu društvenog uređenja no za raspodelu sedišta u parlamentima. To, naravno, niko nije nametnuo kao baš zvaničnu izbornu temu, niti je to iko istakao kao baš decidirano referendumsko pitanje, čak to nije ni bilo čija jasno razrađena ideja. Ali ako istorija ipak bude krenula u tom pravcu, bilo bi šteta da se ispostavi da niko nije blagovremeno primetio potencijalno veliku istinu u realno maloj vesti. Te da, bez obzira na to što ovo nije država Danska, niko nije blagovremeno ustanovio da je nešto trulo. Ili zrelo, zavisno od ugla posmatranja na stvar. I od vrste Hamleta za koju se čovek opredeli.
Pa u tom smislu, srećno nam bilo Biti ili ne biti.