Razum i bezosećajnost

Aktuelna globalna izbeglička kriza priziva u sećanje period neposredno nakon Drugog svetskog rata. Prema jednoj proceni iz tog vremena, samo je u Evropi bilo više od 40 miliona izbeglica. Ova „raseljena lica“, kako su ih u to vreme zvali, bila su naterana da napuste svoje domove zbog nasilja, prisilnog preseljenja, progona i uništenja imovine i infrastrukture. Teška situacija u posleratnim godinama dovela je 1950. do formiranja Visokog komesarijata UN za izbeglice, od koga se očekivalo da ima vremenski ograničen mandat, i da raseljenim licima pomoć obezbedi u roku od tri godine. Ali problem zbog koga je osnovan nikad nije rešen. Upravo suprotno, ne samo da UNHCR i dalje postoji, nego nam šalje i signal za uzbunu. U svom izveštaju za prvih šest meseci 2015, agencija je broj „prisilno raseljenih“ lica širom sveta na kraju 2014. procenjivala na 59,5 miliona, uključujući i 19,5 miliona interno raseljenih osoba, koja UNHCR takođe tretira kao izbeglice. U slučaju nekih zemalja - Avganistana, Azerbejdžana, Kolumbije, Centralnoafričke Republike, Demokratske Republike Kongo, Iraka, Mjanmara, Nigerije, Pakistana, Somalije, Južnog Sudana, Sudana, Sirije i Ukrajine - broj prisilno raseljenih osoba na kraju 2014. u svakoj od njih iznosio je po više od pola miliona ljudi. U izveštaju se ukazivalo i da je u vremenu proteklom do njegovog objavljivanja taj broj izvesno značajno porastao. Nažalost, izveštaj ukazuje da ne postoji puno razumevanje izbegličkog problema. Zapravo, tokom čitave istorije sudbina izbeglica koje traže azil u drugoj zemlji uglavnom je ostajala neistražena. Istoričari beleže ratove, i pominju dijasporu, ali retko pokazuju naročito interesovanje za to kako je do izbegličkih kriza dolazilo ili kako su rešavane. Imajući na umu da istoriju pišu pobednici, ovo nije iznenađujuće. Znanje o tome da je nečija država terorisala neku manjinu do te mere da su njeni pripadnici morali da beže iz nje, ili da je značajan deo nečijih predaka u neku zemlju stigao u atmosferi poraza i panike, nije baš inspirativan izvor nacionalnog identiteta. I tako priče o tome, neispričane i nesaslušane, bivaju izgubljene. Ovo je razlog zbog koga nam je potrebno više istraživanja o tome šta na duži rok može i treba da se uradi za izbeglice. UNHCR godinama radi važan posao na zaštiti izbeglica, ali nema načina da sam namiri njihove potrebe. NJegov budžet od sedam milijardi dolara u 2015. možda se čini velikim, ali to je zapravo dovoljno za samo 100 dolara po raseljenom licu - nedovoljno za pokrivanje čak i elementarnih troškova njegovog zbrinjavanja. Kao predsednik Američkog udruženja ekonomista za 2016, osećao sam moralnu obavezu da naš godišnji skup u januaru iskoristim za skretanje pažnje na ozbiljne ekonomske probleme. A izbeglička kriza je, šta god da je osim toga, i ekonomski problem. Stoga sam odlučio da organizujem sesiju pod nazivom Šezdeset miliona izbeglica, na koju sam pozvao neke od najboljih stručnjaka za migracije, od kojih sam tražio da razmere izbegličkog problema opišu ekonomskim terminima, te da predlože realno ostvarive mere kojima bi se on olakšao. Jedan od priloženih radova, onaj Timotija Hatona s Univerziteta Eseks, istraživao je izbegličke tokove širom sveta kako bi ustanovio šta ih pokreće. Haton se suprotstavio popularnom argumentu protiv prijema izbeglica, po kome tražioci azila nisu istinski očajni, već krizu samo koriste kao izgovor da bi bili primljeni u neku bogatiju zemlju. Ustanovio je da su, suprotno nekim očekivanjima, izbeglički tokovi najvećim delom pokrenuti političkim terorom i kršenjem ljudskih prava, a ne ekonomskim silama. LJudi u strahu za svoje živote beže ka najbližem sigurnom mestu, a ne ka onom najbogatijem. Ne može se izbeći moralni imperativ da im se pomogne. Semih Tumen iz Centralne banke Turske izneo je podatke o uticaju koji 2,2 miliona sirijskih izbeglica ima na tržište rada u pograničnom regionu. NJegov rad takođe se suprotstavlja argumentu za kojim često potežu oni koji se protive prijemu izbeglica - da će pridošlice preoteti posao lokalnom stanovništvu i oboriti visinu nadnica. On je ustanovio da se nakon priliva izbeglica broj radnih mesta za lokalno stanovništvo u formalnom ekonomskom sektoru zapravo povećao, reklo bi se zbog stimulativnog efekta koji je to imalo na ekonomiju u tom regionu. Ako bi dalja istraživanja potkrepila ovaj nalaz, mnoge zemlje bi pozdravile priliv dodatne radne snage. Jedan drugi rad, Suzan Martin s Univerziteta DŽordžtaun, opisuje arbitrarnost aktuelnih procedura kroz koje moraju da prođu imigranti, i poziva na uspostavljanje „zakonskih okvira utemeljenih na nužnosti da se pruži zaštita, umesto na uzrocima migracija“. Ali formulisanje takvih pravila zahteva ozbiljno ekonomsko promišljanje. Postavljanje okvira za sistem tretmana izbeglica mora da uzme u obzir podsticajni efekt koji te mere imaju kako na same migrante, tako i na vlade zemalja njihovog porekla. Na primer, ono što svakako ne želimo jeste da tiranima postane isuviše lako da nepoželjne manjine proteruju iz svojih zemalja. Konačno, DŽefri Saks s Univerziteta Kolumbija ponudio je detaljan novi sistem rešavanja izbegličkog pitanja. Saksa preokupira kako će pravila tog sistema na duži rok oblikovati svetsku ekonomiju. On želi da taj sistem obeshrabri odliv mozgova nametanjem obaveze da se primaju i niskokvalifikovani i očajni imigranti, a ne samo oni čija su znanja i sposobnosti od velike koristi za zemlju prijema. Osim toga, potrebno je i da priliv migranata bude regulisan, dok ekonomisti moraju da nađu način da se obezbedi ravnomerna raspodela tog tereta. Današnja haotična i arhaična pravila za odobravanje azila izbeglice primoravaju da se upuštaju u ogromne rizike ne bi li se dočepali sigurnosti, a troškovi pomoći koja im se pruža - i dobit koja se iz toga ostvaruje - kapriciozno su raspoređeni. Ne mora da bude tako. Ekonomisti mogu da pomognu time što će ustanoviti kakva su međunarodna pravila i institucije potrebni da bi se reformisao jedan neefikasan i često nehuman sistem. ©: Project Syndicate, 2016.