Zdrave spolja bolešljive iznutra

Foto Emil Čonkić

Zašto bi finansijski inženjer bio i do sto puta više plaćen nego pravi, zapitao je Endru Šeng, glavni savetnik kineske Komisije za kontrolu banaka u filmu Inside job, američkom dokumentarcu koji razotkriva uzroke globalne ekonomske krize započete na Volstritu. Jer, pravi inženjer gradi mostove, a finansijski gradi snove. A kada se ispostavi da su ti snovi noćna mora, drugi ljudi ispaštaju.

Te snove poreski obveznici Srbije već su platili sa više od milijardu evra, koliko je koštala likvidacija nekolicine propalih banaka u poslednje četiri godine. Za razliku od njih, kreatori noćnih mora, slično onima sa Volstrita, manje-više nisu snosili nikakve posledice.

Da lekcija i dalje nije naučena, pokazuju rezultati prvog dijagnostičkog ispitivanja banaka u Srbiji, koje je Narodna banka sprovela pre nekoliko meseci, i to kao jedan od ključnih uslova Međunarodnog monetarnog fonda. Dobijeni nalazi, iako ukupno gledano govore da je srpski bankarski sektor i dalje stabilan, pokazuju da pojedine banke značajno ulepšavaju svoje bilanse, iz čega proističe da prikazuju bolje finansijske rezultate od stvarnih, što onda njihovim rukovodiocima obezbeđuje veće lične zarade.

Loši i rizični krediti i dalje se u pojedinim bankama predstavljaju daleko boljim nego što jesu, inače se procenat nenaplativih kredita (NPL), pre i nakon dijagnostičkog ispitivanja 14 reprezentativnih banaka, koje čine gotovo 90 odsto aktive srpskog bankarskog sektora, ne bi razlikovao za čak 4,7 odsto. Što je Srbiji, inače rekorderu u regionu po učešću loših u ukupnim plasmanima, i definitivno obezbedilo prvo mesto, pošto je ta stopa sa 22,6 povećana na 27,3 odsto, samo u 14 posmatranih banaka.

Ko, kome i koliko duguje javnosti nije predočeno, iako je ranije bilo najava da će rezultati dijagnostičkog ispitivanja razotkriti koliko nenaplativih kredita ima svaka posmatrana banka. Umesto toga, obelodanjeni su jedino podaci o kapitalnoj adekvatnosti, odnosno odnosu kapitala neke banke i njene rizične aktive. Narodna banka objavila je da je kapitalna adekvatnost za svih 14 banaka smanjena za samo 1,76 odsto, što može da navede na zaključak da su banke pošteno i ispravno prikazivale svoje bilanse, rizične kredite i shodno tome rezervisanja za potencijalne gubitke. Ali za tog uprosečavanja kriju se podaci da je, primera radi, Rajfajzen banka imala korekciju od samo 0,17 odsto, dok je Poštanskoj štedionici, jednoj od malobrojnih neugašenih državnih banaka u poslednjih nekoliko godina, stopa kapitalne adekvatnosti smanjena za neverovatnih 10 odsto.

Đorđe Đukić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, smatra ovo nedopustivim i kaže da je Narodna banka i pre ovog dijagnostičkog ispitivanja morala da uoči propuste koje je pravila Poštanska štedionica. Pogotovo ako se ima u vidu činjenica da su loše odluke uprave banaka, nemarnost države i loša kontrola NBS dovele do propasti Agrobanke, Privredne banke Beograd ili Razvojne banke Vojvodine, čija je aktiva, opet odlukom države, pripojena upravo Poštanskoj štedionici. Profesor Đukić objašnjava da toliki procenat umanjenja kapitalne adekvatnosti pokazuje da banka nije dobro procenjivala svoju rizičnu aktivu, odnosno da su sredstva obezbeđenja ili hipoteke vrednovane više no što bi trebalo, a sa druge strane politika rezervisanja novca za slučaj gubitaka nije sprovođena u skladu sa propisanim pravilima.

Prisećajući se slučaja Agrobanke, koji je pre nešto više od četiri godine, tobož, kao grom iz vedra neba pogodio do tada stabilni srpski bankarski sektor, u čije spasavanje nije bačen ni dinar, Đukić podseća da se loša situacija u bankama ne dešava preko noći, ni u kratkom roku. I da je neko želeo da vidi šta se dešava u Agrobanci i njoj sličnima, video bi i mnogo pre no što je njihovo gašenje obelodanjeno. Svakog meseca odbor za praćenje poslovanja banke razmatra stanje i može da zatraži dodatnu kontrolu, ako je nešto sumnjivo. Ali ovde se olako prelazi preko odgovornosti uprave banke, vlasnika ili akcionara, revizora, kao i Narodne banke kao supervizora, kaže Đukić za NIN.



I u ovom slučaju dijagnostičkog ispitivanja, centralna banka se oslonila upravo na revizore, četiri nezavisne revizorske kuće i šest proceniteljskih firmi koji su zajedno sa stručnjacima NBS analizirali rizične plasmane, a što među nekim NIN-ovim sagovornicima pobuđuje sumnju u validnost rezultata, upravo zbog brljotina pravljenih u prošlosti. Ipak, Boško Živković, takođe profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da, za razliku od nekih ranijih šminkanja bilansa koje su onda i revizori prihvatali i potpisivali, ovoga puta iza dijagnostičkog ispitivanja stoji centralna banka, što znači veću odgovornost i manju sumnju u validnost tih rezultata.

Ipak, može li im se verovati, ako izvori NIN-a među srpskim bankarima tvrde da je Narodna banka Srbije, uz saglasnost Međunarodnog monetarnog fonda, iz ovog ispitivanja izuzela izloženost banaka prema EPS-u, odnosno sve pozajmice ovom preduzeću. Jer, da to nije urađeno prilično bi se promenila kreditna slika posmatranih banaka, a stopa kapitalne adekvatnosti dodatno snizila. EPS je, naime, jedan od najvećih dužnika domaćih banaka, a kako nezvanično saznajemo, opravdanje za takav postupak centralna banka i MMF našli su u činjenici da je ovo preduzeće praktično monopolista, da uvek može da poveća cenu električne energije i tako popravi svoje finansijske performanse. Dodatni razlog je što je za mnoge kredite EPS-a garantovala država, pa bi njihovo proglašavanje za rizične moglo da se tumači da je i država rizičan klijent.

Iz Narodne banke Srbije, međutim, to negiraju. Kažu da su ispitivanjem obuhvaćene sve najveće izloženosti po bankama, bez obzira da li su potraživanja od privrednih društava, javnih preduzeća, u privatnom ili državnom vlasništvu, domaćih ili stranih, a jedan od ključnih kriterijuma je bio iznos izloženosti prema nekom klijentu.

Ali nisu pojedine banke značajno izložene samo prema EPS-u, Srbijagasu ili Galenici, preduzećima koja imaju nagomilane gubitke i značajne pozajmice, već i prema propalim kompanijama srpskih tajkuna, poput Farmakoma, Beohemije, Interkomerca, Rudnapa, Verano motorsa... koji su bankarske snove odavno pretvorili u košmar. Uostalom, baš kao što ni pomenuti EPS nema problema sa naplatom potrošene struje od građana, ali i te kako ima od privrede, tako je i 77 odsto nenaplativih i rizičnih kredita plasirano privredi. I to uglavnom po principu burazersko-političko-bankarskog dogovora, bez adekvatne hipoteke i zaštite banke od eventualnih gubitaka.

Poučena svim tim ranijim iskustvima, ima li onda javnost u Srbiji pravo da sumnja i u rezultate dijagnostičkog ispitivanja, koji i pored velikih korekcija u pojedinim bankama, pokazuju da je kapitalna adekvatnost, ipak, znatno iznad zakonskog minimuma od 12 odsto i da su banke stabilne i imaju dovoljno kapitala?

Sagovornici NIN-a odgovaraju da je teško tako nešto tvrditi, pogotovo bez uvida u bilanse pojedinih banaka i njihove loše plasmane, pa čak i u slučaju Poštanske štedionice koja i nakon drastične korekcije ima kapitalnu adekvatnost veću od 16 odsto, odnosno četiri odsto više od zakonskog minimuma.

Ipak, i sama Narodna banka, iako kaže da je ispitivanje pokazalo da nema banke kojoj nedostaje kapital, ne isključuje mogućnost da će neke od njih morati da se dokapitalizuju. Potreba za dokapitalizacijom zavisiće od njihovih planova, nivoa i rizičnosti plasmana koje već imaju u svom portfoliju, kao i onih koje tek nameravaju da preuzmu. Kapital banke treba da im omogući pokriće svih rizika kojima su izložene ili mogu biti izložene, kažu u NBS.

Ekonomisti su još jasniji. Poručuju Poštanskoj štedionici da se prilagodi nalazima Narodne banke i svoje plasmane procenjuje na adekvatan način, a državi kao vlasniku ili da brzo utvrdi stanje i ispravi greške ili da sprema novac za njenu još jednu dokapitalizaciju, pošto je kapital banke pre neku godinu već povećan za oko 100 miliona evra.
Samo ima li država tih para? Bojim se da nema, reći će Boško Živković, a NIN će podsetiti na nedavni intervju Pavla Petrovića u kojem on kaže da bi za budžet Srbije postalo neizdrživo kada bi iskrsnuli još neki neplanirani rashodi, poput kredita koji je država garantovala za RTB Bor i sličnih.

A ako nema 100 miliona evra da ispegla loše odluke svojih bankara, kako li će Srbija onda rešavati gorući problem nenaplativih kredita. Jer centralna banka očekuje da ispitivane banke pažljivo razmotre rezultate, ne samo prilikom izrade svojih finansijskih izveštaja za 2015, nego i prilikom preispitivanja uspostavljenog sistema za upravljanje rizikom, kako bi bile opreznije u svojim budućim procenama, a ekonomisti objašnjavaju da je dijagnostičko ispitivanje pokazalo da banke moraju rezervisati više novca za pokriće loših kredita, što će smanjiti njihovu profitabilnost, a neke oterati i u zonu gubitaka. Naravno, u bilansima će porasti i udeo nenaplativih kredita, koje su banke vešto prikrivale i prikazivale manjim nego što oni zaista jesu.

Boško Živković kaže da bi država sada konačno morala da obelodani svoju strategiju rešavanja kontaminiranih kredita, iako je teško poverovati u osnivanje kontejner banke ili sličnog projekta u koji bi se strpali takvi krediti. Pitanje je da li država može doneti neko takvo rešenje, i ne samo da li može, nego i da li bi trebalo. Ne smemo zaboraviti da je eksplozija duga u Grčkoj, Portugaliji i njima sličnim zemljama i nastala socijalizacijom duga kojeg su napravile banke. Dakle, država nema taj novac i centralizovano rešenje bi značilo ozbiljno dodatno zaduživanje i rast javnog duga.

Sa druge strane, bez rešenja države teško se može očekivati rešenje rizičnih, pogotovo velikih kredita. Vansudsko poravnanje ili sudska naplata ide dosta sporo i traljavo, i ona je moguća kod nekih manjih kredita, ali šta sa onim velikim, kaže Živković i dodaje da se iz tog začaranog kruga može izaći jedino velikim privrednim rastom i oporavkom preduzeća koja će onda biti u stanju da servisiraju svoje dugove. Jer, rizični krediti su prema NIN-ovoj računici oko 4,8 milijardi evra, ili oko 15 odsto bruto domaćeg proizvoda Srbije.

Zato Đorđe Đukić nema dilemu. Država, upozorava, ne sme ni po koju cenu da pristane da rešava probleme NPL-ova, odnosno da novcem poreskih obveznika finansira nečije loše odluke i pohlepu. Dosta je to radila. Ceh spasavanja depozita iz četiri propale državne banke već je plaćen više od milijardu evra. Teret gašenja tih banaka je svaljen na pomenutu Poštansku štedionicu koju je država, našim parama, morala da dokapitalizuje, a nije isključeno da će morati ponovo. A kreditom uzetim od Svetske banke, koji će opet vraćati građani, finansira se dokapitalizacija ispražnjene kase Agencije za osiguranje depozita, koja je deo svog novca držala u jednoj od ugašenih banaka!