Defakto na dva koloseka: Ako su propali, kako se nastavljaju razgovori u Briselu

Iako su se parcijalno, tokom celog popodneva, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti sastajali sa pregovaračima, predvođenim evropskim izaslanikom Miroslavom Lajčakom i komesarom za spoljnu politiku Đozepom Boreljom, glavni događaj - sastanak sa predsednikom Evropskog saveta Šarlom Mišelom, predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, predsednicom italijanske vlade Đorđom Meloni i nemačkim kancelarom Olafom Šolcem, u trajanju od svega pola sata - očigledno nije ni bio smišljen za velika pitanja. Nego za autovanje cilja dijaloga, koje je usledilo dan po okončanju razgovora.

Nikakav „pomak u dijalogu“ na marginama Samita, na kome se raspravljalo o stavovima EU u vezi sa kriznim situacijama i u Nagorno-Karabahu, Ukrajini, Pojasu Gaze, nije očekivao ni Makron, koji je nedavno najizričitije zahtevao deeskalaciju na Kosovu i Metohiji, zapretivši sankcijama, pa su tako propala sva „očekivanja“ i najave da će sa Samita izaći zaključak o uvođenju sankcija Srbiji.

Stavljanje na tapet još jednog nezgodnog pitanja, pored najmanje dva, Gaze i Ukrajine, u vezi sa kojima su se satima lomila koplja, nije bilo izvodljivo ni za sam politički vrh najvećih zemalja EU, pa je Lajčaku ostalo da na krilima jednog saopštenja nastavi da brusi kamen do temelja. I da najavi nastavak dijaloga uskoro, do implementacije bez preduslova, nakon sumiranja „nesuglasica oko modaliteta“, ali ne i oko pitanja primene Ohridskog dogovora.

Poguran saopštenjem najmoćnijih lidera EU, u kome oni zahtevaju od Srbije „defakto priznavanje“, Lajčak će dobiti i malu pomoć predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, koja je na svojoj turneji po Zapadnom Balkanu u utorak, kada ovaj broj NIN-a ide u štampu, doputovala i u Beograd, da razjasni - ako je ostalo nejasno – da je „sprovođenje Ohridkog sporazuma de fakto priznanje nezavisnosti“. Pre toga, posetu regionu započela je u Skoplju, najavom da će šest milijardi evra biti uloženo u reforme neophodne za integracije Zapadnog Balkana u EU. S tim u vezi nemoguće je ne podsetiti se njene prethodne posete Beogradu, prilikom koje je obećala 165 miliona evra pomoći za energetsku krizu, da bi se ispostavilo da će u najvećoj meri ta sredstva biti preusmerena iz drugih namena za Srbiju.

Prisustvo kosovske teme na Samitu zabeleženo je u zaključcima Evropskog saveta, što je aktivnost koju je, ako ništa, neposredno pre Samita, od šefova izvršne vlasti zahtevao Evropski parlament u rezoluciji o ovom dijalogu. Iako neobavezujuća u smislu primene, rezolucija je, između ostalih svojih svrha, pokušaj da se lideri zemalja obavežu da neće izbeći da pitanju pridaju određeni očekivani nivo važnosti. Evropski savet pod tačkom razno, u kraćoj je formi i u ravnijem tonu praktično ponovio nekoliko rečenica iz Rezolucije, ali je nakon ovog zaključka, ipak, usledilo eksplicitnije pismo, u kome se Srbija poziva na defakto priznavanje nezavisnosti Kosova. Ovo pismo ilustruje da u EU postoji saglasnost (i onih koji su priznali, i onih koji nisu priznali Kosovo, kao i onih koji iz drugih razloga ne žele da učestvuju u pritisku) da se do cilja stiže na dva koloseka.

Evropski savet je duboko zabrinut za situaciju na severu Kosova i snažno osuđuje nasilje nad kosovskom policijom, očekuje da počinioci budu privedeni pravdi i saradnju Srbije u tom smislu, piše u zaključku Evropskog saveta. Takođe, od obe strane se očekuje da nastave napore u cilju smirivanja tenzija (deeskalacije) i osiguravanja novih izbora na severu što pre je moguće, sa aktivnim učešćem Srba. Uz poruku da će „neuspeh u deeskalaciji imati posledice“, izražava se i žaljenje što nije došlo do primene poslednjih dogovora, kao i prethodnih sporazuma, pa se obe strane pozivaju da ih sprovedu bez odlaganja i preduslova. „Ovo uključuje uspostavljanje Asocijacije/Zajednice srpskih opština“. Normalizacija odnosa je, kaže se u zaključku, osnovni uslov evropskog puta obe strane, i obe rizikuju da izgube važne mogućnosti u odsustvu progresa.

Pre ove poslednje rečenice, u zaključku Makron-Meloni-Šolc-Mišel se navodi: „Da bi se postigao brz napredak u implementaciji, pozivamo Kosovo da otpočne proceduru za uspostavljanje Asocijacije opština sa srpskom većinom na Kosovu, kako je propisano nacrtom Statuta, a Srbiju da defakto prizna (Kosovo, prim. aut). Formalnosti, uključujući i one koje se odnose na usvajanje, ne treba da stoje na putu progresa u ovom pitanju.“

Pred pregovaračima se našao dokument o kome se javno govori nedeljama, ali je za javnost ostao nedostupan i nakon ovog sastanka. Reč je o predlogu statuta Zajednice srpskih opština, koju i autori predloga i Kurti upadljivo zovu Asocijacija opština sa srpskom većinom, a za koji predstavnici Brisela uporno ponavljaju da je zasnovan na najvišim evropskim vrednostima. Iz saopštenja vlade iz Prištine, međutim, može se naslutiti da je priznavanje Kosova posredno deo i evropskog predloga statuta, a ne samo tzv. Osnovnog sporazuma i Aneksa o primeni.

Vučić je nakon sastanka, između ostalog, kazao da je saglasan sa svim, osim sa priznavanjem teritorijalnog integriteta i suvereniteta i članstvom Kosova u UN (što su delovi tzv. Ohridskog dogovora), a Priština je saopštila da je Vučić odbio da potpiše sporazum sa Kosovom i tražio da se prihvata i propratno pismo, „kojim se praktično poništavaju tri principa Osnovnog sporazuma, Aneksa o primeni, ali i nacrta (ZSO, prim. aut) koji je pet emisara predložilo 21. oktobra“. Predsednik Srbije nije kritikovao elemente državnosti u nacrtu statuta koji EU nudi, ali je Lajčak saopštio da u tom idejnom rešenju nema prelaska „crvenih linija“, koje su postavile dve strane.

Kurti želi potpis na francusko-nemački plan, kao preduslov za formiranje ZSO. S druge strane, Vučić tvrdi da nije bilo razgovora ni o kakvom potpisu i da Srbija očekuje da se primene ranije potpisani sporazumi. A Borelj potvrđuje da je predmet razgovora bio novi plan za ZSO i saopštava da ni do kakvog dogovora nije došlo, jer su preduslovi jedne strane bili neprihvatljivi za drugu. „Strane nisu bile spremne da se oko toga dogovore bez preduslova, koji su neprihvatljivi za drugu stranu. Zahtevamo od strana da se iskreno angažuju… Nastavićemo da insistiramo i radimo kako bismo postigli dogovor, ali on danas, nažalost, nije bio moguć bez, kako su rekli, preduslova obe strane“, kazao je evropski šef diplomatije.

Zbog toga što pet članica EU ne priznaje nezavisnost Kosova, francusko-nemački plan je trebalo da postane deo pregovaračkog poglavlja ili klastera za Srbiju, tako da ona sama izdiktira, odnosno dobrovoljno prizna Kosovo i da tako ne doprinese eventualnim unutrašnjim potresima u zemljama Unije koje to nisu učinile. Formulacija kroz koju se zahteva defakto priznavanje, dakle, nije mogla da se nađe u zajedničkom dokumentu EU, pa je javno saopštena drugačije, bez reakcije onih zemalja koje se s njom ne bi složile. Ali, i bez reakcije zvaničnog Beograda. Zato ostaje opravdana i ključna dilema - ako je Kurtijev preduslov za formiranje ZSO priznavanje Kosova, šta je tačno Vučićev preduslov za ispunjavanje svih prethodnih sporazuma, što je preduslov i za nastavak razgovora, takozvanu normalizaciju ili za prihvatanje francusko-nemačkog plana i priznavanje.