Mobilizacija osuđenih ili nasilnicima na borbu protiv nasilja: Mir, stabilnost, Jutka

U trenutku kada je podignuta optužnica protiv naprednjaka i bivšeg predsednika Opštine Brus Milutina Jeličića Jutke za krivično delo nedozvoljene polne radnje, SNS je zatražio njegovu ostavku. Srećnu vest da ju je Jutka priložio, objavio je Aleksandar Vučić rečima da „SNS neće tolerisati nasilje, a čak ni nedžentlmensko ponašanje prema damama“. Njegov ideološki otac, u Hagu osuđen za ratne zločine, Vojislav Šešelj mu je odmah objasnio da to nije put kojim idu pravi srpski radikali, jer oni najviše vole seksualne predatore i praktičnim primerom pokazao šta se u takvim slučajevima radi.

Odjurio je na suđenje da bi svojim pravničkim i svakim drugim ugledom dao podršku Jutki, da bi - zbog fizičkog izgleda, a ne ideologije - izvređao Žene u crnom, koje su došle da bi podržale žrtve, a pride i da bi svoju stranku ojačao baš moralnim kadrovima. „Ponudio sam mu da postane član SRS i da bude naš predsednički kandidat na sledećim izborima“, objavio je Šešelj.

Iako je SNS brižno negovao nasilje u naredne tri godine, ostavljajući njima bliske naoružane likove bez ikakve kontrole, što je kulminiralo masakrom u Mladenovcu, Vučić se tek ovih dana setio tadašnje Šešeljeve lekcije i odlučio da je primeni. Na, po njemu, antidržavne elemente, koji su se udružili u koaliciju „Srbija protiv nasilja“ odlučio je da krene ne običnim nasilnicima, koje je do sada koristio i koji su mu obezbeđivali skupove, a u slobodnom vremenu mleli ljude, već nasilnicima sa sertifikatom – ponosnim vlasnicima osuđujućih sudskih presuda.

Ponosni vlasnici osuđujućih sudskih presuda

Milutin Jeličić Jutka ih poseduje čak dve - za polno uznemiravanje saradnice Marije Lukić i za prikrivanje imovine – a prvi je „rehabilitovan“. Odlukom Vlade Srbije postavljen je za člana privremenog organa opštine Brus. A na pitanje N1 kako se lično osećala dok je potpisivala odluku o obrazovanju privremenog organa u kom je neko ko je osuđen za polno uznemiravanje, Ana Brnabić je odgovorila: „To je u skladu sa demokratskim načelima. To je takođe i moralno. Je l’ smem ja da promenim to?“

Ako je vratiti Jutku moralno, onda se postavlja pitanje da li postoji išta što bi SNS mogao da uradi a da nije „moralno“. Nakon Kristijana Golubovića koji je pravo iz Zabele otišao na televizije sa nacionalnom frekvencom da bi Vučića glorifikovao pred konzumentima naprednjačkih glasila, logično je bilo da se nagradi i Dragoslav Bokan, osuđivan zbog posedovanja oružja, optuživan za nasilništvo, proslavljen kao član paravojne formacije „Beli orlovi” i promovisan zbog govora mržnje prema Rumunima koju je iskazao na primeru „neprijatelja države“ Marinike Tepić. A za tako nešto se u Srbiji koja se bori protiv nasilja dobija nešto bolje od učešća u Zadruzi – mesto u Savetu Filološkog fakulteta u Beogradu. Iako je Vučić morao da se zbog toga izvinjava Rumunima u Srbiji, iz samog izvinjenja je jasno koliko su mu prijale Bokanove reči, jer su mu omogućile da izgovori (naravno bez „nedžentlmenskog“ ophođenja prema dami): „Marinika Tepić je lažov i ništa dobro nije uradila za zemlju, ali ja Rumune obožavam“.

I na kraju, zašto ne bi bilo moralno rehabilitovati i Šešelja, ne samo prvog koji je Jutki pružio podršku, već i nekom ko je osuđen za sve što je uradio u doba ratova tokom raspada Jugoslavije. Uostalom ne samo da je za razliku od vođe „Belih orlova“ stigao do Haga, već je osuđen na 10 godina zatvora, a nedavno je sa svoja četiri bliska saradnika (verovatno će ih sve dobro iskoristiti u najavljenoj koaliciji sa SNS na lokalnom nivou) dobio novu tužbu zbog nepoštovanja suda u Hagu.

„Imenovanje Bokana sam video ne samo kao želju da se Univerzitet drži pod kontrolom, već i da se malo pljucne po njemu. Međutim, delovanje nasilnicima na borbu protiv nasilja je nastavljeno i nisam siguran da li je Vučić sateran u ćošak i više ne zna šta će ili ide u susret jednom delu birača koji je konzervativniji, tradicionalniji i često nasilnike ne vidi kao nasilnike. To je tip ljudi koji Miku Aleksića vidi kao tradicionalno snažnu figuru, a njegove žrtve kao razmažene glumice koje manipulacijom pokušavaju da dođu do nečeg. To su oni koji pokušavaju da diskredituju žrtve, a mobilizacijom nasilnika poput Šešelja i Jutke, Vučić im izlazi u susret. Krenuli su i pritisci sa Zapada koji biračko telo uvek guraju udesno, pokušaj da se to biračko telo obuhvati narodnim pokretom se izjalovio, doveden je Toma Nikolić koji je u svojoj vili bio na stendbaju dok ne zatreba Vučiću, ali je Šešelj i mene iznenadio. On je suviše ekstreman čak i za to, njega se čak i Milošević klonio do pred sam kraj vlasti. Ili Vučić procenjuje da mu je potrebna veća ekstremizacija (kada su u svetu ratovi onda takvi frikovi umeju da mobilišu birače) ili prosto nema kud“, kaže Oliver Tošković, profesor na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Nema sumnje da takvi likovi gode Vučiću, uostalom osnovao je i „Akademiju“ na kojoj ih školuju za nasilnički nastup, ali je teško poverovati da ga je srce - a ne nužda - povukla ka autoru tri knjige o njemu (Portparol lopovske stranke Aleksandar Vučić, Sanaderova mačkica Aleksandar Vučić i najaktuelnija - Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić) i čoveku koji je do juče uzvikivao: „Kriminalci u SNS su sve jači, Zvonko Veselinović je najmoćniji deo mafije“. Ne samo da će zbog takvog izbora njegova sujeta morati još glasnije da cvili, već će biti narušeni i neki savezi koje je do sada smatrao sigurnim.

Kakav uticaj može da ima zajednički nastup SRS i SNS?

Recimo, čak je i ministar za ljudska i manjinska prava u njegovoj ili Brnabićkinoj vladi i predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Tomislav Žigmanov reagovao na najavu zajedničkog nastupa SRS i SNS rečima da izaziva zabrinutost kod građana hrvatske nacionalnosti. Takođe i da je činjenica da je na čelu SRS osoba koja je pravosnažnom odlukom suda u Hagu osuđena za zločine nad Hrvatima i da „po svim zakonima u Srbiji ne bi smela biti aktivna u političkom životu“.

A da je svestan kakav to uticaj može da ima na Hrvate ne samo u Srbiji već i na relaciji Srbije i Hrvatske, Vučić je pokazao prošle godine kada je u Hrvatskoj pokušao da promoviše dobre međudržavne odnose, a onda na konferenciji za štampu dobio pitanje: da je li na pragu dobrih odnosa to što je pre nekoliko dana odlikovan osuđeni ratni zločinac Šešelj od strane SPC? Iako vidno iznerviran pitanjem, na pamet mu nije palo da brani lik i delo Šešelja, već je odgovorio da odlikovanje nije dala cela SPC, već samo jedna eparhija i dodao: „Nisam ni pop, ni vladika, ni patrijarh, ni bilo što drugo, i neću biti. A kod nas je crkva veoma nezavisna u odnosu na državu. Ne znam kako je kod vas Hrvata, ali mi se sekularnošću svoje države ponosimo.“

I kako smo onda stigli do toga da iako nije pop „odlikuje“ Šešelja i omogući njegovoj stranci koja odavno nema moć da ipak uđe u lokalnu vlast? Takođe, kako je stigao do toga da mobilizacijom nasilnika pokuša da uveća biračko telo, iako su istraživanja pokazala da 20 odsto njegovih pristalica podržava proteste protiv nasilja? Zar dobijajući nasilne birače ne gubi duplo više nenasilnih?

„Kad je u državi stabilna situacija tada može da se vidi koje su dominantne teme i tada je moguće uraditi procenu ko će dobiti više glasova, ali kada imamo ovakvu nestabilnost teško je predvideti šta će se dogoditi. Građani bi mogli da se uplaše i kažu: ko zna šta još može da se dogodi, bolje da se držimo za ono što imamo. A mogu usled porasta nestabilnosti, recimo povećanja cena, da kažu: hajde da ovo što pre menjamo, odosmo dođavola. Predviđanje na koju će stranu ljudi da odu je nemoguće u situaciji u kojoj jedna sitnica sve može da promeni, tako da imam utisak da se Vučić u ovom trenutku malo kocka“, kaže Tošković.

A bude li mu takva kocka uspešna, 3. i 4. maj bi mogli da postanu naša svakodnevica sa igračima koje je izbacio u prvi plan.