Ivanka Popović za NIN: Mladi ne napuštaju Srbiju zbog novca, većinu bismo mogli da zadžimo da imamo sistem

Kao rektorka Univerziteta u Beogradu (2018-2021) pokazala je odlučnost i snagu kojima je branila dignitet akademske zajednice od bilo čijih ambicija da ona bude sredstvo u bilo kojim političkim ili društvenim obračunima. Ponešto od političke misli nasledila je od svog dede Davida Dake Popovića, senatora, prvog bana Dunavske banovine, ministra za agrarnu reformu. A ponešto od smirenog i promišljenog ponašanja usadio joj je otac, ugledni jugoslovenski diplomata Gavra Popović. Njeno mesto rođenja je Rio de Žaneiro jer je otac tada bio diplomatski službenik u Brazilu. Kasnije je Gavra Popović u dva navrata službovao u Vašingtonu, gde je ona učila školu i počela studije. Iako su joj oba roditelja poreklom iz Vojvodine, nikada nije tamo živela, ali to „vojvođansko“ se osećalo u kući i jako je vezana za Vojvodinu koju posebno voli zbog njene multikulturalnosti.

Kada je 2018. izabrana za rektorku Univerziteta u Beogradu, Ivanka Popović je dospela u žižu javnosti, najpre, jer nije bila stranačka ličnost, i rukovodila se isključivo svojim znanjem i principijelnim stavovima kojima je branila autonomiju univerziteta. Pre toga, dugo je bila prorektorka, tako da je dobar deo funkcionisanja UB poznavala. Znala je šta je čeka, očekivala je određene komplikacije. I nisu je mimoišle.

Pored nastavnih obaveza, kojima je najviše posvećena, Ivanka Popović ima značajan angažman u međunarodnim organizacijama – u Evropskoj univerzitetskoj asocijaciji, u Dunavskoj rektorskoj konferenciji, kao i na međunarodnom projektu koji se bavi razvijanjem Evropske univerzitetske alijanse Circle U, čiji je član i Univerzitet u Beogradu.

Kada je početkom novembra grupa javnih ličnosti izašla u javnost sa ProGlasom kojim pozivaju građane Srbije da izađu i glasaju za promene, među njima je bila i profesorka Ivanka Popović. Podsetila je da u našoj zemlji ima 250.000 studenata i da su oni realna snaga na koju se računa. I stoga je dužnost i obaveza da se svi, a posebno mladi, ohrabre da se uključe i da veruju u snagu izbornog procesa, te da jedino akcijom možemo da promenimo našu stvarnost.

Da li ste očekivali da će za samo 24 sata vaš ProGlas potpisati više od 20.000, a za četiri dana više od 70.000 ljudi?

U početku nisam znala šta da očekujem. Ovaj rezultat me ohrabruje jer pokazuje koliko su ljudi željni da čuju glasove podrške istomišljenika, glasove zabrinutih ljudi za budućnost naše zemlje. Zato me raduje ta brojka i raduje me kako se na svaka 24 sata ona značajno povećava. To je nešto što nam potvrđuje i kakvo je raspoloženje u našem društvu. A očigledno je da su ljudi nezadovoljni situacijom. Niko od nas nema potpune odgovore kako da je prevaziđemo, ali je jasno da treba da počnemo nešto da menjamo. Kad živimo u parlamentarnoj demokratiji, izbori su pravi put da se krene u neke promene.

NIN / Vesna Lalić

Za mene je najvažnije pitanje kakav smo mi, kao akademska zajednica, primer našim studentima. Studenti vrlo pažljivo prate šta radimo, šta govorimo, i da li je to što govorimo u skladu sa onim što radimo. Ako ta poruka nije usklađena, ne možemo ni da očekujemo da naši studenti veruju da je moguće funkcionisati na drugi način. Treba da se borimo da mladi ljudi imaju budućnost u Srbiji, da ne vide rešenje u odlasku iz zemlje. Zaustavljanje odliva mladih ljudi nije moguće bez sistemskih promena, a duboko verujem da finansije nisu glavni razlog što ljudi napuštaju Srbiju. Većinu njih bismo mogli da zadržimo ako im pokažemo i obezbedimo da sistem i institucije rade i da oni mogu da veruju u njih.

Nije mali broj onih koji su obradovani vašom inicijativom, ali jednako pitaju – pa, za koga da glasam?

Na to pitanje moraju da odgovore sami jer ne želim bilo kome da sugerišem kako da glasa. Pokretači ProGlasa su poznavaoci prilika u svojim profesijama, a među njima je i moja – visoko obrazovanje. Univerzitet je institucija od javnog značaja sa različitim funkcijama koje obavlja u društvu. Iako se državni univerziteti finansiraju većim delom iz budžeta a manje sopstvenim prihodima, uz činjenicu da država ima pravo da prati kako se troši državni novac, zakonom je garantovana autonomija univerziteta. Uvođenje zakonskih rešenja koja ograničavaju prava univerziteta neminovno vodi do stagnacije i urušavanja institucije.

U šta su se danas pretvorili i kako se kontrolišu Saveti fakulteta?

Saveti fakulteta i univerziteta su organi koji donose finansijske i pravne odluke koje su obavezujuće za to pravno lice. To je način ne samo da se kontroliše, već i da se realno utiče na pravac razvoja institucije. Takav uticaj države omogućen je 2017. kroz Zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju...

Nedavno su u Skupštini Srbije potvrđene Izmene i dopune Zakona o budžetskom sistemu kojim se zapravo stavlja pod kontrolu i tok sopstvenih sredstava fakulteta i univerziteta, odnosno ukida se mogućnost samostalnog vršenja obračuna primanja. Ja nisam ekspertkinja za tu oblast, ali jasno je da država tako može da se upliće u pitanja koja su zaista u domenu autonomije univerziteta. Takođe mislim da se time otvara pitanje poverenja u instituciju. Uvedenim zakonskim aktima se pravi suviše kontrolisana struktura koja ne samo da onemogućava slobodan rad ustanove, već uspostavlja ustanovu koja će raditi po diktatu. Tu nema napretka.

Jasno je da svaka stranka koja je na vlasti ima pravo da predlaže kandidate za članove Saveta fakulteta. I to se ne dovodi u pitanje. Ali, poslednji predlozi lažnog akademika i nestručnih i suviše kompromitovanih ljudi, pokazali su svu bahatost vlasti kojom ponižava univerzitetsku zajednicu?

Ljudi koje se predlažu u sastave Saveta iz reda države, treba da budu osobe koje su ostavile nekog traga u javnom životu, koje su se nametnule svojom stručnošću, ili na neki drugi način, kao osobe koje mogu da osnaže rad univerziteta ili fakulteta. Ako se pogledaju imena pojedinih članova Saveta koje je delegirala država, jasno je da je reč o omalovažavanju univerziteta. Mislim da se time šalje pogrešan signal koji ne može da uveri akademsku zajednicu da država brine o univerzitetu, već da samo želi da ima kontrolu nad univerzitetom.

NIN / Vesna Lalić

Drugo je pitanje, kada pominjete lažnog akademika, u kojoj meri se javnosti daju i doziraju informacije koje nisu istinite, čime se dovodi u pitanje poverenje i u druge informacije. Mislim da je to kontraproduktivno jer se takve neistine nekontrolisano šire na društvenim mrežama i nekim elektronskim medijima.

Kada govorimo o državi i njenoj brizi za obrazovanje, jedan podatak ubedljivo govori o tome koliko je obrazovanje nevažno ovoj vlasti: u avgustu ove godine, prosečna plata u Srbiji je bila 86.000 dinara. Istog meseca, prosečna plata u prosveti je iznosila 77.000. Pre samo tri godine, prosečna plata u prosveti bila je veća od proseka plate u Srbiji.

Ovi podaci govore i kako je za tri godine do kraja srozan položaj prosvete u Srbiji. Tim povodom bih kazala da je opet reč o suprotnosti od onoga što se predstavlja u javnosti, jer je Vlada proklamovala kao jedan od svojih ciljeva društvo zasnovano na znanju. I to više puta. A društvo zasnovano na znanju može da se realizuje samo uz pomoć stručnih kadrova. To znači da svi zaposleni kadrovi, nezavisno od nivoa obrazovanja, moraju biti stručni za posao koji obavljaju. Kroz ovakvo omalovažavanje ljudi koji su angažovani u prosveti, u ključnom poslu od nacionalnog interesa, država šalje potpuno pogrešnu poruku. Znanje, otelotvoreno kroz poziv učitelja, nastavnika i profesora, obezvređuje se kroz neadekvatnu naknadu za taj rad. Time se omalovažava i odgovornost koju imaju prosvetitelji - nastavnici i profesori u osnovnim i srednjim školama. Mislim da je to nešto što razara tkivo našeg društva i da se time šalje loša poruka mladim ljudima: nemojte da odaberete to zanimanje, nećete dobro proći. Mislim da plata možda i nije ključna stvar, koliko je suština kakav je položaj te profesije u društvu i koliko se ona poštuje, odnosno ne poštuje, i koliko ona traži požrtvovanja. To nije posao koji se radi samo tokom radnog vremena. To je poziv, to je opredeljenje koje zahteva veliki entuzijazam. Ako sistematski urušavamo ovu profesiju, realno ugrožavamo budućnost naših potomaka.

Kako izgleda dobar primer uspeha obrazovnog sistema?

Ne bih da nabrajam, ali uzeću za primer ono što se događa poslednjih decenija u Finskoj. Oni su napravili neverovatan pomak i spremni su da dele svoje iskustvo sa drugima. U našoj zemlji je bilo pokušaja u tom pravcu, ali nije bilo snage ni volje da se na tome istraje. Mi stalno gubimo vreme, a mladi ljudi trpe.

Sistem vrednosti u kojem se formiraju studenti, pa potom i budući prosvetni radnici je takav da njima ne daje mnogo nade. To je sistem u kome se pojedinci lako i brzo obogate, u kome su profesori u školama poniženi čak i od roditelja koji im prete, a povremeno i od đaka.

Jasno je da smo u raskoraku između onoga što se govori i onoga što se čini. Mislim da je jako štetno, ne samo za obrazovanje, već za sve što se događa u našem društvu, da se veličaju poslovi koji omogućavaju laku i brzu zaradu bez odgovarajućeg znanja.

Ali zato se podrazumeva sprega sa aktuelnom vlašću koja im omogućava tu laku i brzu zaradu jer će joj oni pokazati lojalnost i traženu podršku?

Želim da verujem da su svi ljudi koji su ostvarili takav uspeh, radili u granicama zakona. Ali malo je verovatno da bi to bilo moguće da im nisu bile ponuđene neke olakšice i da ne postoji ta, kako ste vi kazali, sprega sa vlašću. To je potpuno obeshrabrujuće za sve koji žele da krenu u biznis, obeshrabrujuće za one koji kreću da traže radno mesto. To je jasan signal da ne možete da uspete na radnom mestu ako ne nađete načine da uspostavite neke kontakte koji će vam doneti korist. Naravno, svi znamo da su takve sprege dvosmerne. Ništa se ne dobija džabe, nešto se mora dati zauzvrat. To onda dovodi u pitanje kako jedno društvo može da funkcioniše kada postoje paralelni sistemi. Jedan po Ustavu i zakonima, a drugi je paralelan realni sistem koji jednako funkcioniše. To se ispreplelo na način gde je teško raspoznati gde jedan počinje i završava se, a gde drugi. Što bude duže trajalo ovakvo stanje, biće sve teže da se vratimo na ono što je uobičajeni način kako države u svetu funkcionišu. Jer, mi se u ovom trenutku udaljavamo od toga. I druge zemlje u našem okruženju pokušavaju da prevaziđu taj problem. Naravno, to zavisi od ukupnih društvenih i ekonomskih prilika. Ako su povoljnije okolnosti, ako je na delu vladavina prava i otvorenost medija, to omogućava da obrazovanje i prosveta imaju bolji položaj u društvu. Ako su medijske slobode omeđene, ako je vladavina prava potisnuta zarad jačanja pojedinačnih upliva, onda je, uprkos želji pregalaca u prosveti, u tim uslovima nemoguće realizovati željene promene. To vremenom otupi entuzijazam i najopredeljenijih i najposvećenijih. I onda zaista imamo problem.

Kako biste se obratili studentima danas?

Studenti su mladi, obrazovani, sposobni, i pokazali su to time što uspešno studiraju i završavaju studije. Pozivam ih da ne budu pasivni posmatrači svoje sudbine, nego da aktivno uzmu sudbinu u svoje ruke i da pokušaju nešto da urade. Smatram da treba da probaju da promene okolnosti oko sebe, smatram da svi oni radije žele da žive u svojoj zemlji. Mislim da većina njih želi da živi u zemlji koja obezbeđuje uslove života koji su stabilni. Očigledno je da mi sada ne živimo u takvom društvu i da moramo svi da se angažujemo da do promene dođe. Možda nećemo odmah biti uspešni u tome, ali mislim da smo, svako od nas pojedinačno, i svi mi zajedno, dužni da probamo da nešto pomerimo i promenimo.