Nedavni žestoki okršaji vlasti i opozicije samo su deo kampanje uoči još jednih vanrednih izbora, a ta kampanja, koju inicira i sprovodi vlast, zapravo nikad nije ni prestajala. Nije novo ni ružno gomilanje uvreda i drugih nepodopština, ali se u tom bagažu tvrdnji zapaža sve više i sve krupnijih proizvoljnosti i neistina, s tim što se iz redova vlasti izliva daleko više tih pogrešnih iskaza. To je donekle i razumljivo, jer je vlast upravljala državom, vodila razne politike i tako produkovala i rezultate koji su predmet javnog ocenjivanja šta je i kako urađeno.
Opozicija nije upravljala državom i nije ni mogla realizovati učinke koji bi mogli dati povoda žustrim, pa ni bilo kakvim smislenim neslaganjima. Stoga je vlast morala da se okrene prilično dalekoj prošlosti, vremenu kad je opozicija obnašala vlast, pa se tako ne jednom našla u smešnom, a gotovo uvek u nelagodnom položaju.
Isto tako, vlast je imala na raspolaganju obilna i raznovrsna sredstva iz kojih je crpela svoju moć, a pored ostalog i moć da opoziciji pripisuje svojstva i učinke koji su bili daleko od bilo kakve istine; širok prostor za imputiranje produkovao je lavinu neistinitih, te tako i neodbranjivih tvrdnji. Opozicija je, s druge strane, imala daleko manji kapacitet za lansiranje javnih izjava, pa joj je i prostor za izmišljanje, imputiranje i podvale bio daleko manji.
Ako bi neko hteo da u mnoštvu najkrupnijih neistina razabere one koje potiču iz vlasti i one druge iz opozicije, lako bi se uverio da je prva kategorija daleko više zastupljena. U stvari, nije preterano da se kaže da su istinski krupne izmišljotine svojevrstan monopol vlasti. To me je navelo na ideju da sačinim neku vrstu njihovog registra, ali se ispostavilo da su te neistine suviše krupne i odveć brojne da bi stale u jedan članak. Tako se dogodilo da je ovo drugi članak o neistinama u izvedbi vlasti, a ako nas „sreća“ posluži pa ona pobedi i na sledećim, šurnaestim po redu izborima, ovi napisi o neistinama u režiji vlasti mogli bi da posluže kao osnov za kreiranje novog publicističkog žanra.
Svrha ovog nastavka je da prezentuje argumentaciju koju će ljudi iz vlasti i njihovi pripuzi naći tako teško svarljivom da će uz ogromne teškoće ili nikako prihvatiti zaključke i kad se uvere da je dokazni postupak besprekoran. Jedna od dežurnih pritužbi vlasti je da su „oni bivši“ vodili tako lošu politiku i „ovim izabranim“ ostavili tako loše nasleđe da je sve ono što je nezadovoljavajuće u aktuelno isporučenim rezultatima direktna posledica onoga što su pokvarili ti stari grešnici.
Ta tvrdnja je već rezolutno i nepobitno pobijena ukazivanjem na činjenicu da je u „dosovskom“ periodu stopa rasta bila više nego dvostruko veća nego tokom vladavine aktuelne garniture. Sapienti sat. No, pošto moji potencijalni oponenti nisu od one fele koja bi mogla da se okvalifikuje pridevom sapiens, u nastavku biće izloženi novi argumenti, kojima ne bi mogli da odole i oni koji su na logičku argumentaciju notorno rezistentni.
NIN / Đorđe Kojadinović
Početak ovog milenija privreda Srbije dočekala je u stanju za koje atribut katastrofalan ne bi uopšte bio preteran. Iza sebe je imala desetogodišnji period međunarodnih sankcija, najveći deo proizvodnog sektora privrede bio je doslovno finansijski upropašten. Drukčije nije moglo ni da bude budući da je privreda bila izložena udarima koji se nisu lako dali ni nabrojiti, a kamoli istrpeti.
Takoreći trenutno bila su zbog raspada zemlje izgubljena i strana tržišta i ona u bivšim jugoslovenskim republikama. Najkrupnije firme suočile su se sa neizdržljivim režimom poslovanja koji je karakterisao desetkovani ukupan prihod i nemogućnost prilagođavanja tom surovom ograničenju, posebno usled vladine zabrane otpuštanja radne snage koja je dobrim delom postala suvišna. U nimalo boljem položaju nisu se našle ni poslovne banke koje su politički bile primoravane da dramatično ugroženim firmama odobravaju kredite za koje je unapred bilo jasno da neće moći da budu vraćeni...
Usled nemogućnosti da podmiri brojne prispele međunarodne obaveze, država je faktički bila bankrotirala, iako bankrot nije bio službeno objavljen. O težini pretnje bankrotom najrečitije govori činjenica da je spoljni dug bio 132 odsto BDP-a, dovoljan da slomi i vitalnu, dobro vođenu privredu. Povrh svega tu su bile i drastične posledice bombardovanja. U toj situaciji „dosovska“ vlast učinila je pravo čudo od privrednog oporavka i makroekonomske konsolidacije. Izlaz iz makroekonomske i opštedruštvene tragedije bio je čisto politički, nipošto ekonomsko-politički. Nakon obaranja autoritarnog režima i vraćanja zemlje u ambijent kome su pečat davale evropske vrednosti, Srbija se posle (pre)dugog vremena našla u poziciji favorizovanog člana međunarodne zajednice i dobila mnogostranu podršku, kakva je u njenoj istoriji beležena retko ili nikad.
Zahvaljujući političkom preokretu stvoreni su uslovi za otpisivanje spoljnih dugova i druge mere podrške. Nova vlast je u toj kompleksnoj i politički delikatnoj operaciji pokazala neočekivano velik stepen umešnosti, istrajnosti, taktičnosti i mudrosti. Celishodnim delovanjem na međunarodnom planu sanirala je ogromne štete, pravu makroekonomsku propast, koju je pre nje neodgovornom i avanturističkom politikom izazvala socijalističko-radikalska vlast.
Jasan kontinuitet te vlasti zapaža se u delovanju aktuelne naprednjačko-socijalističke garniture, pa sledi da sadašnja vlast, ako išta, treba da bude zahvalna demokratskoj vlasti od 2001. do 2008. za neizmerno povoljnije uslove delovanja. Jer, o nekakvom normalnom privređivanju ni do dan-danas ne bi moglo da bude govora da demokratska vlast nije uspešnom spoljnom politikom, za šta je ključno bio zaslužan Đinđić, izdejstvovala otpis ogromnih dugova, akumulirnih tokom vladavine socijalističko-radikalskog režima. O tom otpisu dugova za Nedeljnik je govorio Boris Begović, jedan od učesnika pregovora.
U tom intervjuu su iz prve ruke, pregledno i jasno, izneseni bitni autentični podaci o vrletno neizvesnom, ali uspešno okončanom procesu otpisa dugova. Tom nemerljivo značajnom operacijom Đinđićeva vlada bezmerno je zadužila sve potonje upravljačke garniture u Srbiji, samo što to naprednjačko-socijalistička vlast, baštinik one socijalističko-radikalske vlasti, koja je navukla sankcije i izazvala bombardovanje, nikada neće moći da shvati. A i ako bi shvatila, dobro bi se potrudila da to ne prizna.
Primereno je izneti nekoliko ključnih informacija iz tog Begovićevog intervjua. Prvo, otpis dugova bio je uslovljen Miloševićevim izručenjem Hagu i Begović bez ustezanja konstatuje da je to bila svojevrsna trgovina. Metaforički govoreći prodaja Miloševića za sklop mera vezanih za spoljnu zaduženost, mera je čiji je ukupni učinak procenjen na 10,5 milijardi dolara. Od ukupne zaduženosti Pariskom klubu (4,85 milijardi dolara) otpisano je 66 odsto (3,2 milijarde dolara), a od ukupnog zaduženja Londonskom klubu (3,55 milijardi dolara) otpisano 62 odsto (2,2 milijarde dolara). Pored toga, na donatorskoj konferenciji iz juna 2001. skupljeno je za tu godinu 1,28 milijardi dolara, od čega 64 odsto bespovratnih sredstava. Uz to, za neotpisani ostatak duga odobrena je ogromna ročnost od četiri decenije za Pariski i dve decenije za Londonski klub. Veoma teško je i zamisliti neke povoljnije uslove spoljnofinansijske konsolidacije zemlje.
Ova tužna priča ima svoj očekivani žalostiv rezime. Ministarstvo finansija službeno je 2001. objavilo proračun da bi Srbija u srednjoročnom periodu nakon demokratskog preokreta, u slučaju da nije bilo ovog spektakularnog otpisivanja međunarodnog duga, ostala na ivici bankrota i makroekonomskog sloma. Begović izveštava da bi stopa rasta BDP-a u narednih osam godina dostigla nivo od najviše jedan odsto, a implikacija je da bi ona verovatno u tom intervalu bila i manja. To je drugo ime za ekonomsku stagnaciju, najgore što može da se dogodi jednoj zemlji. Ostvarena stopa rasta od 2000. do 2008, prema tada važećoj metodologiji, bila je 4,9 odsto u proseku.
Šta tek reći o katastrofalnoj eroziji kredibiliteta koja bi zasigurno usledila nakon što bi se ispostavilo da zemlja nije u stanju da podmiri svoje prispele međunarodne obaveze; to bi trošak spoljnog zaduživanja silno podiglo, ne za naredne godine nego za čitave decenije. To je baština koju bi prethodna vlast ostavila svim svojim naslednicima, uključujući i sadašnju. Takav fantastičan oprost dugova bio je moguć samo zahvaljujući epohalnom demokratskom obrtu.
Da je ranija socijalističko-radikalska garnitura ostala na vlasti, ekonomska stagnacija bila bi scenario sa kojim bismo morali da se zadugo pomirimo. Zahvaljujući tom učinku demokratske vlasti, aktuelni režim, i pored toga što je stopu rasta više nego propolovio u odnosu na prethodni period, ipak registruje stope od dva do četiri odsto, što je nesravnjivo više od onoga što bi oni sami sebi priredili u svojoj averziji prema takvom demokratskom obrtu. Umesto da dosovskoj vlasti budu zahvalni za ovakav nesravnjeno povoljniji razvojni ambijent, oni na tu vlast bacaju drvlje i kamenje, lamentirajući o nekakvim smetnjama koje su tobože od te ranije vlasti nasledili. Umesto da prethodnu vlast dižu u nebesa, oni je besprizorno kleveću. No, Bog će im oprostiti, jer ne znaju o čemu pričaju.
Autor je profesor emeritus
Kraj u narednom broju
Tagovi
Da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
