Srdan Golubović za NIN: Privilegovani i nedodirljivi nam se plaze u lice, ProGlas je pokušaj kolektivnog buđenja

ProGlas je pokušaj kolektivnog buđenja i izlaska iz društvene i političke apatije. Očigledno je da je poslednjih godina veliki broj građana upao u letargiju i ravnodušnost, da je, nažalost, sve više naših ljudi kojima je bliska i prihvatljiva misao da njihov glas ne može ništa da promeni u ovoj zemlji.

Ideja ProGlasa je da razbije i promeni tu predrasudu, jer svaki građanin ima slobodu izbora i pravo da svojim izborom utiče na sudbinu svoje zemlje i sredine u kojoj živi. Izlazak na izbore je politički čin, politički čin koji artikuliše lični pogled na političke i društvene okolnosti.

Za mene je važno i redefinisanje pojma politike. Politika je potreba pojedinca da učestvuje u odlukama koje se tiču njegovog života i njegove budućnosti. Politika je pokušaj i namera da svojim primerom i stavom menjamo i oplemenjujemo društvo u kome živimo. Politika je kada baciš đubre tamo gde treba da se baci, kada staneš na pešačkom prelazu, kada se normalno i pristojno ophodiš prema komšijama, kada poštuješ tuđa mišljenja i različitosti, kada se s poštovanjem odnosiš prema ljudima s kojima radiš, kada su dijalog i razumevanje način razgovora, a ne agresija i nasilnost.

To je sve politika. To nije stranačka politika, već svakodnevni život, kultura života, ponašanja i ophođenja. Nažalost, godine i decenije vladavine korumpiranih i nesposobnih političara su nam ogadili pojam politike. Politika je odnos prema sopstvenom društvu, prema zemlji u kojoj živimo i prema nama samima. Zbog toga, izlazak na izbore je politički čin. Najmanji i najlakši politički čin. To je svest da svaki naš pojedinačni čin, svaki glas, u zbiru svih tih malih političkih činova, a velikih i važnih glasova, može da donese neku promenu, može da nas odvede bliže ideji zemlje u kojoj zaista želimo da živimo.

Izbori pred nama nisu sudbonosni, ali su izuzetno važni

Znam da postoje mnogi građani, među njima su i neki moji prijatelji, koji ne veruju da njihov glas može da doprinese bilo kakvoj promeni. Za to su zaslužna razna, velika i mala razočaranja, od 2000. godine pa sve do danas. I puno izneverenih očekivanja, poderanih cipela u šetnjama i protestima, prilika koja su postojale ali nisu iskorišćene. Za to je zaslužna i ideja da se kod nas skoro svaki izbori označavaju kao presudni i sudbonosni. Nijedni izbori nisu sudbonosni, oni su samo deo demokratskog ciklusa, normalnog političkog života, promena koje bi trebalo da se dešavaju kao rezultat procesa, a ne incidenta i osećaja trenutka. Ta sudbonosnost izbora je politički fatalizam, koji često posle neuspeha i razočaranja vodi u apatiju i predaju.

Ovi izbori koji su pred nama nisu sudbonosni, ali su izuzetno važni. Oni su velika prilika da se promeni i obnovi krvna slika društva. Nije normalno da živimo u zemlji u kojoj jedna politička stranka ima vlast na svim nivoima, od republičke, preko pokrajinske, do vlasti u svim gradovima i gotovo svim opštinama u Srbiji.

To je potpuni i pogubni politički monopol, koji podrazumeva nedostatak bilo kakve kontrole nad tom vlašću, bilo kakvog korektiva, bilo kakvog uvida u način i metodologiju vladavine. Rezultat takve, neograničene i apsolutne vlasti može da bude samo nedostatak odgovornosti.

Ovi izbori bi mogli tu i takvu sliku Srbije da promene i to bi bila velika i značajna promena za naš politički život i mapu društva.Takva promena bi nametnula potencijalnu promenu narativa, morala bi da se uspostavi kultura dijaloga, koja danas praktično ne postoji. Današnji politički dijalog je govor agresije, nasilništva i vike. Jedna od ključnih vrednosti, koja bi ovim izborima mogla da se vrati u politički život je upravo kultura razgovora.

Кada se razbije apsolutna politička kontrola moći, onda akteri u tom stranačkom, političkom životu moraju da imaju odgovornost, a samim tim i da svaka njihova izgovorena rečenica nosi određene posledice. Strašna je slika ove naše zemlje u kojoj se ljudi od integriteta, profesori, eminentni umetnici, ugledni građani, besramno napadaju i stavljaju na stub srama režimske štampe zbog različitog mišljenja, zbog stava i reči koji se ne sviđaju ili ne idu uz dlaku vladajućoj političkoj strukturi. To je neka čudna vlast koja svoje ugledne i priznate sugrađane blati i napada, jer misle svojom glavom i imaju potrebu i volju da to svoje mišljenje kažu javno i direktno, a bez ikakve želje i namere da učestvuju u stranačkom, političkom životu, već samo u javnom prostoru i narativu u kome žele da utiču na stvaranje neke bolje i pravednije stvarnosti.

Takve vrednosti vidim u ProGlasu. Smatram da javne ličnosti imaju pravo, a često i obavezu da budu akteri i tumači društvenih i političkih dešavanja u zemlji. Ja tako vidim svoju poziciju i način borbe za vrednosti u koje verujem. To smatram i patriotskim činom, ponekad je taj pokušaj izolovan i gotovo neprimetan, ali sam siguran da nikada nije uzaludan, bez eha u širem društvenom okviru. Ne osuđujem javne ličnosti koje ne postupaju na način na koji ja postupam, naprotiv. Svako od nas ima svoj lični i drugačiji prostor borbe.

Zbog čega sam u ProGlasu

Zbog čega sam još u ProGlasu?

Nikada u našoj skorijoj prošlosti nije bilo veće i dublje podele na užasno siromašne i besramno bogate. Nikada nije postojalo ovoliko raslojavanje u našem društvu. Takvo raslojavanje je upravo nastalo kao rezultat te strašne koncentracije moći jedne političke strukture. Te strukture koja ima neograničenu vlast koja joj omogućuje bogaćenje i stvaranje jednog novog, duboko klasnog društva. Ta nova klasa takozvanih pobednika tranzicije, tih privilegovanih i nedodirljivih ljudi polako, ali sigurno ovu našu osiromašenu zemlju vraća u feudalne okvire. Sa druge strane, u Srbiji danas gotovo pola miliona ljudi živi na ivici egzistencije, jedva preživljavajući tu našu novu društvenu stvarnost.

Taj neofeudalni fenomen je nažalost globalni, tim fenomenom se bavi Janis Varufakis u svojoj najnovijoj knjizi Tehno feudalizam. Jedina razlika je što se taj novi feudalizam kod nas ispoljava na najprljaviji i najdivljiji mogući način. Ta nova klasa nas gleda s visine i kao da nam se svaki dan plazi u lice. Jer ovo je, izgleda, njihovo vreme.

Jedino što može da nas sačuva od tog, takvog novog vremena je solidarnost. Svaki naš pojedinačni glas, pokušaj neslaganja i otpora, čin suprotstavljanja i neprihvatanja je najplemenitiji oblik solidarnosti. One solidarnosti koja se dogodila u banatskom selu Bavanište, kada je grupa lokalnih funkcionera vladajuće stranke blokirala svojim automobilima izlaz iz kuće Jovana Jovanova, jednog od organizatora protesta poljoprivrednika. Tada se kao odgovor na nasilništvo, bahatost i bezakonje desila - SOLIDARNOST.

Žitelji Bavaništa i okolnih sela su traktorima i poljoprivrednim mašinama blokirali automobile tih nasilnika, lokalnih partijskih kerbera. I onda su se agresija i osionost pretvorile u prah, raspale se kao kula od karata, nestale u strahu i stidu.
Jer solidarnost je jača od svakog nasilništva. Zajedništvo je jače od snage bilo koje grupe lokalnih bandita. Saosećajnost je najveća vrednost jednog društva. Društva u kome će svi ljudi da imaju ista prava i istu šansu za život.

Posle onoga što se desilo u Bavaništu, verujem da ima nade za nas.

Jer kao što kaže pesma Ekatarine Velike - Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude, ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu.