Predizborno svođenje računa: Prljava kampanja, Vučićeva taktika i pitanje - raste li Dačićev ucenjivački potencijal

Kratka, izuzetno neravnopravna i prljava predizborna kampanja ulazi u finiš: pred građanima je 18 lista za parlamentarne, 14 za beogradske i 13 za pokrajinske izbore. U 66 opština i gradova gde su, bez ikakvog razumnog objašnjenja, izbori takođe raspisani, postojaće i ukupno 368 lokalnih izbornih lista – pri čemu su samo naprednjaci i socijalisti uspeli da kandiduju svoje predstavnike na baš svakoj od njih.

Pred biračima je i dosta novih informacija o zloupotrebama javnih resursa i kršenja elementarnih ljudskih normi od strane aktuelne vlasti. Tu su, s druge strane, pokazatelji izvesnog sazrevanja opozicije ali i nezalečenosti hronične bolesti međusobnog sukobljavanja, prouzrokovanog mnogo više ličnim nego ideološkim razlozima.

Tema za razmišljanje pred odlazak na biračko mesto 17. decembra su i uobičajene sumnje da deo nominalne opozicije radi za vlast i manje-više stari i poneki novi razlog koji tu podozrivost čine opravdanom.

Na koju će stranu Ivica Dačić

A tu je i staro pitanje – na koju će stranu Ivica Dačić? Glavna novost u odnosu na prošle parlamentarne izbore, održane pre samo godinu i po dana, ipak, jeste utisak o buđenju građana i nestajanju, odnosno smanjenju straha od represije. Da ono masovno iskazivanje želje da se oslobodi zarobljena država nije bio samo relativno kratkotrajni vapaj, podstaknut masovnim zločinima s početka maja, pokazuje poslednjih nedelja veliko interesovanje za inicijativu ProGlas i odgovarajući stepen besa koji je ona podstakla u redovima vlasti i njenih medijskih pomagača.

Što bi rekli tabloidi, krenimo redom. Možda je teško reći šta je do sada bio vrhunac prljave kampanje, ali je jasno šta je njeno dno: s najvišeg vrha (predsednik Srbije lično) najavljeno lansiranje „seks afere“ poslanika stranke Zajedno Đorđa Miketića stiglo je i do emitovanja eksplicitnog snimka u direktnom programu TV Pinka. Čak i za standarde te medijske kuće sklone pornografiji bilo je to previše, pa je i REM morao da reaguje – što, naravno, nije garancija da će udarna propagandna pesnica vlasti trpeti bilo kakve konsekvence.

Nije isključeno da je tako besramna zloupotreba privatnog snimka opozicionog političara bila, u dobroj meri, kontraproduktivna –ponudila je, naime, ozbiljne razloge za sumnje da se, umesto zaštite države, BIA bavi odbranom interesa vlasti, što bi moglo dovesti do pojačane motivacije za izlazak na izbore među nezadovoljnim građanima. Afera je naprednjacima, ipak, poslužila za makar privremeno skretanje pažnje sa raznih vesti o izvlačenju državnog novca i mehanizmima za održavanje sistema u kome je to moguće.

Odavno nije tajna da vladajuća stranka „nagrađuje“ svoje birače – rekao je to, uostalom, i jedan od učesnika SNS mitinga u Beogradskoj areni, direktno u TV kameru (pomenuo je iznos od 2.500 dinara za „pravilan“ glas), ali je CINS mnogo temeljnije istražio šemu, na primeru kol-centara vlasti. Saznali smo, tako, i kako se plaća jedan broj glasača (9.000 isplaćuje se na ruke pozivarima iz SNS kol-centra koji fotografijom dokažu da su „pravilno glasali“) ali i da se novac deli u prostorijama organizacije koja dobija milione na državnim konkursima.

Nadležni očekivano nisu reagovali, pa su Jelena Jerinić i Đorđe Pavićević, poslanici Zeleno- levog fronta, podneli Prvom osnovnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv vlasnica neregistrovane agencije za hostese koja je organizovala posao, Miloša Vučevića, kao zakonskog zastupnika SNS i još nekoliko lica, verujući da su učinili više krivičnih dela u saizvršilaštvu.

„Jasno je da nije zabranjeno imati kol-centar. Ali jeste zabranjeno neovlašćeno prikupljati lične podatke, jeste zabranjeno povređivati ravnopravnost građana, jeste zabranjeno ne uplaćivati poreze i doprinose u budžet, jeste zabranjeno kupovati glasove“, objasnila je Jelena Jerinić.

Srbija preplavljena Vučićevim likom

Spisak razloga zbog kojih deo kritičke javnosti veruje da su „izbori već pokradeni“, a drugi da je rejting vlasti toliko pao da je vreme za sva raspoloživa sredstva, tu se ne završava. Baš kako se ne završava ni afera sa falsifikovanim potpisima izbornih lista, pre svega na beogradskim izborima, za birače teško razumljiva.

Razni posmatrači pedantno beleže izborne nepravilnosti i argumentuju zaključak o neravnopravnosti, a ovde prenosimo samo jedan detalj koji je u ponedeljak izneo Zlatko Minić, istraživač Transparentnosti Srbija, a odnosi se na i golim okom vidljivu činjenicu da je Srbija bukvalno preplavljena likom Aleksandra Vučića, nosioca kampanje SNS, koji u izborima, zapravo, ne učestvuje: kada je reč o naslovnim stranama, Vučić se pojavio 166 puta u novembru u pozitivnom svetlu, a 31 put negativno, dok se, na primer, lider SSP Dragan Đilas pojavio jednom pozitivno i 40 puta u negativnom svetlu.

Iako Vučić vodi kampanju „svi protiv mene, i socijalisti pride“, situacija je daleko komplikovanija – o čemu, između ostalog, govori količina strasti koja se izliva u nekoliko međustranačkih ratova u redovima opozicije, koji sa društvenih mreža stižu u tabloide. A gde su takvi ratovi, tu je i narastanje razloga za sumnju da je glavni razlog za pojavu pojedinih izbornih lista upravo pomoć vlasti – u vidu unošenja zabune među birače, rasipanja glasova, povećanja broja članova biračkih odbora tako da se omogući preglasavanje kod brojanja glasova, ali i trošenja opozicione energije na međusobna razjašnjavanja, što, ujedno, demorališe birače.

A socijalisti? Da li je opravdano pridavanje skrivenog smisla izjavi Branka Ružića, povodom zloupotrebe privatnog Miketićevog snimka da „socijalisti nikad nisu učestvovali u tome, niti će“ te da je „privatni život i intima bilo kog pojedinca nešto što ne bi trebalo da bude predmet političke borbe“?  I naročito, da li skandal iz Blaca, gde je Dejan Dimitrijević, član SPS-a, pevao uvredljivu pesmu na račun Vučića, pa je Dačić ponovo morao da mu se javno izvinjava, menja do sada važeći zaključak o redovnom predizbornom zatezanju odnosa koalicionih partnera?

Za sada – ne, što je potvrdio i Ružić u gostovanju na Nova S, televiziji na koju ni njegove stranačke kolege, ni naprednjaci, ne dolaze. Trenutno ima osnova samo za procenu da toj partiji raste „cena“ odnosno ucenjivački potencijal u očekivanim budućim pregovorima o formiranju vlade sa SNS – koja, prema dosadašnjim istraživanjima, nema šanse da posle 17. decembra samostalno formira vlast.

Šta ako opozicija preuzme Beograd?

A šta ako opozicija preuzme Beograd a SNS ostvari izrazito loš rezultat čak i na parlamentarnim izborima? Ako se uzme u obzir da je reč o stranci za koju je smisao postojanja večni boravak na vlasti, reklo bi se da tada nastaje momenat za uzimanje u obzir raspoloženje članstva – ono koje se obično opisuje sa „ne mogu očima da se vide“, poznato odranije, viđeno u Blacu, ali uspešno potiskivano zarad „višeg cilja“ opstanka na vlasti. I naravno: teoretski, a možda nekad i u praksi, moguća je i situacija u kojoj njihovi mandati neće biti neophodni za formiranje vlasti – ni (opadajućim) naprednjacima, ni (dolazećoj) opoziciji.

Ne izgleda baš mnogo verovatno da će se to desiti posle decembarskog glasanja, za koje sada definitivno znamo i šta je u ponudi: građanima se na parlamentarnim izborima, osim dve liste vlasti (SNS, SPS) nudi i šest manjinskih lista. Najzanimljivija među njima je, verovatno, Ruska stranka – Slobodan Nikolić, na kojoj, za razliku od liste za gradske izbore, gde nema nijednog ruskog imena ili prezimena, na parlamentarnom nivou postoji jedna osoba za koju bi se moglo pretpostaviti da pripada toj manjini. Stranka je već izlazila na izbore, ali bez uspeha.

Za glasove se bori i više stranaka jasno desne orijentacije – osim radikala, koji na parlamentarnom nivou nisu primljeni na listu SNS, tu su Nacionalno okupljanje (Dveri, Zavetnici), NADA (Novi DSS, Poks), Narodna stranka, ali i lista doktora Branimira Nestorovića MI- Glas iz naroda. S obzirom na dosta različite stavove stranaka članica, teško je odrediti gde bi mogla da pripada lista koalicije koju su potpisali Boris Tadić i Saša Radulović. Na jasno proevropskoj strani ponudu čine Srbija protiv nasilja, koalicija Srbija na Zapadu – da se struka pita i lista Čedomira Jovanovića (iza koga ne stoji njegova nekadašnja stranka, već grupa građana).

Situaciju na lokalnom nivou uspeo je da sistematizuje politikolog i urednik vesti European Western Balkans Aleksandar Ivković: naprednjaci i socijalisti predali su liste za svih 66 opština i gradova (s tim što socijalisti i njihov koalicioni partner sa republičkog nivoa, Jedinstvena Srbija, negde trče odvojeno). „Republička“ koalicija Srbija protiv nasilja negde je predala više od jedne liste i ukupno je „pokrila“ 49 opština i gradova, a slede koalicija NADA i Nacionalno okupljanje (po 30), Narodna stranka (sedam) i SDS-DJB (samo Beograd).

Ivković je analizirao i detaljnije: nisu sve stranke iz Srbije protiv nasilja prisutne u svim opštinama - u većini su Narodni pokret Srbije Miroslava Aleksića i Đilasov SSP, pa onda DS, druge ređe. Naveo je i nekoliko kurioziteta: u Bojniku su koalicionu listu predali Zavetnici i NPS. U Vlasotincu Srbija protiv nasilja ide na četiri liste: NPS, Zajedno, Srce i SSP-DS. U Кrupnju su na zajedničkoj listi NPS, NS, DS, POКS, Zajedno i Ljubav, vera, nada.