Putuj, Evropo: Srbiji je pošlo za rukom ono što je malo kojoj zemlji - da jednim potezom otvori dva velika spora sa EU

Evropska unija je ponovo spremna za proširenje. Ukratko to bi bila glavna vest sa sastanaka Saveta EU, Evropskog saveta i samita EU – Zapadni Balkan koji su održani od 12. do 15. decembra u Briselu. Agresija Rusije na Ukrajinu i sukobi na Bliskom istoku u korenu su izmenili političku situaciju u Evropi i podstakli EU da intenzivira proces proširenja u toj meri da proširenje Unije postaje njen strateški prioritet. 

Evropski savet je doneo istorijsku odluku o početku pristupnih pregovora sa Ukrajinom i Moldavijom, dok je Gruziji dodeljen status kandidata za članstvo u EU. Prvi put pozvao je i na ubrzanje procesa pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji. Kao podršku ubrzanju tog procesa EU će razviti nove instrumente koji će omogućiti postepenu integraciju zemalja Zapadnog Balkana u institucionalnu strukturu Unije i njene politike i programe.

Jedan od bitnih instrumenata u tom smislu predstavlja Plan rasta za Zapadni Balkan, koji će omogućiti poboljšanje ekonomske integracije kako bi se ubrzala socioekonomska konvergencija između regiona i Unije. Brzina procesa proširenja zavisiće kao i do sada od zemalja Zapadnog Balkana od kojih se očekuje da iskoriste momenat i ubrzaju sprovođenje potrebnih političkih i ekonomskih reformi u skladu sa evropskim vrednostima.

Međutim, postojeće spoljnopolitičke okolnosti umnogome menjaju prioritete kada je reč o usklađivanju sa politikama Evropske unije u toku procesa pristupanja. Kako se ističe u zaključcima Saveta EU koje je podržao Evropski savet, produbljivanje saradnje u pitanjima spoljne politike je od presudne važnosti i Evropska unija očekuje da se njeni partneri potpuno usklade sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU, što uključuje i restriktivne mere prema Rusiji i Belorusiji. To je jedan od ključnih aspekata procesa pristupanja Evropskoj uniji i snažan izraz strateškog izbora.

Još eksplicitnije je taj stav izražen u zajedničkoj deklaraciji sa samita EU – Zapadni Balkan, gde se navodi da je „zajednički nastup sa EU jasan znak strateške orijentacije partnera, sada više nego ikad, u svetlu ruskog agresorskog rata protiv Ukrajine i drugih bezbednosnih izazova“. U deklaraciji su pohvaljene one zemlje koje pokazuju svoju stratešku opredeljnost usklađivanjem sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i pozvane su one zemlje koje se još nisu uskladile, čitaj Srbija, da to učine.

Normalizacija odnosa između Srbije i Kosova je takođe bila jedna od tema sastanaka u Briselu. Kao što je bilo najavljeno, Savet EU i Evropski savet su pozvali Srbiju i Kosovo da bez daljeg odlaganja i preduslova u potpunosti sprovedu briselsko-ohridski sporazum. U tom smislu posebno je navedena obaveza osnivanja Zajednice opština sa srpskom većinom.

Slična formulacija se našla u Deklaraciji sa samita EU – Zapadni Balkan. Savet i Evropski savet zatražili su od Evropske komisije i visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost da do kraja januara 2024. predlože izmene merila iz Poglavlja 35 za Srbiju, u skladu sa briselsko-ohridskim sporazumom. Dakle, bez pominjanja eventualnog članstva Kosova u UN.

Sve u svemu, iz Brisela su konačno stigle dugoočekivane dobre vesti o ubrzanju procesa proširenja Evropske unije. Međutim, Srbija ne bi bila Srbija kada ne bi propustila da propusti i ovu priliku. Pomalo neočekivano, na samit EU – Zapadni Balkan je umesto predsednika otišla premijerka Ana Brnabić. Neposredno pred početak samita premijerka je izjavila da se Srbija usaglasila sa Deklaracijom EU po pitanju vrednosti, ali ne i sa uvođenjem sankcija prema Rusiji jer je „srpski narod protiv uvođenja sankcija“. 

Nakon završetka samita stigla je vest da je premijerka pismeno podnela rezerve na tekst zajedničke deklaracije. Kako je objavljeno, Srbija se generalno, sa rezervama, usklađuje sa Deklaracijom kao političkim i pravno neobavezujućim dokumentom. Za Srbiju dogovor o putu ka normalizaciji i njegov prilog o implementaciji (briselsko-ohridski sporazum, prim. aut.) smatra se prihvatljivim samo u kontekstu koji se ne odnosi na bilo kakvo de fakto ili de jure priznavanje tzv. Kosova. Usklađivanje sa Deklaracijom nikako ne znači priznavanje članstva tzv. Kosova u UN, sistemu organizacija i agencija UN, niti takozvanog teritorijalnog integriteta tzv. Kosova.

Šta je sporno u rezervama koje je Srbija formalno podnela na tekst Deklaracije? Sa stanovišta zvanične srpske politike, reklo bi se ništa. Jedino što su potpuno promašeni i tema i tajming. Političkim rečnikom, potpuno su zamenjene teze. Rezerva je stavljena na tekst Deklaracije, koja je po svojoj prirodi politički akt. Deklaracijom se Srbija i Kosovo samo pozivaju da u potpunosti sprovedu sporazum, koji jeste pravno obavezujući, koji su obe strane prihvatile i na čiju primenu su se obavezale prema EU. 

To je, verovatno, jedini slučaj u istoriji diplomatije da se rezerve stavljaju na politički akt kojim se pozivaju ugovorne strane da izvrše pravno obavezujući međunarodni sporazum, a na koji nisu stavljene rezerve u momentu njegovog prihvatanja. I ne samo što Srbija nije stavila rezerve na briselsko-ohridski sporazum, već se istim tim sporazumom izričito obavezala da neće blokirati nijednu tačku tog sporazuma (tačka 9. Ohridskog aneksa). Ovako, rezerva se stavlja na pogrešan akt i sa devet meseci zakašnjenja, što samo po sebi govori o diletantizmu i posrnuću nekada uvažavane srpske i jugoslovenske diplomatije.

Nije trebalo dugo čekati na zvaničnu reakcije EU povodom pisma o rezervama Vlade Srbije. Tim povodom portparol Evropske komisije Peter Stano je izjavio da je briselsko-ohridski sporazum u celini pravno obavezujući i za Beograd i za Prištinu, kao i da je primena sporazuma integralni deo evropskog puta i Srbije i Kosova, što je pokazala pisana izjava visokog predstavnika EU Đozepa Borelja od 18. marta u Ohridu. Treba li podsetiti da na tu pismenu izjavu ni predsednik, ni Vlada nisu stavili rezervu, niti uložili protestnu notu. Uostalom, to je možda razlog što je na samit u Brisel putovala premijerka, a ne predsednik.

Ako se stavljanje rezerve na Briselsku deklaraciju još nekako može shvatiti kao najavljeno vrdanje u pogledu prihvatanja nemačko-francuskog plana, uporno odbijanje pridruživanju sankcijama protiv Rusije predstavlja konstantu srpske politike. Oduvek se znalo da odnos prema Rusiji predstavlja ključni test za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. To nije samo pitanje spoljnopolitičkog opredeljenja, već pre svega vrednosno pitanje. Kakvu državu želimo.

Državu zasnovanu na vladavini prava, demokratiji i poštovanju ljudskih prava ili državu zasnovanu na vlasti jednog čoveka i uskog kruga njegovih saradnika. Ako je suditi po rezultatima nedeljnih izbora i uslovima u kojima su održani, čini se da Srbija u pogledu demokratskih vrednosti nikada nije bila udaljenija od EU. Kad je reč o većinskom stavu građana o neuvođenju sankcija Rusiji, na koji se pozvala premijerka, on je umnogome posledica još uvek prisutnog osećaja kolektivne frustracije i uskraćenosti zbog gubitka ratova tokom devedesetih godina i odsustva suočavanja sa počinjenim ratnim zločinima.

Uostalom, o situaciji u kojoj se trenutno nalazi Srbija najbolje svedoči podatak da je dan nakon samita u Briselu objavljena presuda Apelacionog prekršajnog suda kojom je aktivistkinji Aidi Ćorović potvrđena novčana kazna od 100.000 dinara zbog toga što je jajima gađala mural osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Sve u svemu, na samitu u Briselu Srbiji je pošlo za rukom ono što je uspelo malo kojoj zemlji. Da jednim potezom otvori dva velika spora sa EU, od kojih svaki ima potencijal da zaustavi pristupne pregovore. Da apsurd bude veći, to se dogodilo na skupu na kome je prvi put posle dugo godina pokazana spremnost Unije da integriše region Zapadnog Balkana. I zato, kao što Đorđe Balašević kaže:

Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas.
Ne pitaj mnogo, dospećeš i ti na rđav glas.
Putuj planeto, super smo se družili.
Nama je lepo, taman kako smo zaslužili.

Autor je profesor prava EU