Kosovo je srce stabilokratije: Zašto Zapad podržava Aleksandra Vučića

Nije se samo kritička javnost u Srbiji uznemirila nakon izjave američkog ambasadora Kristofera Hila da se „Vlada SAD raduje nastavku saradnje sa Vladom Srbije po pitanjima od obostranog interesa“, date nakon spornih decembarskih izbora. Direktnu kritiku takvog pristupa izneo je i Vašington post, ocenivši, u redakcijskom komentaru, da politika administracije američkog predsednika Džozefa Bajdena prema Srbiji „sve više liči na neuspeh“.

Ugledni američki list nije bio usamljen u takvoj oceni odnosa Zapada prema srpskoj vlasti. „Nade da će izgledi za članstvo u EU ubediti Vladu Srbije da se pridržava demokratskih normi kod kuće i da se uzdrži od podrivanja susednih država pokazale su se neosnovanim“, ocenio je i britanski Gardijan. I dodao: „Strateški cilj izolacije Rusije – takođe neispunjen – znači da Zapad nastavlja da previše dozvoljava gospodinu Vučiću da sledi svoju autoritarnu, etnonacionalističku agendu“.

Jasnu negativnu ocenu stabilokratskog odnosa prema zvaničnom Beogradu dao je i predsednik Odbora za spoljne poslove nemačkog Bundestaga Mihael Rot: „SAD i Evropska unija čine sebe potpuno neuverljivim ako nastave da banalizuju dešavanja u Srbiji. Izbori se moraju proveriti i ponoviti. Srpski režim mora da zaustavi politiku klackalice između Rusije i Zapada. Vučić ugrožava mir na Zapadnom Balkanu“. Pa onda Tomas Haker, predstavnik Stranke slobodnih demokrata Nemačke, članice vladajuće koalicije u toj zemlji: „Ćutanje Evropske unije u vezi sa izborima u Srbiji je pogrešan pristup“...

Može li dosadašnja podrška zaista biti urušena?

Kritika je bilo i ranije – valja se, recimo, setiti kakvu je buru proletos izazvao tekst Njujork tajmsa, u kome je predsednik Srbije povezan sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka. Ono što sada daje razloga za postavljanje pitanja da li je na pomolu promena politike jesu izveštaji međunarodnih posmatrača o ozbiljnim izbornim neregularnostima, ali i učestalost tekstova i ocena u kojima se ne kritikuje samo srpska vlast već i odnos političkog Zapada prema njoj.

Može li to zaista da uruši dosadašnju podršku srpskom lideru, koja ponekad deluje mazohistički? Stari manir pogrdnog govora srpskih zvaničnika o Zapadu, recimo, sada je dobacio do tvrdnji da se na toj strani sveta nalazi navodni organizator protesta protiv vlasti, o čemu su, navodno, informacije stigle od ruskih obaveštajnih službi - što je portparol u Evropskoj komisiji Peter Stano nazvao „potpunom besmislicom“ i „ruskim tvrdnjama sa kojim se treba uhvatiti ukoštac“. Doduše, ono „pismeno“, koje je Vučić najavio još 21. decembra, a u kome bi trebalo da se govori o „mešanju jedne važne zemlje u izborni proces u Srbiji na najbrutalniji način“, nije ugledalo svetlost dana, pa iz Nemačke – koju su svi prepoznali kao  „krivca“ – nije morao da stiže demanti.

Ili se odgovor krije u činjenici da je Vlada Srbije, usred skandala sa dokazima o izbornom inženjeringu, dozvolila kretanje vozila sa kosovskim tablicama? I time, prema nekim ocenama, „kupila“ nastavak zapadne naklonosti.

Kosovo, odnosno očekivanje da će upravo Vučić omogućiti „normalizaciju odnosa Beograda i Prištine“, na osnovu Briselskog sporazuma iz 2013, na koji se nadovezuje sve što je usledilo, prema mišljenju Branke Latinović, nekadašnje ambasadorke, jeste jedan od ključnih razloga zbog kojih aktuelna vlast uživa zapadnu podršku. Ona podseća i na činjenicu da je Vučić tu podršku dobio u samom startu, iako nije bio ideološki i vrednosno prozapadno orijentisan, niti mu je bilo blisko poštovanje zapadnih vrednosti parlamentarne demokratije, podele vlasti, nezavisnog pravosuđa... Odlučujuću ulogu u tome odigrala je, kaže, Angela Merkel, koja je bila liderka narodnjačke partije, a upravo toj grupi pripada i SNS.

EPA / EFE / Andrej Cukić Nekadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Srbije Aleksandar Vučić - Beograd, 13. septembar 2021.

Partijska srodnost bila je jedan od razloga da snažno stane iza Vučića čak i u uslovima razmimoilaženja, kao što se desilo u slučaju sporazuma sa Tačijem o razgraničenju, čemu se sama protivila – odnosi tada jesu zahladeli, ali je ipak opraštajući se od regiona, došla u Beograd i tako poslala poruku Zapadu , podseća naša sagovornica. Vlast u Nemačkoj se jeste promenila, ali neke potrebe i dalje postoje: zbog razbuktavanja različitih političkih talasa u Evropi, poput ekstremne desnice, na primer, svakom klubu partija stalo je da zadrži svoj potencijal.

Još jedan važan faktor koji vidi Branka Latinović jeste politička scena u Srbiji, gde nema jake opozicije, posebno proevropske.

„Sada se ona profilira, ostvarila je značajan procenat glasova, ali još nedovoljno da bi bila pandan naprednjacima“, kaže, uz još jednu opasku: „Prodemokratska opozicija nije dovoljno evropska u nastupima i programima i nije ponudila ništa novo kad je u pitanju rešavanje odnosa Beograda i Prištine. Čak nije ni čvrsto podržala pregovarački proces“.

Gledajući iz Beča, Vedran Džihić, viši istraživač na austrijskom Institutu za međunarodnu politiku i predavač na Fakultetu političkih nauka u Beču, primećuje da je jedan od centralnih problema to što ne postoji jasna i konsenzualna politika Zapada prema Srbiji i Zapadnom Balkanu.

„SAD već duže vrijeme polažu sve karte na pokušaj da se iza zatvorenih vrata Srbija odvuče od ruskog uticaja, te zbog toga primarno tolerišu Vučićev režim“, kaže Džihić. „EU ima pravu kakofoniju različitih glasova po ovom pitanju: od nekih samo djelimično i površno zainteresovanih manjih zemalja EU, do zemalja kao Francuska koja pokušava da održava tradicionalno dobre odnose prema Srbiji, te Njemačke koja je u zadnje vrijeme sve oštrija prema režimu u Srbiji. Tu su i neke zemlje kao Austrija, koja jeste angažovana, ali nema niti snagu niti volju da pooštri diplomatske odnose prema Srbiji. I na kraju imamo Mađarsku i Viktora Orbana, koji otvoreno podržavaju Vučića i njegovu politiku i maštaju o autoritarnoj Srbiji kao članici EU i mađarskom partneru u tom bloku. Rezultat te kakofonije je u najmanju ruku blag i nekonzistentan odnos prema režimu i samom Vučiću.“

Koliko je Srbija uopšte relevantna iz perspektive Brisela, Vašingtona, Berlina..

Branka Latinović ima zanimljivo tumačenje ponašanja američke administracije prema Beogradu. Ona veruje da njen predstavnik, Kristofer Hil, ima ambiciju da uradi ono što je svojevremeno uradio ambasador Lorens Iglberger, koji je u Beograd došao posle neprijatne faze u odnosima SAD i Jugoslavije, a onda napravio ogroman iskorak – za šta je imao i partnere s druge strane, koji su iskoristili šansu. „Mislim da Hil to pokušava, da napravi prodor u odnosima i na moderniji način uključi Srbiju u zapadne tokove, ali ima puno smetnji“, kaže naša sagovornica i podseća da je najavljivan sporazum o strateškim odnosima dveju zemalja, ali se to nije desilo.

Kao bitan momenat, ona ističe prvi Bajdenov govor u okviru kampanje za predsedničke izbore u novembru, u kome je demokratiju označio kao „sveti cilj“. Sve to, veruje, nije povoljno za Vučića, pa je pozivom izraelskom predsedniku slao poruku Zapadu da želi da popravi odnose.

„Vlast je shvatila da talas kritike koji dolazi preko medija i ozbiljnih analitičara i to ne samo u vezi sa izborima, nego sa autokratskim karakterom vladanja, najavljuje značajnije korake. Ovo je izborna godina, Bajden će želeti da se uobliči konkretan rezultat, zato će vlast biti stavljena u situaciju da se jasno opredeli da li hoće na Zapad ili ne“, kaže Latinović. „Postoji širi plan da Zapadni Balkan uđe u EU, sve ostalo, rečnik i pristup, promenilo se, nije kao devedesetih, čitav metod pridobijanja je promenjen. Ide sporo, a sporost koristi Rusija, koja je pompezno uskočila posle ocena međunarodnih posmatrača o neravnopravnim izborima.“

TANJUG / Strahinja Aćimović Jedan od centralnih problema je to što ne postoji jasna politika EU prema Srbiji i zemljama regiona: Ana Brnabić na samitu lidera EU i Zapadnog Balkana u Tirani početkom decembra 2023.

Posle izbora i izveštaja međunarodnih posmatrača, neke zemlje kao Nemačka i neki akteri, poput brojnih poslanika u EU parlamentu, počinju da iskazuju daleko kritičniji stav, koji zahteva i jači odgovor EU institucija, primećuje i Džihić. Dobar primer ove nedelje stigao je, recimo, od Josipa Juratovića, člana nemačkog Bundestaga, koji je za N1 ocenio da će Vučićev režim imati posledice zbog izbornih nepravilnosti i najavio da će konkretnije poteze Nemačka i EU povući nakon izveštaja OEBS-a.

„Institucije EU, a tu, prije svega, mislim na Komisiju EU, ne mogu tek tako da pređu na dnevni red, pa onda imamo reakciju koju vidimo – na početku se zahtijeva istraga svih mogućih neregularnosti, onda ide runda šutnje iz Brisela, potom se hvale Srbija (i Kosovo) zbog dogovora o automobilskim tablicama, da bi se na kraju opet u relativno blagom tonu zahtijevalo da `nadležni državni organi` istraže sve nepravilnosti“, kaže Džihić.

I dodaje da je sasvim jasno da ti „nadležni organi“ funkcionišu kao produžena ruka režima, te da se od njih ne može očekivati nikakva objektivna istraga: „U isto vrijeme, ne smijemo zaboraviti da na čelu EU komesarijata sjedi čovjek (Oliver Varhelji) koji politički funkcioniše kao produžena ruka svog šefa Viktora Orbana, te čini i činiće i dalje sve da sabotira bilo kakvu oštriju politiku EU prema Vučiću.“

Džihić primećuje da je javno mnjenje u zemljama Zapada postalo mnogo oštrije prema Aleksandru Vučiću, ali i Srbiji generalno, o čemu govore već pominjani tekstovi u prominentnim medijima u kojima „svi manje-više konstatuju da je Srbija odavno prekoračila crtu i postala kompetitivno autoritarni sustav“. Ipak, kratkoročno ne vidi da bi promena javnog mnjenja mogla dovesti do pritiska na političke elite da promene kurs prema Srbiji.

„Postavlja se pitanje koliko je uopšte Srbija važna i relevantna iz perspektive Brisela, Vašingtona, Berlina, Pariza ili Londona i koliko tu postoji spremnosti da se krene u neku ofanzivniju i kritičniju politiku prema Srbiji. Imajući u vidu dosadašnju politiku Zapada i EU prema režimu u Srbiji, koja se, uz manje adaptacije, kao po inerciji nastavlja do danas, mislim da u ovom momentu nema prostora i naznaka za neku fundamentalnu promjenu politike i odnosa EU i Zapada prema Beogradu. Ne vjerujem da ćemo prije izbora za EU parlament u junu ove godine vidjeti neki osjetljivi preokret“, smatra Vedran Džihić.

A negde između različitih prognoza naših sagovornika je jednostavna činjenica: građani Srbije su ti kojima su potrebni sloboda i život u demokratiji. Pomoć sa strane bila bi dobrodošla, ali je to, pre svega, unutrašnja borba. Ili odustajanje od nje.