Student Dimitrije Popovski za NIN: Borba za dostojanstvo nema cenu

Ni Tito nije smeo da hapsi studente, a aktuelna vlast je upravo to uradila. Represija u Srbiji se pojačava, pa su na red došli i studenti. Optužuju ih za rušenje ustavnog poretka, dok bivšem direktoru BIA ruska obaveštajna služba kači orden na rever, a predsednik svakodnevno krši ustavna ovlašćenja. Ko su, kako su vaspitavani, odakle su, čiji su i zbog čega su studenti utamničeni, za NIN govori student treće godine slikarstva Dimitrije Popovski, koji je mesec dana proveo u kućnom pritvoru.

Njegov otac Krsta Popovski bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i likovnu umetnost Zvono, izvršni urednik Književne reči i autor više knjiga, a najnovija Ima Boga ušla je u najširi izbor za NIN-ovu nagradu za 2023.

Dimitrije, ko si ti? S kim razgovaram? Pripadnik tajne ćelije studenata koji bi da sruše ustavni poredak, domaćih izdajnika? Šta državni tužilac kaže o tome?

Od svega toga, ja sam Dimitrije Popovski, student treće godine slikarstva. Ne, nisam član niti jedne tajne ili javne organizacije, nisam član niti jedne stranke, ja sam samo građanin, nezadovoljan svime što se dešavalo na proteklim izborima. A nezadovoljan sam i zbog svih nepravdi koje su postale deo svakodnevice.

Zašto si onda kažnjen? Šta je obrazloženje za hapšenje i određivanje kućnog pritvora više studenata?

Ne znam zašto sam kažnjen. U obrazloženju piše da postoji sumnja da sam počinio krivično delo - nasilničko ponašanje i krivično delo - pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Znam da nisam uradio ništa od toga što se navodi. Ne preostaje ništa drugo sem da sam politički pritvorenik. Ne verujem da su poljoprivrednici u Nemačkoj, koji su istovarili tone izmeta na državne institucije tokom nedavnih protesta, sada u pritvoru, a kamoli da ih terete za krivično delo. To je, praktično, razlika između naše i svih ostalih evropskih demokratija. Eto, po toj i takvoj demokratiji smo zaista jedinstveni.

Kako si i gde uhapšen? Kako su te tretirali?

Nisu primenjivali nikakvu fizičku silu, ali su me ismevali zbog toga što studiram slikarstvo: „Hoćeš četkicom da braniš zemlju?! Ti ne bi prošao ni obuku za vojsku kakav si mršav!“ Uhapsili su me policajci u civilu kod parkinga Narodne skupštine, kod Istorijskog muzeja, kada sam sa protesta krenuo do pekare. Nisu mi pokazali svoje legitimacije, značke, samo su rekli da su policajci.

Kako je izgledalo vreme provedeno u pritvoru? O čemu si razmišljao ti, a kako su preživljavali tvoji roditelji kada se nisi javljao na telefon, bez ikakve informacije o tebi? Ko je razmišljao Ima li Boga, a ko, ko će da nahrani kuče, i ko kako smo to pojeli našu otadžbinu i gde smo sada to?

Znao sam da su mi roditelji van zemlje i sve vreme mi je bio u glavi moj pas Dobrivoje. Dosađivao sam policajcima dok mi nisu dopustili da pozovem svog teču Petra da mu ostavim ključ od stana, kako bi ga on izveo i nahranio. Predali su mu ključ tek kada se pojavio advokat Ivan Ninić koji je preuzeo moj „slučaj“. U ćeliji sam bio sa kolegom slikarom, koji je isto priveden na protestu.

Bio sam optimista, verovao da će me pustiti kući, jer nema razloga da me tu drže. Tu mešavinu osećanja biste shvatili ako bih poređao naslove romana i priča svog oca hronološki: Tata, Ej, Trudovi, Sudbine, Ina, Nedela, Nevreme i Ima Boga. Ja sam iz ćelije dovikivao Ej, a moji roditelji su se pitali Ima li Boga i ima li čoveka. O Ini, to jest o otadžbini, razmišljamo valjda svi i svi se nadamo da je nismo skroz pojeli, da je od nje još nešto ostalo.

Tvoj tata je rekao da se oduvek sa tvojom mamom bori za tebe i društvo, za više dostojanstva, više prava, više socijalne pravde. Kako ih vidiš dok uporno pokušavaju da promene nešto, a promene decenijama nema? Da li ti ih bude žao, ma koliko si ponosan što ne savijaju kičmu?

Žao mi je kada se setim kroz kakve smo periode prolazili, ali nismo jedini. Moji roditelji pokušavaju da žive časno i dostojanstveno, to nije lagodan život, ali ne mislim da treba da ih žalim zbog toga. Kada je reč o dostojanstvu, iako me to niste pitali, moram da dodam još nešto. Svakodnevno se postavlja pitanje treba li opozicija da prihvati mandate određene neregularnim izborima i mahinacijama.

Možda jeste praktično prihvatiti te mandate, kako neki tvrde, ali mislim, kao verovatno i većina ljudi koji smatraju da su njihovi glasovi pokradeni, da je takva odluka nemoralna. Uostalom, i ta demokratska Evropa bi naše opozicione političare daleko ozbiljnije shvatila ukoliko bi pokazali spremnost na ovakvu žrtvu. Isto tako, možda za celu redakciju NIN-a nije praktično da napusti naš najstariji nedeljnik, ali ste osetili da je to vaša moralna dužnost.

Tvojim roditeljima bi bilo lakše da uzmu člansku kartu? Zašto to ne čine?

Uzeti člansku kartu SNS-a za nekoga je ulaznica, a za drugog sramota. Za našu porodicu, jasno je, to bi bila sramota.

Ocu ti je policajac polomio vilicu 1996. na Miloševićevom kontramitingu. Trideset godina kasnije, ti, njegov sin, uhapšen si tokom protesta zbog izborne krađe, decembra 2023. Od tada si u kućnom pritvoru. Koliko vas je, kao porodicu, koštala ta borba za dostojanstvo?

Borba za dostojanstvo nas je, kao porodicu, mnogo koštala, budući da moji roditelji nikada nisu imali partijsku knjižicu koju pominjete. Počev od akušerskog zanemarivanja moje majke na porođaju, preko nemanja ili menjanja poslova, do ovog mog pritvaranja. Mislim da je to pitanje na koje nema pravog odgovora: borba za dostojanstvo nema cenu.

NIN / Zoran Ilić

Da li ljudi u Srbiji znaju da trenutno u njoj ima studenata koji su u kućnom pritvoru, uhapšeni samo zato što su učesnici protesta? I ako znaju, zašto ne reaguju?

Zaista je pitanje koliko ljudi u Srbiji uopšte zna da smo mi u pritvoru, šta se sve te večeri dešavalo i zbog čega smo uopšte uhapšeni. Naravno, voleo bih da cela Srbija zna, kao što bi trebalo da zna za sve ostale nepravde koje se već godinama dešavaju. I sam ne mogu da nabrojim sve te nepravde, jer ih je previše i ne prestaju. Mislim da ljudi u Srbiji ne reaguju na sve ovo zato što su postali apatični, nesaosećajni, gledaju „svoja posla“, a neki su zaista i neinformisani. Uostalom, svi znamo kako izgledaju naši mediji, to jest većina njih. Neki znaju šta se dešava, ali se plaše da reaguju.

Kroz šta se represija ogleda?

Represija je prisutna svuda, od škole, preko porodice, represije prema zaposlenima, pa sve do ovakvih izbora kao što su bili ovi.

Tvoj tata kaže da je otadžbina često na ivici patologije, koja je naš narod koštala milione žrtava. Šta kažeš ti?

Možda nisam dovoljno vešt da rečima opišem ono što mislim o svojoj otadžbini. Znam samo da je volim, da državu moramo da podignemo na noge, a patologiju prikazujem i prikazivaću, parče po parče, kroz svoje slike. Moje slike nisu eksplicitno politički angažovane, ali su svakako odraz različitih društvenih nakaradnosti i nepravdi.

Da li je ovo društvo u kojem deca postaju roditelji svojih roditelja? I biju bitku za sebe i njih? Ostaješ ili ideš?

U mojoj porodici to nije tako, a čini mi se da se konačno mladi bude, ali da nas još uvek nema dovoljno. Mislim da mladi odlaze iz zemlje zbog osećanja nemoći, misleći da će im negde drugde biti bolje. Možda i hoće, ali ja hoću da dam šansu svojoj zemlji i da se izborim za bolje i pravednije društvo. Naravno da bih voleo da osetim svet, ali nikako ne bih voleo da trajno napustim svoju zemlju.

Zašto si ti, kao i grupa drugih studenata, u kućnom pritvoru, a kriminalci na slobodi?

To se i ja, i nadam se većina ljudi, pitam. To je pitanje za državnog tužioca, za naš pravosudni sistem. A to, očigledno, ne funkcioniše kako treba, budući da su mnogi kriminalci na slobodi, a mi studenti u pritvoru.

Kako prolazi tvoj dan u kućnom pritvoru?

U kućnom pritvoru imam pravo da izađem u šetnju od 12.00 do 13.00 časova, tada obično izvedem psa u šetnju, ili odem do prodavnice. Ostatak dana provodim u stanu. Jedno vreme su me obilazili pripadnici Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, za mene je zadužena poverenica koja prati da li se pridržavam pravila kućnog pritvora. U obavezi sam da joj se javim ukoliko bih morao da napustim stan van propisanog vremena.

Koliko je još studenata uhapšeno i na merama? Da li svi imaju advokate ili je neko zaboravljen?

To zaista ne znam. Bio sam sam kada su me policajci priveli. Nadam se samo da niko od uhapšenih nije zaboravljen.

Kako je proteklo suđenje? Tamo su se kod istražnog sudije pojavile fotografije na kojima si u različitim jaknama, sa više raznih protesta, očito. Ko je pokazivao fotografije? Odakle im?

Ja nisam video ni snimke, ni fotografije sa protesta, to je video moj advokat. Međutim, za mene dokaza nije ni bilo. Upravo zbog toga sam iz policijske stanice priveden pred javnog tužioca u 8.30, potom se čekalo da se pronađu dokazi da sam počinio krivično delo, sve do 3,00 sata ujutru narednog dana. Međutim, dokaza nije bilo. Jedino postoji tvrdnja dva policajca da su me videla kako bacam kamenicu ka Gradskoj skupštini u 17.00 sati, kada ja još nisam ni krenuo od kuće na protest, koji je počeo u 18.00 sati. A neredi su počeli mnogo kasnije.

Da li prate studente demonstrante? Da li BIA vodi dosijee o vama?

Ne znam da li BIA prati studente demonstrante i da li vode dosijee, to zaista ne mogu da znam. To samo mogu da pretpostavim i izgleda mi kao da je moguće.

Da li si informisan kod tužioca da je zakonom zabranjeno učestvovati na protestu? Da li ti je tužilac rekao da je zakonom zabranjeno podržavati i javno iznositi lični stav? Biti za drugu, a ne samo partiju na vlasti?

Budući da je javni tužilac tražio pritvor za nas uhapšene, mogu samo da pretpostavim da je za njega podrška bilo kojoj drugoj opciji u ovoj zemlji, sem onoj koja je na vlasti, zabranjena.

Ako si i bacio kamenicu na prozor, ima li težih dela čiji su počinioci na slobodi, kriminalaca? Slučaj Jovanjica, na primer? Ili naplatna rampa Doljevac?

Već sam rekao da su mnogi kriminalci na slobodi, a svakako da ima mnogo težih dela od bacanja kamenice na prozor državne institucije. Iako ja to nisam uradio, ne smatram da takav čin, tokom protesta, predstavlja krivično delo, već bi mogao da se svrsta pod izražavanje nezadovoljstva, to jest da se smatra prekršajem.

Iz perspektive ključaonice tvoje sobe, kao kaznene ćelije, da li vidiš ovo društvo kao diktaturu, represivni sistem? Na šta te asocira?

Žao mi je što to moram da kažem, ali naša država je sve od navedenog. Podseća me na Kafkine romane Proces i Zamak, na bezizlaznost koja se u tim romanima oseća. Iako je država verovatno pokušala da nas zastraši i da nam stavi do znanja da smo u bezizlaznoj situaciji, ja ću nastaviti da svoju zemlju „branim četkicom“, ma koliko je to drugima za podsmeh.

Roditelji su živeli, protestovali i vaspitavali te na vrednosnom sistemu – za više slobode, više prava i više socijalne pravde za sve. Je li to bio njihov promašaj?

Naravno da moji roditelji nisu promašili u tome što su me vaspitavali da se borim za pravdu, u svakom smislu.

Kako si vaspitavan? Zašto si bio na protestu?

Prvi protest na kojem sam bio je „Stop krvavim košuljama“, kasnije „1 od 5 miliona“. Išao sam i na proteste „Za parkić“ na Banovom brdu i na skoro sve ostale proteste. Nastavio sam da idem na različite proteste zato što mislim da je to moje građansko pravo, i građanska dužnost. Ako bismo svi sedeli kod kuće i posmatrali sve moguće nepravde, ne bi bilo šanse da se išta promeni. Mogli bismo samo da pričamo kako je sve loše i kako se ništa neće promeniti. Ovako barem glasno izražavamo svoje nezadovoljstvo.

Možda vlast misli da ta šetnja u ovoj zemlji prelazi u hobi, taj tihi i uporni vid bunta protiv ukidanja institucija, demokratije, i republike kao državnog uređenja?

Ne verujem da je ikome protest hobi. Ljudi koji protestuju daleko ozbiljnije shvataju potrebu da postoje institucije i demokratija. A ovde je sve na časnim pojedincima koji uglavnom stradaju zbog nepravilnosti koje uočavaju.

Roditelji uhapšenog studenta: Istina mora da pobedi, kad-tad

Dimitrije je sada već odrastao čovek, ima 21 godinu, student je treće godine slikarstva, i nema potrebe da pišemo i govorimo u njegovo ime. Ne, mi se obraćamo u svoje ime, kao Bojana Popović i Krsta Popovski, eto baš Dimitrijevi roditelji.

Uhapšen je pre više od mesec dana, a pripisuju mu dva teška krivična dela: nasilničko ponašanje i pokušaj rušenja ustavnog poretka. Njegovo prisustvo protestu 24. decembra 2023. svakako se ne može okarakterisati kao krivično delo. Dokaza da je učestvovao u nasilnom pokušaju rušenja ustavnog poretka nema, ali mu je i pored toga određen pritvor.

Jesmo li ga nas dvoje vaspitali da se nasilnički ponaša? Ne, naprotiv, i sami smo učestvovali na brojnim protestima, ali se nikada nismo nasilnički ponašali. Vaspitavali smo ga da izoštri svoju osetljivost za pravdu i nepravdu, da glasno govori i negoduje na laž, da bude saosećajan i da čuva dostojanstvo, svoje i svojih bližnjih. Preneli smo na njega svoj naivni idealizam i veru da istina mora da pobedi, kad-tad. A sa nepravdom, neistinama i greškama sistema smo se suočavali od njegovog najranijeg detinjstva: u vrtiću, u školi... Čak nam je jedna od vaspitačica skrenula pažnju kako Dimitrije ima „manjak agresivnosti“. Pa sad, ostaje nam još da poverujemo kako je za sve kriva genetika.

Kriv je Dimitrijev pradeda Zlatibor Popović, profesor na Odseku pedagogije Filozofskog fakulteta. Jedan je njegov sin prebegao u Rumuniju 1948, verujući da je na Istoku komunizam pravedniji, a drugi, pesnik i novinar Vladimir Popović, Dimitrijev deda, sa Sremskog fronta je poslat na školovanje u Rusiju, odakle je pobegao. Zlatibora su potom godinama nadzirali. „Oni“. A kriv je i Dimitrijev deda Mihailo Popovski, novinar i pisac, koji je više puta, još od mladosti, bio zatvaran zbog pogrešnog mišljenja, pogrešnog teksta u novinama, zbog knjige koja je 1984. zabranjena i spaljena.

NIN / Zoran Ilić

Na kraju, kriv je i Dimitrijev navrdeda Papakosta Papadopulos, vojvoda, sveštenik, koji je severnu Grčku oslobodio Osmanlija, a koji je potom poginuo u atentatu u Ćustendilu od pripadnika VMRO-a. Ili je možda kriva jedna baka Nemica, iz partizanske porodice, koja je posle rata završila u logoru. Ili druga baka Srpkinja, koja je jedva izbegla jasenovački logor, ali nije izbegla posleratnu kaznu u Hrvatskoj zbog toga što se nisu odricali svoje vere i svog jezika. Ne, sigurno je kriv Dimitrijev pradeda protostavrofor Krsta Popovski, koji je bio penzionisan odmah po uspostavljanju Makedonske pravoslavne crkve, koju nije priznavao.

A možda majka koja se, eto, nije dobro „snašla“ u ovom našem savršenom društvu, ili otac koji se u svakom od romana bavio nekom „teškom“ temom, kojom „običan“ čovek i ne bi trebalo da se bavi: antiglobalizmom, obespravljenom ženom, zapostavljenom ćerkom, homoseksualcima, raspadom otadžbine, ili sad baš Crkvom i Bogom?

Neko mora biti kriv što Dimitrije saoseća sa svima kojima je naneta nepravda, što glasno izgovori ono što mu smeta, što nije dobar u onom „bapskom“ smislu: „dobar je, ćuti, posluša sve šta mu se kaže“. Pa kakvoj smo ga mi to dobroti naučili? Nadamo se, pravoj dobroti, onoj koja služi na dobrobit bližnjih, zajednice, na dobrobit otadžbine, a ne dobroti koja služi samo sopstvenoj dobrobiti. Dobroti koja daje ploda i zamaha ljudima oko nas da ostanu ili postanu saosećajniji, čistije duše i čestitih namera. Dobroti koja se daje, a ne uzima.

Mi smo ta dva korena iz kojih je nikao Dimitrije Popovski. A nadamo se da će u ovoj našoj zajedničkoj vilici, Srbiji, biti mesta da nesmetano raste i širi sve ono dobro i lepo što iz njega može izaći.

Ovo je naš apel javnosti; apel svim institucijama naše države koje beže u san da se ne bi zamerile vlasti, da ne bi razljutile jednog čoveka kome su potrebni krivci da nam svima pokaže kako prolaze oni koji ne pristaju na obmane; apel svim ljudima koji mogu javno da iskažu svoje negodovanje, kako se ne bi zaboravilo na pritvorene mlade ljude, studente osuđene da trpe ovo političko poigravanje njihovim životima.

A vidimo da se niz dopunjava...

Bojana Popović i Krsta Popovski