Kordonom na nepodobne: Krnje konstituisanje republičkog parlamenta

Poruka je upečatljiva: konstitutivna sednica 14. saziva Skupštine Srbije, tokom koje je policijski kordon okruživao opozicione poslanike, najavila je novu fazu u političkom životu Srbije, u kojoj bi svako protivljenje interesu vladajuće grupacije moglo biti unapred kriminalizovano. Činjenica da je sednica održana nakon što je objavljena presuda kojom je državno ubistvo novinara Slavka Ćuruvije praktično odobreno, prognozu budućnosti čini još sumornijom.

Sve to, međutim, ne znači da vladajući naprednjaci imaju razloga za zadovoljstvo. Start rada novog skupštinskog saziva protekao je u senci očekivanja Rezolucije Evropskog parlamenta, koja, izgleda, najavljuje početak promene odnosa političkog Zapada prema srpskoj vlasti i kraj višegodišnje stabilokratije. U momentu pripreme ovog NIN-a, tekst tog dokumenta još je usaglašavan, a poslanici opozicije – za razliku od poslanika vlasti koji nisu pozvani – spremali su se za put u Strazbur, kako bi evropskim kolegama objasnili kakvim su sve manipulacijama obeleženi decembarski izbori.

Na unutrašnjem planu, koliko god se vlast trudila da taj rezultat omalovaži, činjenica je da, prvi put, postoji opoziciona grupacija respektabilne snage - Srbija protiv nasilja, koja je osvojila gotovo isti broj glasova kao SNS u godini dolaska na vlast. Tu je i sasvim jasna naznaka njene konstruktivne saradnje sa drugim, desno orijentisanim opozicionim parlamentarnim kolegama, okupljenim u koaliciji NADA. A i socijalisti su vrlo nezadovoljni svojim, gotovo zarobljenim statusom i padom rejtinga koji beleže, iako se to ne bi moglo zaključiti iz javnih istupa njihovog lidera Ivice Dačića. Sve to, uz nepovoljnu socio-ekonomsku situaciju i dramatičan nedostatak pravde, što prouzrokuje zapaljivu atmosferu u društvu, daje razloga za zaključak da je četvorogodišnji mandat novoizabranog saziva, koji najavljuje Aleksandar Vučić, moguć samo uz ozbiljno nasilje.

Proces podele Srbije, na kojoj je naprednjačka vlast udarnički radila tokom prethodnih 12 godina, sada ima i bukvalno vidljiv rezultat, ali problem nije samo u kordonu u skupštinskoj sali i činjenici da su, i van dometa kamera, opozicioni poslanici imali policijsku pratnju tokom kretanja po parlamentu (pokušaj četvoro poslanika Zeleno-levog fronta da izađe na skupštinsku galeriju sprečilo je desetak policajaca).

Smandrljavanje krnje sednice, tokom koje su, za svega 37 minuta, verifikovani mandati novih poslanika, ali nije izabran predsednik parlamenta, niti skupštinski organi, upriličeno je bez makar najminimalnije komunikacije poslaničke većine sa manjinom, u vidu konsultacija koje su uvek do sada prethodile sednici. U takvim okolnostima, teško da je bilo moguće išta drugo od razdvojenog polaganja zakletve – poslanici (dosadašnje) vlasti, grupacije Branimira Nestorovića i manjina uradili su to u skupštinskoj sali, a poslanici opozicionih lista Srbija protiv nasilja i NADA u skupštinskom holu.

NIN / Mitar Mitrović

Možda će, u trenutku kad ovaj NIN bude na kioscima, nastavak sednice biti makar zakazan, ako ne i održan, što bi malo jasnije otvorilo karte vlasti za nastupajuću skupštinsku sezonu. Nada da bi, na ključnu poziciju predsednika parlamenta mogao biti izabran neko ko bi bar malo manje zloupotrebljavao poziciju i kreirao negativnu atmosferu, nego što je to činio dosadašnji skupštinski „spiker“ Vladimir Orlić, postoji makar u teoriji, mada ne deluje previše verovatno.

Što se tiče opozicije, nakon što je postalo jasno da nema ništa od ideje napuštanja parlamenta („odbijanje mandata“), saopšten je plan da se prihvati učešće u skupštinskim odborima, ali ne i pozicije njihovih predsednika, niti potpredsednička mesta u parlamentu („ništa za šta su potrebni glasovi SNS“). Poslanici Demokratske stranke, u skladu sa svojom najavom, nisu prisustvovali zasedanju, ali izgleda da su njihove kolege iz koalicije u potpunosti prihvatili obrazloženje odluke o bojkotu i tvrdnju da to „nije strateško nego tehničko pitanje“ – čak i u neformalnim razgovorima, iz različitih stranaka članica Srbije protiv nasilja, baš kao i iz same DS, stižu uveravanja da savez nije ugrožen i da postoji potpuna svest značaja njegovog održavanja za maraton koji predstoji.

Jasno je i da će opozicija u parlamentu koristiti sva raspoloživa sredstva borbe, mada verovatno ne suzavac, koji je najavljivao Aleksandar Vučić, verovatno da bi opravdao pretresanja opozicionih poslanika uoči sednice, za koje bi se moglo pomisliti da predstavljaju mere zastrašivanja. Ali, teško da će sve vreme biti testirana različita sredstva opstrukcije – verovatnije je da će poslanici koristiti dragocenu priliku da se, posredstvom direktnih TV prenosa, obrate delu javnosti zatočenom u propagandnom svetu kontrolisanih medija.

Ta funkcija parlamenta – ukoliko sednice uopšte budu održavane u predstojećem periodu – mogla bi biti posebno važna uoči predstojećih (preostalih) lokalnih izbora. Pre svega toga, desiće se ono najzanimljivije: do 19. februara trebalo bi da saznamo pravi ishod beogradskih izbora, odnosno, da li će se vlast odlučiti na „kupovinu“ nedostajućih odbornika, ili ipak sledi novo glasanje.

Konačan tekst rezolucije Evropskog parlamenta svakako će biti važan elemenat u toj računici, ali eventualna odluka o ponovljenim izborima nije jedino što je opoziciji (i Srbiji) potrebno: da bi se o izborima uopšte moglo govoriti, neophodno je uređenje ozbiljno kompromitovanog biračkog spiska.

Za sada nema naznaka spremnosti naprednjaka da se, nakon što su uhvaćeni u akciji migracije birača, od takvog prekrajanja realnosti uzdrže – naprotiv, već postoje ozbiljne sumnje da se, na isti način, sprema teren za prolećne lokalne izbore, naročito u mestima u kojima SNS ne stoji sjajno (Novi Sad, Niš). A što se tiče floskule o „institucijama koje bi trebalo da obave posao“ – o verovatnom ishodu prihvatanja tog saveta nekih od zapadnih „prijatelja“ najbolje govori sudbina suđenja za ubistvo Ćuruvije.