Sviće nad Varšavom: Poljska desnica posle osam godina pred gubitkom vlasti

Ko kaže da iz sveta stižu još samo loše vesti? Pred najvažnije ovogodišnje glasanje u Evropi, upravo održane parlamentarne izbore u Poljskoj, mnogi u njoj i van nje strahovali su da bi još jedan, treći uzastopni trijumf ultrakonzervativne partije Pravo i pravda (PiS) - što bi bilo bez presedana: od obnavljanja demokratije početkom devedesetih nijednoj tamošnjoj političkoj snazi nije pošlo za rukom da veže tri mandata na vlasti - bio uvod u definitivno pretvaranje zemlje u još jednu Mađarsku, na čiji se primer transformacije demokratije u hibridni režim PiS godinama ugleda.

S još četiri godine na vlasti partija Jaroslava Kačinjskog, najmoćnijeg poljskog političara, imala bi sasvim dovoljno vremena da već poodmakle procese podjarmljivanja pravosuđa, pokoravanja medija, klijentelističkog upravljanja ekonomijom, gušenja temeljnih ženskih i manjinskih prava, raspirivanja ksenofobije i drugih izopačenja osnovnih postavki onoga što se pod demokratskim ustrojstvom podrazumeva dovede do svog prirodnog kraja: uspostavljanja orbanizovanog poretka u kome svi demokratski uzusi naizgled i dalje važe, ali koji suštinski s demokratijom više nikakve veze nema.

E pa, neće se desiti: Jeszcze Polska nie zginęła.

PiS jeste, kao što se i prognoziralo, osvojio pojedinačno najviše glasova - prema konačnim rezultatima 35,4 odsto, dovoljno za 194 mandata u 460-članom Sejmu, donjem domu parlamenta; ali kako potencijalnih koalicionih partnera uz čiju podršku bi dobacio do natpolovične većine nema, tako nema ni izgleda da PiS opet formira vladu. Jedina ideološki - a i to samo delimično - kompatibilna snaga koja je prešla izborni prag, politički radikalno desna a ekonomski ultraliberalna alijansa Konfederacija, koja je pritom prošla lošije (7,2 odsto i 18 mandata) nego što se predviđalo, još u kampanji je isključila mogućnost postizbornog saveza sa strankom Kačinjskog, u kome vidi političara koga je pregazilo vreme. (U Konfederaciji, predvođenoj uglavnom mladim ljudima, to isto misle i o drugom veteranu poljske političke scene: vodećem opozicionom političaru, nekadašnjem premijeru i bivšem predsedniku Evropskog saveta Donaldu Tusku.)

PiS na raspolaganju ima administrativno-tehničke mehanizme kojima može da prolongira ono što je neizbežno, a ima i šefa države iz svojih redova, Andžeja Dudu, koji insistira na tome da se, po standardnoj ali ne i obavezujućoj praksi, mandat za sastavljanje nove vlade prvo poveri pojedinačno najjačoj partiji, iako je sasvim očigledno da ovog puta ona nema nikakve šanse da u tome uspe.

Nema nedoumica ko će formirati vladu

Ali odnos snaga u budućem sazivu parlamenta ne ostavlja nedoumice oko toga da će vladu sastaviti tri bloka: glavni opozicioni savez, Građanska koalicija, čiji je stožer stranka desnog centra, Tuskova Građanska platforma (PO), koja je osvojila 30,7 odsto i može da računa na 157 mandata; centristički Treći put (14,4 odsto/65 mandata); i Nova levica (8,6 odsto/26 mandata), takođe sastavljena od više stranaka. U zbiru, dakle, 248 mesta, sasvim dovoljno za većinu i formiranje vlade. (U nedelju se glasalo i za popunu 100 mesta u manje važnom gornjem domu, Senatu; PiS je i tu ostao u manjini, sada sveden na 34 mandata.)

U sva tri opoziciona bloka čvrsto su rešeni da stave tačku na osam turbulentnih godina vladavine tvrde desnice, i tu priliku neće proćerdati. Možda će im, ako se u PiS budu inatili, za to trebati više vremena nego što bi to nužno bilo neophodno, ali će se na kraju desiti: previše Poljaka je na tako nešto predugo čekalo da bi neko smeo i da pomisli da bi prilika koja se ukazala bila propuštena. A i zašto bi bila? Želja da se PiS skine s vlasti moćan je pokretač sva tri saveza između kojih ne postoje ozbiljnije prepreke za saradnju - mada će činjenica da je zapravo reč o ukupno desetak stranaka, od kojih će svaka pretendovati na svoj deo kolača vlasti, u nekom trenutku sigurno početi da komplikuje odnose u novoj vladi. Ali o tome će, kao Skarlet O’Hara, imati kad da razmišljaju sutra; sada je vreme za slavlje, koje je u svakoj od tri opozicione koalicije počelo već po objavljivanju rezultata izlaznih anketa.

„Poljska je pobedila, demokratija je pobedila. Ovo je kraj loših vremena, ovo je kraj vlade PiS“, rekao je Tusk obraćajući se euforičnim pristalicama koje su se u izbornoj noći u velikom broju okupile u Varšavi.

DAMIAN BURZYKOWSKI/imago stock&people undefined

Verovatno je radost bila tolika i zato što se maltene do pred same izbore i dalje ozbiljno računalo s mogućnošću da PiS ispiše istoriju i posle njih i po treći put zaredom formira vladu. Rast popularnosti Konfederacije ranije ove godine podsticao je bojazan - uprkos pomenutom insistiranju njenih lidera da je vreme da PiS, s čijom politikom se po mnogim pitanjima ne slažu, ode s vlasti - da bi u slučaju njenog dobrog rezultata Kačinjski i društvo našli način da je ubede da pristane na saradnju i tako sebi produže boravak na vlasti; kao posebno indikativno uzimano je to što se u istraživanjima javnog mnjenja ispostavljalo da Konfederaciju u upadljivo velikom broju podržavaju mladi Poljaci, posebno oni muškog pola.

Delovalo je, takođe, da ništa ne može da obori stabilni rejting PiS, iako je vladajuća partija, kao i svih ovih godina, i u predizbornom periodu nastavila da ide iz skandala u skandal. Imajući u vidu agresivno antiemigrantsku orijentaciju vlade posebno je, makar u inostranstvu (kontrolisani domaći mediji su o tome naravno ćutali), odjeknulo otkriće da je u poljskim konzulatima u nizu zemalja organizovan lanac prodaje viza za ulazak u Evropsku uniju; pominje se brojka od možda čak i 250.000 nelegalno izdatih i debelo naplaćenih viza.

Kako se dan održavanja izbora približavao, međutim, podrška Konfederaciji se krunila, dok je istovremeno počelo da biva jasno i kako PiS - barem za ove izbore - više ne može da računa na rezervoar dodatnih glasova koji bi ga vratio na pozicije na kojima je bio pre četiri godine, pa se u predvečerje glasanja ni mogućnost uspeha opozicije više nije činila tako dalekom kao dotad. Svejedno, ovakav ishod izjašnjavanja - uz odziv od 74,4 procenta, najviši u postkomunističkom periodu (glasalo je i čak 608.000 Poljaka koji žive u inostranstvu, što je takođe novi rekord) - usledio je kao veliko pozitivno iznenađenje za liberalne, proevropske snage u Poljskoj; a time i za EU, u kojoj su s istinskom strepnjom očekivali rezultate izbora.

Poljaci jesu podeljeni, ali...

Ne može se reći šta je najviše doprinelo da ti rezultati budu kakvi jesu; pre će biti da je u pitanju niz okolnosti koje su na to uticale. Da su Poljaci međusobno duboko podeljeni - ogromne su, recimo, političke i socio-kulturne razlike u stavovima između mlađih i starijih, kao i između žitelja velikih urbanih centara i onih koji žive u ruralnim sredinama, prvenstveno na istoku zemlje, gde je najveća koncentracija glasača PiS - nije neka novost.

Ali je, u okolnostima ekstremno prljave kampanje koju je protiv opozicije vodila vladajuća partija (primarna meta bio je Tusk, naizmenično proglašavan izdajnikom, narodnim neprijateljom, nemačkim špijunom - a u interpretaciji Kačinjskog, koji prema njemu decenijama gaji i lični animozitet, ne jednom i „čistim zlom“) ta polarizacija ovog puta izgleda delovala kao motivacioni faktor koji je dodatno podigao izlaznost. To je onda uticalo i da raspodela glasova bude manje povoljna po PiS, koji bi bolje prošao da je odziv bio niži. Broj neopredeljenih pred glasanje je procenjivan na 4,4 miliona od ukupno oko 29 miliona birača, i verovalo se da se među njima kriju prvenstveno potencijalni glasači opozicije; procena je, reklo bi se, bila tačna.

O tome koliko su ovog puta Poljaci bili snažno motivisani - i u kom smeru je ta motivacija išla - govori i to kako je prošlo referendumsko glasanje koje je PiS organizovao istovremeno s izborima, a kojim je vladajuća garnitura na blatantno tendenciozan način pokušala da pribavi legitimitet za planirane mere vlade. Činjenica da je referendum propao jer se o četiri vladina pitanja izjasnilo tek oko 40 procenata izašlih na glasanje - da bi rezultati bili proglašeni obavezujućim bilo je potrebno da to učini njih najmanje 50 odsto - svedoči o visokoj političkoj svesti poljskih birača, koji su u velikom broju odbili da učestvuju u toj farsi.

Kako da slobodoumna osoba drugačije nego s indignacijom i reaguje kad joj se država obraća stupidno providnim pitanjima tipa „Da li ste za prodaju državne imovine stranim entitetima, što bi vodilo gubitku kontrole nad strateškim ekonomskim sektorima?“, ili „Da li ste za prijem hiljada ilegalnih migranata s Bliskog istoka i iz Afrike, u skladu s mehanizmom prisilne relokacije koji nameće evropska birokratija?“

Na kraju je, ispostavilo se, jedino bitno pitanje bilo ono neizgovoreno. Suočeni s istorijskim izborom - žele li da budućnost svoje zemlje, možda i nepovratno, prepuste mračnjacima poput Kačinjskog i njegove klike, ili ne - jasna većina Poljaka dala je jedini ispravan odgovor.