Kome rat koristi: Rusija, Kina i Amerika u jednačini nove eskalacije na Bliskom istoku

Godinama unazad izgledalo je da takozvano palestinsko pitanje polako gubi na relevantnosti za sve osim za same Palestince. Zauzete drugim brigama, manje pažnje posvećivale su mu ne samo vodeće zemlje sveta, nego i „bratske“ arapske države, svaka od njih opterećena vlastitim nevoljama kad su u pitanju one slabije i siromašnije, ili preokupirana ambicijama u slučaju onih koje su neizmerno bogatstvo stečeno eksploatacijom energetskih resursa krenule da koriste za enormno jačanje svog međunarodnog uticaja. A onda su sračunato divljački, varvarski teroristički napad palestinske radikalne grupe Hamas na Izrael, te potonji nemilosrdni, neselektivni izraelski odgovor na taj šok, čitavu planetu podsetili da bi svet palestinsko pitanje možda i pustio niz vodu, ali da ono ne pušta njega.

I tako se stanje izraelsko-palestinskih odnosa vratilo na fabrička podešavanja, u stanje permanentne krize i ogromne neizvesnosti. Osim što su, naravno, okolnosti u kojima se to sada dešava još mnogo gore.

Najnovija eksplozija nasilja usledila je u vreme kad ključni regionalni igrači - od Irana do Saudijske Arabije, od Turske do Izraela - svaki na svoj način, nastupaju osionije i bezobzirnije nego ikada pre; kad su odnosi između velikih sila - koji se nekako uvek reflektuju i na stanje na Bliskom istoku - u najgorem stanju od završetka Hladnog rata; i kad je - nikako ne na poslednjem mestu - u Evropi u toku najveći rat na njenom tlu od završetka Drugog svetskog rata. Pitanje se zato samo nameće: kakve bi implikacije rat Izraela i Hamasa, humanitarna katastrofa u Pojasu Gaze - a možda uskoro, ako situacija potpuno izmakne kontroli, i intenzivni sukobi na Zapadnoj obali i(li) na severu Izraela, prema granici s Libanom, odakle vreba od Hamasa još mnogo moćniji Hezbolah - mogli da imaju po opšte prilike u svetu, pre svega kada je reč o velikim silama?

Najnovija kriza ide direktno u korist Rusije

Nije potrebna naročita pamet kako bi se shvatilo da najnovija kriza na Bliskom istoku ide direktno u korist Rusije. Već 20 meseci zaglavljenom u Ukrajini, u agresorskom ratu koji ne može da dobije a ne sme da izgubi, Vladimiru Putinu je skretanje međunarodne pažnje s tog konflikta na onaj između Izraelaca i Palestinaca dobrodošlo. Ne tek zbog toga što su odjednom vesti s ukrajinskog ratišta potisnute u drugi plan, mada ni to nije naodmet; ni samo zato što se nada da će povećane isporuke zapadne vojne pomoći Izraelu značiti manje naoružanja za Ukrajinu - s čim u Moskvi sada ozbiljno računaju, uprkos insistiranju Bele kuće da podrška Kijevu neće trpeti zbog one koja se pruža Izraelcima.

Nego i zato što Kremlju u prilog ide svaka velika pometnja koja doprinosi urušavanju postojećeg međunarodnog poretka i uspostavljanju novog, u kome bi svet bio podeljen na interesne sfere vojno najmoćnijih zemalja, a međunarodno pravo više ne bi služilo apsolutno ničemu. Kao što, uz druge, ukazuje i Ana Borščevska iz Vašingtonskog instituta za bliskoistočnu politiku: „Putin ima koristi od globalnog haosa. Njegov cilj ostaje uništenje sadašnjeg međunarodnog sistema.“

Nije, jasno, Rusija ta koja je Hamas podstakla na akciju - nezavisno od toga što s njim odavno održava dobre odnose i njegove čelnike uredno prima u Moskvi - ali će svakako gledati da nekako profitira na novonastalom haosu. Putin je svu odgovornost za aktuelna zbivanja u regionu odmah svalio na Sjedinjene Države, znajući da će se s takvom ocenom složiti ne samo ogromna većina Arapa i muslimana, nego i mnogi drugi širom sveta; Hamas, pritom, nije čak ni reda radi osudio zbog pokolja u kome je ubijeno i najmanje 16 civila koji su, osim izraelskog, imali i rusko državljanstvo. Kao što masakr nije osudila ni druga velika revizionistička sila, Kina, koja na sukob Izraela i Hamasa takođe gleda kao na priliku da se američka pažnja i resursi dodatno razvuku, a kapacitet Vašingtona da utiče na globalna zbivanja još više potkopa: Peking je samo „izrazio zabrinutost zbog trenutne eskalacije“.

Putin, ipak, ne može samo da likuje: u isto vreme mora da vodi računa o tome da ne dovede u pitanje solidne odnose s Izraelom, koji se nije priključio zapadnim sankcijama protiv Rusije i odbio je da naoruža Ukrajince kad su mu se s takvim zahtevom obratili. S Benjaminom Netanijahuom na čelu vlade takav odnos prema Moskvi dosad nije dovođen u pitanje (Kremlju jedva da je i upućena neka reč prekora zbog agresije), ali posle najgoreg stradanja izraelskih građana od nastanka zemlje, do koga je došlo pod njegovom komandom, dominantno je uverenje da će, kad rat bude okončan, to ubrzo označiti i definitivni kraj njegove dugogodišnje vladavine - što će onda i dobre lične odnose njih dvojice učiniti irelevantnim.

Putinu ne bi odgovaralo ni prerastanje sukoba Izraela i Hamasa u veliki regionalni konflikt u koji bi se, preko Hezbolaha koji kontroliše ili na neki još direktniji način, uključio i Iran - s kojim Rusija, istina, blisko sarađuje, i od koga nabavlja dronove koje koristi u Ukrajini (Moskva zauzvrat Teheran snabdeva borbenim helikopterima i PVO sistemima), ali kome ne bi baš da padne u zagrljaj. Stoga bi ono što bi Putinu najviše odgovaralo, procenjuje se, bio produženi ali ograničeni sukob - idealno, praćen rastom cena nafte i gasa, što bi Moskvi obezbedilo više novca za finansiranje rata u Ukrajini - posle koga od američke bliskoistočne politike, poslednjih godina fokusirane na uspostavljanje bilateralnih odnosa između Izraela i nekoliko arapskih zemalja (kulminaciju je trebalo da predstavlja formalna normalizacija odnosa sa Saudijskom Arabijom, što je Hamasov napad sada na neodređeno vreme skinuo s dnevnog reda) ne bi više ostao ni kamen na kamenu.

Potencijalne nevolje po Ameriku

Gde sve ovo ostavlja Amerikance? U uslovima političkog haosa kod kuće u režiji Republikanske stranke - što onemogućava i da u Predstavničkom domu bude usvojen najavljeni ogromni paket pomoći za Ukrajinu i Izrael - i na godinu dana pred krajnje neizvesne predsedničke izbore, administracija predsednika Džoa Bajdena se suočava sa stanjem u kome je što vlastite greške, što one njenih prethodnika, a naročito ono što harvardski profesor Stiven Volt naziva „prevaziđenim shvatanjem američke globalne uloge“, onemogućavaju da u najnovijem bliskoistočnom konfliktu trenutno bude išta više od vatrogasca. I to vatrogasca u kome jedna strana u sukobu prepoznaje onog ko je izbijanju požara doprineo.

Dodatna potencijalna nevolja po Ameriku je u tome što bi ne samo njena buduća uloga u regionu, nego potencijalno i razvoj događaja na domaćoj političkoj sceni mogli da zavise od narednih poteza duboko kompromitovanog i beskrupuloznog partnera kakav je Netanijahu. Bezuslovno stajući uz njega, Bajden je sada „zadužio“ ovaj rat, i ako stvari postanu još gore, biće gore i po trenutnog stanara Bele kuće, konstatuje Sajmon Tisdal u britanskom Obzerveru. Bajden i njegov tim se, međutim, očito rukovode obrnutom logikom: da bi predsednikovo državničko držanje u aktuelnoj kriznoj situaciji (uz poneki neizbežni gaf), u snažnom kontrastu s razularenošću republikanaca, moglo da označi trenutak kada će njegove šanse za reizbor ponovo početi da rastu.
Izborni izgledi američkih predsednika, doduše, gotovo nikad ne zavise od spoljnopolitičkih odluka, osim kad su u pitanju životi američkih vojnika. Ali kako se i Amerika u međuvremenu promenila do neprepoznatljivosti, ko će ga znati: možda i upali.