NIN U TEL AVIVU Crne slutnje iza Zelene linije

Kada vam u Tel Avivu dosadi Ulica Alenbi, uglavnom racionalna i komercijalna gradska arterija - pride presečena radovima, jer grad upravo pokušava da tuda provuče tramvajsku liniju - možete iznenaditi sebe naglim skretanjem u Ulicu Rambam. Takav zaokret šetača dovodi pravo pred klupu, a klupa nudi pogled na zapuštenu kuću uveseljenu grafitima koji uz takvu urbanistiku idu. Vikont Alenbi bio je britanski maršal i kolonijalni guverner, a Rambam, poznatiji kao Majmonid, veliki sefardski filozof, pa se sve lepo uklopilo - vikontu trgovina, a filozofu klupa za kontemplaciju, koja ne spada u rutinski gradski inventar.

Plava je, i hebrejskim i engleskim poručuje „Svi smo ovde privremeno kao talasi, ali smo trajni kao more“. Teško je dokazati to o trajnosti, ali ova generacija Izraelaca sigurno nikada nije bila svesnija prolaznosti nego 7. oktobra, kada je Šeli Šem Tov, majka 21-godišnjeg Omera, poslednji put čula sina.

„Bio je uspaničen, rekao je da se puca, da ljudi ginu, i da sa prijateljima pokušava da pobegne kolima. Sestra mu je tražila da uključi lociranje telefona. Videli smo na ekranu da tačka ne ide u pravom smeru. Pozvala sam ga, ali Omer nije odgovarao, i gledali smo kako tačka prelazi granicu i ulazi u Gazu.“

Omer Šem Tov sveden je na nečujnu tačku koja neshvatljivo i neumoljivo ide ka Gazi, jednu od dvesta četrdeset takvih 7. oktobra ujutru. Kada je ponovo dobio lik, bilo je još gore.

„Uveče me je pozvao njegov prijatelj i rekao mi da mu je žao, ali da mora da mi pošalje video-zapis sa Telegrama. Na snimku smo videli kako Omera drže na podu kamioneta, čuli arapske glasove oko njega, i to je poslednje što o Omeru znamo.“

Šeli je govorila u četvrtak, 2. novembra. Omeru je dva dana ranije bio rođendan.

„Ne znam da li je znao da mu je rođendan. Ne znam da li vidi sunce. Ne znam. Slavili smo za njega, sa svim njegovim prijateljima...“

Čitalac je razumeo da tri tačke znače da su Šeli Šem Tov prekinule suze. A da smo produžili šetnju Ulicom Alenbi, dospeli bismo do obale. Nema kontinentalca koji tamo ne bi razrogačio oči. Za nas, more je letovanje, deset dana kojima iskupljujemo besmislene živote, ali Tel Aviv nije letovalište, već kompletan glavni grad kome je četrnaest kilometara peščane plaže samo još jedan pojas svakodnevne razonode, čak i večernje - za parove sa vinom, tinejdžere sa tablom za bekgemon, zgodne devojke sa odbojkaškom loptom, razigrane u mediteranskom novembru, lepšem od leta kakvo nam je poznato. Toj slici nedostaje zvuk za potpun ugođaj, i zvuk stiže u vidu sirene za vazdušnu opasnost.

Dobro, u stvarnosti je sirena zavijala koji minut pre nego što smo se spustili na obalu, ali nije previše potresla ni prolaznike u Ulici Hajarkon. Nije glasna, što znači da je ugrožen neki drugi deo Tel Aviva, pa ni dva bučna praska Gvozdene kupole ne izazivaju pometnju. Dvoje mladih delimično postupa po uputstvima - kleče umesto da zalegnu - dvojica novinara i stariji gospodin blenu u nebo, dve devojčice sa psima ne dopuštaju tuljenju i eksplozijama ni da im prekinu razgovor. Priča se, međutim, ovde opet dvoji, jer je Mejrav Lešem Gonen, majka 23-godišnje Romi, 7. oktobra slušala drugačije eksplozije.

Romi je govorila "mama, upucali su me"

PROFIMEDIA / Haim Zach Polaris

„Bila je na festivalu, samo je htela da se zabavi. Počelo je raketama u 6:35, tada mi je telefonirala. Plakala je, bila je histerična. Živimo na severu zemlje, rakete nam nisu novost, i ona je kao dete iskusila to, ostala traumatizovana. Smirivala sam je, i rekla joj da sa prijateljicom ode do automobila i da pokušaju da pobegnu. Mislili smo da je to samo raketni napad.“

Da, u najlepšem i najprokletijem delu sveta rečenica „To je samo raketni napad“ smislena je, jer je sa obe strane Zelene linije moguće i mnogo crnje.

„Bile su zaglavljene u saobraćaju više od sata, i potom su čule pucnje. Rekli smo Romi da proba da se sakrije, išle su od automobila do automobila, i kada se pucnjava približila, pošle su ka žbunju. Zamislite 23-godišnju devojku obučenu za žurku kako se u žbunju skriva od metaka. Zamislite kako je bila prestravljena.“
Čitaocu je, opet, jasno da je Mejrav Lešem Gonen slušala direktan prenos smrtne opasnosti u kojoj se njena ćerka nalazi; satima, uz obrte. Neki momak je kolima uspevao da se probije, da odveze turu ljudi na bezbedno, pa da se vrati, te je oko deset sati stigao i po Romi. „Mama, u redu je, u kolima smo“, čula je Mejrav u 10:05. U 10:15 je ćerku čula ranjenu.

„Romi je govorila ’mama, upucali su me’. U kolima je bio i momak ranjen teže od nje. Pričala sam im da se smire kako ne bi gubili krv, da moraju da se pobrinu jedno za drugo, da se previju ako mogu. Pokušala sam da nađem rešenje. To i inače radim, mama sam. Rekla sam im da mi kažu gde su, gde je auto, koje je boje, da ćemo poslati policiju, da ćemo poslati vojsku, da ćemo probati da ih nađemo... Skoro da mi nije odgovarala; samo mi je tiho rekla da je auto siv. U jednom trenutku sam shvatila da po njih niko neće doći.“

Tada je Mejrav počela Romi da priča o drugome; o tome koliko je voli i šta će sve raditi kada se vrati kući. Bila je sigurna da će joj ćerka umreti, i htela je da se Romi u poslednjim trenucima priseti dobrih dana.

„Čula sam kako se pucnjava približava, i ljude koji viču na arapskom. Neko je otvorio vrata, i pokušao da pokrene auto. Prekinuo je vezu.“

Pretpostavlja se da je Romi Gonen oteta i u Gazi. To se danas u Forumu porodica otetih i nestalih zove nadom; da vam je dete u razorenoj Gazi. A ako razrovanom ulicom onog britanskog vikonta krenete u suprotnom smeru od obale, dospećete do Bulevara Rotšild. Bez obzira na drvorede, pešačke i biciklističke staze perfektno uklopljene u prometnu aveniju, tamo nema eskapizma, jer ima protestne instalacije; desetine dečjih kolica za desetine otetih maloletnika. Na svakim kolicima je fotografija. Među njima su i slike četvorogodišnje Raz i dvogodišnje Aviv.

„Zovem se Joni Ašer. Hamas trenutno drži moju suprugu i dve ćerke u Gazi. Bile su u poseti baki. Ubijena je pred njihovim očima. O otmici sam saznao preko video-snimka koji je Hamas pustio na Tik-toku. Na tom snimku jedan od ljudi iz Hamasa pokriva glavu moje žene. Sve tri su na nekakvoj zaprezi koju vuče traktor. Ne znam šta moje dve bebe, moje dve ćerke jedu. Kako se greju noću? Šta rade kada je vruće? Vi i ja smo odrasli, možemo da budemo zatočeni i godinama, možemo da trajemo. One ne mogu.“

TANJUG / AP / Oded Balilty nullTANJUG / AP / Oded Balilty

Tek stiže najstravičnija rečenica. Neko pita Jonija Ašera da li mu razaranje Gaze pojačava strah za Aviv, za Raz, za Doron.

„Ja se bojim i kada one skaču po krevetu.“

Joni Ašer nije slučajno u više navrata ponovio da je povratak otetih jedina pobeda koja ga interesuje u ovom ratu.

„Možete da uništite Hamas, možete da uništite Hezbolah, možete da uništite Iran, jedina pobeda će biti puštanje talaca.“
I nije slučajno roditelj još jednog otetog u poverenju rekao:

„Izrael mora da promeni svoj narativ. Moramo da priznamo njihova prava, oni moraju da priznaju naša. Ovo je njihova zemlja, ovo je naša zemlja. Ako nema religije, nema ni rata.“

Reći ćemo opet da religija nije i da verovatno nikada nije ni bila u prvom planu izraelsko-palestinskog zla, ali kada smo je već pomenuli, primetićemo i da izraelski zvaničnici ponavljaju da je uništenje Hamasa prvi ratni cilj monotono poput sveštenika. Spasti taoce - to je uvek „naravno“, ali je uvek i cilj broj dva. Joni Ašer strahuje i od toga. Čak i Dani Jatom, nekadašnji direktor Mosada i poslanik Kneseta, koji sada nije zvaničnik, a jeste žestok protivnik premijera Benjamina Netanijahua, ne propušta da pomene da je Hamas potpisao sebi i kolektivnu i pojedinačne smrtne presude, da će Izrael juriti njegove vođe po celom svetu ako treba... Da je cilj uništiti ga i vratiti otete. Doduše, kada govori o izraelskim bezbednosnim greškama, Jatom se izdvaja iz hora.

„Netanijahu treba da podnese ostavku. Danas. Bili smo nespremni. Naš obaveštajni aparat, tako poznat u celom svetu, možda i najbolji, kolabirao je. Koncept u koji naš premijer veruje, ideja da smo Hamas odvratili, skakutao je od vojske do politike. Polazili smo od ideje da moramo da oslabimo Palestinsku samoupravu, jer ne želimo nikakve pregovore sa njom, a da Hamas možemo da ostavimo po strani. Kada je potrebno, Hamas će dobiti milion u koferima ili preko nafte, i time će upravljati Pojasom Gaze.“

Jatom optužuje Netanijahua da se od formiranja vlade, devet meseci, bavio samo reformom sudstva koju mnogi Izraelci ne žele, i da je Hamas iskoristio to što „Izraelci pesniče jedni druge“. Tvrdi i da vlada ne objašnjava šta treba da se desi nakon što ispali završni hitac.

„Šta ćemo da radimo sa Gazom? Hoćemo li da ostanemo tamo decenijama, kao pre 2005? Ne. Mislim da je najbolje rešenje da Izrael, nakon što uništi Hamas, ’preda ključeve’ međunarodnim snagama. One će tamo ostati do stabilizacije, a dugoročno rešenje je da Palestinska samouprava preuzme i Pojas Gaze.“

Na stranu pitanje da li bi Mahmud Abas i Palestinska samouprava na takvo nešto pristali - jer njihovo početno odlučno „ne“ protekom vremena slabi - za Benjamina Netanijahua je i ta zvanična Palestina sa Zapadne obale, mnogo poslušnija, takođe tabu. U Tel Avivu, društveno liberalnom po zapadnom modelu, tabua nema. Ali ima straha, a taj navodi i mladu Moran da zvuči kao propagandni program, bez obzira na to što upravo u pabu uživa u piću, muzici i novembarskom letu.

„Pola sveta nam ne veruje. Oni (Hamas) nisu životinje, oni su čudovišta. Dosta mi je video-snimaka, šokirana sam. Oni ne žele mir. A sada i na severu... To je još strašnije... Čuvajte se.“

Čudovišta? Jesu. Ali dok god zvanični Izrael potiskuje šta je nekog Palestinca iz Pojasa Gaze napravilo čudovištem, slušaćemo učtivog pravnog stručnjaka izraelske vojske koji nam, recimo, objašnjava princip proporcionalnosti, to jest šta je dopušteno kada se napada meta oko koje su civili.

„Koliko god se trudili, u takvom okruženju nikada ne možete imati sve činjenice. Dođe mi, recimo, obaveštajac i kaže da je unutar te i te zgrade visoko rangirani vođa Hamasa. Sve smo procenili, mislimo da treba da koristimo ovu municiju, i utvrdili smo da je broj prisutnih civila ’iks’. Ako je vođa nestao u tunelu pet minuta pre napada, ili ako je u kući više civila nego što smo mislili da jeste, to ne znači da smo prekršili međunarodno pravo. Preduzeli smo sve korake koje smo mogli, ispunili sve obaveze.“

Ako vam je ovo jezivo, razlog tome nije, naravno, što je vojska izraelska, već što je vojska; vojska države koja smatra da je pod egzistencijalnom pretnjom. Kolega pita koliki je „iks“ prihvatljiv, jer je čuo da je u američkom ratu protiv Islamske države dopušteni „iks“ iznosio trideset civila ako je meta bila važna.

„To ne mogu da vam kažem iz veoma jednostavnog razloga. Ako vam kažem da postoji prihvatljiva brojka, i da je recimo trideset, Hamas će sutra postaviti trideset jednog civila gde treba. Kada su se Amerikanci borili protiv Islamske države, borili su se hiljadama kilometara od SAD. Mogli su komandanta koji im je na meti da prate dve nedelje, i da sačekaju dok se udalji od civila. Ako mi vidimo teroristu koji se sprema da lansira raketu, i ako momentalno ne reagujemo, ta će raketa minut kasnije eksplodirati ovde. Kontekst je, dakle, različit, i to utiče na pravne standarde.“

Ulica Alenbi će, kaže Tajms of Izrael, biti razrovana godinama. Gaza će pod sadašnjim okolnostima biti razrovana uvek. Izraelsko društvo će o svojoj razrovanosti tek razmišljati. Kada uništi Hamas.

Protest podrške narodu Palestine u Beogradu

Palestinac koji iz sveg grla viče „Živela Srbija“ prizor je koji će najbolje opisati i srpski i svetski položaj njegovog naroda. Čovek zna da mora da se dodvori domaćinima kako bi ga uopšte saslušali. U suprotnom je stranac, nerazumljiv, možda i nekakav terorista iz senke. U nedelju ga je iz beogradske senke izvukao „Protest podrške narodu Palestine“, započet na Trgu republike, završen pred nemačkom ambasadom. Šetnja je bila masovnija nego što se dalo očekivati.

Naš sagovornik se zove Ahmed. Došao je u Beograd 2015. iz distrikta Naser koji pripada glavnom gradu Pojasa Gaze. Završio je studije, našao posao, i opet izgubio mir.

„Ovo je najgori rat koji smo ikada dobili od Izraela. Do 2015. sam bio svedok pet ratova, i svaki je bio gori od prethodnog.“

Sa porodicom kontaktira nekoliko minuta dnevno, kada nekako uhvate signal.

„Pošalju mi par poruka da kažu da su živi. Sramota me je da ih pitam kako su. Kuća nam je uništena drugog dana rata. Hvala bogu, porodica mi se izvukla deset minuta pre napada, i sada žive na jugu, u nekakvom kampu u Kan Junisu. Kažu mi da je situacija luda, da nedostaje hrane, da nedostaje vode. Čak je i voda koju piju nečista. Svi imaju stomačne probleme, gadne viruse, tolike bolesti od te zagađene vode. Da, jug zovu ’bezbednim’, ali u Pojasu Gaze nema ’bezbednog’. Bombarduju manje, ali svejedno bombarduju samo zato da bi širili teror. To im je zapravo i cilj, da kažu palestinskom narodu da nigde nije bezbedno.“

Ahmed ima da kaže koju reč i o „normalnim vremenima“ u Gazi.

„Detinjstvo sam proveo čekajući struju. Imali smo je šest sati dnevno. Kada sam pošao na studije u Srbiju, bilo mi je potrebno nedelju dana da stignem, jer granica nije stalno otvorena.“

Ahmed traži da ne gledamo samo ka Gazi, već i ka Zapadnoj obali. Tamo ne upravlja Hamas.

„A represija je daleko gora nego u Gazi. Hoćemo da se to zaustavi, da nam daju našu zemlju, da nam priznaju državu. Mi smo Izrael priznali sporazumom u Oslu. Da li je isto učinjeno za nas? Kada god ovde imam neka posla sa državom, Palestine nema. Moram da kažem da sam sa Okupirane palestinske teritorije. Zašto ne žele da nam daju pravo da postojimo? Samo to tražimo.“

Do trenutka u kome je ovaj tekst otišao u štampu, u Gazi je, prema palestinskim izvorima, poginulo preko 11.000 ljudi. U narednom trenutku ta brojka je verovatno porasla i jedino je što u Gazi trenutno raste. Na jednom protestnom plakatu pisalo je: „Ne možete graditi svetu zemlju na grobovima dece.“