NIN U RATNOJ ZONI Kibuc Kisufim na granici sa Gazom: Crvena zora nad obećanom zemljom

Hebrejski je za neuko uho šum suglasnika, pustinja što šapuće ili huči. Treba ga naučiti, treba uživati u toj muzikalnosti potpuno, ali za praktične svrhe engleska jezička valuta u Izraelu važi čak i u kibucu Kisufim. Čak i tamo, na severozapadu pustinje Negev, čovek mora da zna samo jednu hebrejsku frazu - tzeva adom. Ta četiri sloga što zvuče kao da se pustinjom probio glas propovednika, poslednje su što ćete čuti pre eksplozije. U Tel Avivu nakon sirene za vazdušnu opasnost imate teoretskih 90 sekundi da se sakrijete, mada je poželjno da iskoristite samo 60. U Kisufimu, nakon što vam dreknu tzeva adom, imate teoretskih petnaest, a stvarnih pet ili šest sekundi. Budući da u tom vremenu, ako je to uopšte vreme, zaklon nećete naći, ostaje vam da se potrbuške pružite gde ste se zatekli i da šakama štitite vrat. Glavu vam veoma sumnjivo čuva šlem, koji sa pancirom čini obaveznu toaletu za posetioce Kisufima, kilometar ili dva od Pojasa Gaze.

Domaćini ne objašnjavaju šta tzeva adom znači, jer je u ratnoj zoni bitno da prepoznate, nebitno da razumete, što uzgred objašnjava zašto „čisti ratovi“ ne postoje. Tzeva adom znači „crvena boja“, i osim što je urlik, još je i naziv za automatizovani sistem kojim Izrael upozorava građane na raketni napad. Prvobitno se zvao shahar adom, „crvena zora”. ali je u Izraelu mnogo malih Šahara, i devojčica i dečaka, koje su drugari zafrkavali, pogotovo ako bi nesmotreno obukli nešto crveno - deca ko deca - pa je ime promenjeno.

Ime je promenjeno, ali je nad kibucom Kisufim 7. oktobra zora svejedno bila crvena. Od tri hiljade Hamasovih boraca koji su se probili kroz navodno najtvrđu barijeru planete, u Kisufim je ušlo njih osamdeset. Ubili su jedanaest stanovnika i šest tajlandskih radnika, kojima je ionako šugav život krunisan time što ih je potraga za srećom dovela na obode Gaze. Troje žitelja kibuca vodi se kao nestalo.

„Oteti? Ne znam. Nestali su. Ukupno smo ostali bez dvadeset ljudi, bez više od deset odsto nas“, objašnjava Šaj Ašer, zamenik šefa bezbednosti u Kisufimu.

Biti zamenik šefa bezbednosti u kibucu, to je do 7. oktobra značilo imati zvučno zvanje i neki dodatni šekel prihoda. Ašer je inače softverski inženjer, ima 50 godina, i konstitucijom je takav da ga je zaista lakše zamisliti za kompjuterom nego na borbenom položaju. No 7. oktobra Kisufim je za odbranu imao samo ljude poput Ašera, jer je vojsci bilo potrebno pet sati da stigne.

„Roni je kroz prozor video kako ga čekaju trojica Hamasovih terorista. Ubio je prvog automatom, potom mu se puška zakočila, pa je izvukao pištolj i ubio drugog. U kuću mu je uletela ručna bomba. Čudom je uspeo da uskoči u sigurnosnu sobu...“, prepričava Šaj Ašer.

„Svi su živi spaljeni“

U onome što je ostalo od Ronijeve kuće, Ašerov dramatičan opis nije ni potreban. Hleb je na podu dnevne sobe, beo u tami neprepoznatljivog krša. Iznad zdele sa mandarinama i urmama, koju hir bombe nije prevrnuo, pa okrutno podseća na doskorašnji život, zid je izbušen desetinama rupa od šrapnela. Akvarijum nije mogao da preživi eksploziju, ali je u dečjoj sobi netaknut šareniš koji je srećnom detetu potreban. Roni, njegova supruga i četvoro dece preživeli su masakr, i evakuisani su kao i ostali preživeli Kisufima. Nemaju više dom, ali imaju sebe. U spaljenoj kući Dafne i Ivana, četrdesetogodišnjeg para, nema ničega prepoznatljivog. Iznad svega, nema Dafne i Ivana.

„Dafna je oko 10.30 javila da teroristi ulaze u kuću. Ponovo se javila oko 11, i nakon toga od njih više ništa nismo čuli. Ne znamo gde su, da li su kidnapovani, da li su negde... Ili im se nešto drugo desilo. Ivan je španski državljanin, Dafna je iz kibuca. Divan i srećan par. Muči nas kako da saznamo šta im se dogodilo“, cedi iz sebe Ašer.

Kada se sazna, često je crnje od neznanja.

„Ljudi su se krili, i oni su ih tražili. Ako ljudi nisu izlazili, palili su kuće. Ovde su bile dve stare gospođe sa negovateljima, imale su više od 90 godina. Tamo je bila učiteljica, nekada je podučavala ceo kibuc, imala je više od 70. Svi su živi spaljeni“, saopštava Džoel Lajon, do 7. oktobra diplomata, ambasador u Jermeniji i Moldaviji, sada potrebniji kao zamenik portparola Ministarstva spoljnih poslova.

Lajon grmi o pobijenima, o otetim bebama i staricama, naziva Hamas „licem zla“ i smatra ga gorim od Islamske države. U tom okviru treba čitati i kratak razgovor sa Libi Vajs, majorom i portparolkom izraelske vojske. Kao što će i svi drugi sagovornici NIN-a činiti u narednim danima, nekada i oštrije, Libi Vajs podvlači da Izrael sada ratuje da bi uništio Hamas.

TANJUG / AP / Francisco Seco

„Naš vojni cilj je da oni nikada više ne budu sposobni da pretvore Pojas Gaze u lansirnu rampu terora nad Izraelcima; da Hamasovi teroristi, od najvišeg do najnižeg po rangu, nikada više to ne mogu; da se otarasimo sve njihove infrastrukture. Iza toga, više ne govorimo o vojnom, već o političkom pitanju.“

Na pitanje šta sada oseća prema Palestincima, Libi Vajs odgovara:
„Vidim... Znam... Jasno mi je da Palestinci nisu Hamas, i neću izgubiti svoju humanost. Oni nikako nisu isto, i prema tamošnjim civilima ne osećam nikakvo neprijateljstvo.“

Svesna je, dakle, da će joj Palestinci verovatno zauvek biti susedi?

„Ja se nadam da ću pored njih živeti mirno. To sam uvek i želela. Razumem da Hamas ne predstavlja tamošnje civile. Razlika mi je veoma jasna.“

Neki dobri ljudi bi potražili utehu u rečima Libi Vajs, rečima koje bi bile malo ubedljivije da se tokom razgovora, baš nakon onog dela o „nikakvom neprijateljstvu prema civilima“, opet nije oglasila izraelska artiljerija. Taj šuplji prasak slušamo sve vreme u Kisufimu, i na njega se čovek brzo navikne. Prebrzo, zapravo, u svetlu činjenice da Libi Vajs, ljubazna, prijatna, možda zaista razlikuje borca Hamasa od palestinskog civila, ali granata ih sigurno ne dvoji.

Cvrkut ptica nad Sderotom

Kisufim napuštamo bez crvene boje. Hamas i njegovi saveznici imali su tog dana druge ciljeve, a naš sledeći cilj je Sderot. Nijedan izraelski grad nije bliži Gazi. Uzbuna je u njemu nekada oglašavana mirnim ali naredbodavnim i zlokobnim ženskim glasom, koji je sa razglasa, sve dok napad traje, ponavljao tzeva adom, kao u uvodu ovog teksta. Sada taj glas nije potreban, jer je i Sderot evakuisan, kao i sve izraelsko što je blizu Gaze, i nad njim se nadvija gust cvrkut ptica u krošnjama, zvuk kakav se može čuti samo kada su ljudi nemi. Biće da smo goluba izabrali za simbol mira upravo zato što ptice vladaju samo kada nas nema. Iskrcavamo se blizu čistine koju je do 7. oktobra zauzimala policijska stanica. Tada su je okupirali Hamasovi borci pobivši tridesetak prisutnih, što naoružanih, što golorukih. Kada je izraelska vojska stigla, zgradu je srušila eksplozivom i buldožerima kako bi bila sigurna da se niko neće izvući. Pred prazninom neka delegacija upravo odaje počast stradalima, a onaj šuplji prasak se i dalje čuje, pa služi kao počasni plotun. U prostorijama Medijskog centra Sderot, koje su dakako ispod zemlje, jer je ovde i u „miru“ samo pod njom bezbedno, Džoel Lajon nastavlja da grmi o „krvožednim čudovištima“.

„Oteli su trideset troje maloletnika, od toga deset mlađih od pet godina. Drže 240 talaca, ubili su 1.400 ljudi i ranili 5.400.“

TANJUG / AP / Ohad Zwigenberg Grad duhova: Sderot, izraelski grad najbliži Gazi, evakuisan nakon upada Hamasa

Zatim slede snimci, audio i video zapisi 7. oktobra. Snimao je Hamas, snimao je Izrael, a sve bi to čak i u opisu, u slovima, bilo suviše skaredno, čista sadistička pornografija. Nema razloga opisivati šta čovek sa mržnjom u srcu i lopatom u rukama može da učini bespomoćnoj žrtvi. Pogrešno je to zverstvo nazvati „nezamislivim“. Da je nezamislivo, bilo bi i neizvodivo. Na velikom platnu je upravo najgore što možemo da zamislimo, a u sali su i dvojica predstavnika organizacije ZAKA. Ti dobrovoljci pod redovnim okolnostima pomažu u identifikaciji žrtava nesreća koje ljudsko telo izobliče, skupljaju delove tela ako je to potrebno i sahranjuju ih po jevrejskim propisima. Jasno je, dakle, zašto su u Kisufimu, Sderotu i mnogim drugim naseljima bili korisni posle 7. oktobra, ali od njihovog grotesknog posla zanimljivije je to što su većinom ortodoksni Jevreji. A gde su ortodoksni Jevreji, tu je i unutrašnji izraelski sukob. Jedan od naših domaćina, sekularan, ne krije prezir prema njima.

„Ne služe vojsku, nemaju solidarnosti. Mi ih izdržavamo, a oni se zatvaraju u svoje zajednice. I sada kao pokazuju solidarnost molitvom? Neka, hvala. Nerviram se. Rasisti su. Mrze tebe, možda mrze i mene.“

Ortodoksija se mora pokazati na svakom mestu, pa dvojac nalazi vremena i da tutne verski propagandni materijal. Gde ga vidi, domaćin ga žustro oduzima. Tu je bizarnu skasku valjalo prepričati, jer će bolje od nekog debelog naučnog rada objasniti da u ovom ratu, koji suštinski traje barem od 1948. godine, religija odavno nije u prvom planu. Izraelci nisu verska, već nacionalna skupina. Palestinci nisu verska, već nacionalna skupina. I u Kisufimu i preko puta, iza drvoreda kroz koji se vide obrisi Gaze, odavno su formirane nacije, ti slučajni teritorijalni kolektivi koje pripadnik nije mogao da bira i u kojima se gaji isti vražji avokado. I u kojima eksplozije kidaju glave na isti način; sa jedne strane 1.400 glava, sa druge barem 8.500 do dana u kome smo stigli do najlepšeg i najprokletijeg komada planete.