Politička kriza u Portugaliji posle ostavke premijera: Litijum znači nevolju

Gde ima litijuma tu, izgleda, neizbežno bude i neke nevolje; kao po pravilu - barem kad je o Evropi reč - i mnogo pre nego što se do faze eksploatacije uopšte stigne. Tu pouku sada je stekao i portugalski premijer Antonio Košta, koji je prošle sedmice podneo ostavku neposredno nakon što je policija obavila pretres njegove zvanične rezidencije, a tužilaštvo saopštilo da je i on lično obuhvaćen antikorupcionaškom istragom o izdavanju koncesija za eksploataciju litijuma na severu Portugalije, te izgradnju fabrike za proizvodnju „zelenog“ hidrogena i pratećeg data centra u luci Sineš, na jugu.

Drugog izbora, jasno, Košta - na premijerskom mestu od 2015. godine - nije ni imao. „Dužnost premijera nespojiva je s bilo kakvom sumnjom u moj integritet“, saopštio je posle dva hitna sastanka s predsednikom Marselom Rebelom de Souzom. U trenutku kad se obraćao javnosti, među uhapšenima u sklopu istrage već su bili šef njegovog kabineta Vitor Eskarija i poslovni konsultant Diogo Laserda Mačado, koga opisuju i kao premijerovog prijatelja; a ministar za infrastrukturu Žoao Galamba i direktor portugalske Agencije za zaštitu životne sredine (APA) Nunjo Lakasta i formalno optuženi za korupciju, trgovanje uticajem i zloupotrebu službenog položaja. Već ponižavajuća situacija u kojoj se odlazeći premijer našao postala je još gora kada je naknadno obelodanjeno da je u Eskarijinoj kancelariji - Košti i bukvalno pod nosom, dakle - pronađeno nekoliko desetina hiljada evra u gotovini.

Košta je rekao kako mu je savest mirna jer ni na koji način nije umešan u nezakonite radnje, kao i da se više neće kandidovati za neku političku funkciju u zemlji. Šta će biti s njegovom potencijalnom međunarodnom karijerom neizvesno je: do izbijanja skandala nekadašnji gradonačelnik Lisabona bio je viđen za kandidata grupacije evropskih socijalista za predsednika Evropskog saveta nakon izbora za Evropski parlament iduće godine. Ako dotad s njega ne bude skinuta senka sumnje - a portugalsko pravosuđe nije baš poznato po ažurnosti - od njegovog dolaska na tu prestižnu poziciju (pod uslovom da se socijalistički blok za to izbori u nadgornjavanju s drugim političkim grupacijama u EU) verovatno neće biti ništa.

To je, ipak, neka druga tema, u ovom momentu manje bitna. Sada se kao urgentna nameće potreba da Portugalija u relativnom miru i bez dodatnih potresa, pre svega onih na socio-ekonomskom planu, dočeka prevremene izbore koje je, posle konsultacija s liderima političkih partija, Rebelo de Souza zakazao za 10. mart naredne godine - usput razočaravši Koštu, koji je smatrao da je šef države trebalo da posegne za alternativnim rešenjem koje mu je stajalo na raspolaganju i prihvati predlog vladajućih socijalista (PS) da za novog premijera imenuje guvernera centralne banke i bivšeg ministra finansija Marija Sentena.

Očigledno je zašto u PS nisu zadovoljni predsednikovom odlukom - kao i zašto je Rebelo de Souza napravio takav izbor. Aktuelna vlada, Koština treća u nizu, formirana je posle takođe prevremenih izbora u januaru 2022, na kojima su socijalisti neočekivano osvojili apsolutnu većinu glasova, ali će, umesto da potraje četiri godine, imati upola kraći mandat. Još gore po PS, posle predstojećeg glasanja će se odnos političkih snaga u zemlji sigurno promeniti, budući da je rejting socijalista u međuvremenu značajno opao; a opao je jer je tekući skandal samo poslednji - i po političkim posledicama najteži - u seriji afera koje su oslabile sad već izvesno poslednju Koštinu vladu. Što objašnjava i zbog čega je predsednik smatrao da je za izlazak iz krize potreban radikalniji rez.

Za neku malu utehu socijalistima i Košti sada ostaje tek to što će on, sada samo u tehničkom mandatu, na čelu vlade ostati sve do završetka izbora i formiranja nove vlade. A da bi u međuvremenu stvari išle koliko-toliko glatko, Rebelo de Souza je odluku o raspuštanju parlamenta, koja bi inače trebalo da prati onu o raspisivanju izbora, odložio za kraj novembra, kako bi prvo bio usvojen budžet za narednu godinu. To će, uz ostalo, omogućiti i nesmetan nastavak priliva sredstava iz evropskih fondova, ekonomski nedovoljno razvijenoj Portugaliji i dalje nasušno neophodnih.

Kao što su joj potrebne i nove investicije, u jurnjavi za kojima se prilike za visoku korupciju najčešće i otvaraju. Kako ovih dana podseća Politiko, Koština vlada je s entuzijazmom podržavala planove za eksploataciju litijuma na nekoliko nalazišta - u skladu s generalnim trendom u EU i drugde na Zapadu da se pronalaze nova, domaća izvorišta kritično važnih sirovina i tako izbegne tehnološka zavisnost od Kine i drugih ekonomskih i geopolitičkih rivala - ali su ti projekti i ranije bili praćeni kontroverzama, u rasponu od lošeg kvaliteta materijala do, neizbežno, ogromne ekološke štete koja eksploatacijom nastaje. Upravo su nalazi novinarskog istraživanja koje je briselski sajt 2021. sproveo doveli do toga da portugalska vlada na kraju odustane od jednog takvog projekta, takođe na severu zemlje. I projekt izgradnje pogona za proizvodnju hidrogena u Sinešu bio je finansiran milionima evra iz evropskog fonda za inovacije, pa se, eto, ispostavilo kako je i u tom slučaju imperativ uvođenja čistih tehnologija iskorišćen za nečiste poslove.

Glavna opoziciona snaga, Socijaldemokratska partija (PSD) - suprotno svom imenu, zapravo stranka desnog centra - sada se, prirodno, nada da će profitirati na nevoljama socijalista. Ali niko u Portugaliji ne veruje da će, ako i pobedi u martu, moći sama da formira vladu, pa se nameće pitanje s kim će u koaliciju. Lider PSD Luis Montenegro zasad kategorički isključuje mogućnost da partner bude pronađen u stranci krajnje desnice Čega („Dosta“), u ovom sazivu parlamenta trećoj po broju poslanika. A kako je mimo nje izbor na desnoj strani političkog spektra sužen, u nekim scenarijima nije nezamislivo ni da PS ostane na vlasti, prosto zato što će verovatno moći da računa na veći broj saveznika.

To im, uprkos svemu, možda i prođe. Ovo s litijumom - već teže.

Politička bura u Španiji 

Bavljenje visokom politikom neizbežno podrazumeva i povlačenje rizičnih poteza. Teško je, ipak, setiti se slučaja koji je već u najavi po dramatičnosti uporediv s onim što je upravo uradio španski premijer Pedro Sančes kako bi svoju Socijalističku partiju (PSOE) zadržao na vlasti nakon što na letošnjim izborima ni levica ni desnica nisu obezbedile većinu za formiranje vlade.

Kako PSOE i levičarska koalicija Sumar zajedno ne dobacuju do natpolovične većine, Sančes je nedostajuću podršku, kao i ranije, zatražio od nacionalističkih i indipendističkih stranaka u Baskiji i Kataloniji. Razlika je ovog puta u tome što je raspodela mandata takva da PSOE nije mogao a da se za pomoć ne obrati i radikalnoj partiji Zajedno za Kataloniju - na katalonskom znanom i kao Žunts. A nju predvode bivši šef pokrajinske vlade Karles Pućdemon i drugi katalonski zvaničnici svojevremeno optuženi, u nekim slučajevima i osuđeni, zbog organizovanja neustavnog referenduma o nezavisnosti i neuspelog pokušaja otcepljenja 2017. godine. (Početkom ove godine Vrhovni sud je optužbe za pobunu odbacio, ali su neke druge ostale.) Cena podrške? Amnestija za njih i na stotine drugih lica optuženih ili osuđenih za ista dela.

TANJUG / AP / Joan Mateu Parra

Iako je godinama insistirao da amnestija ne dolazi u obzir, Sančes je - nakon što je očekivano propao pokušaj konzervativne Narodne partije (PP) da formira vladu - rešio da priliku za ostanak na vlasti ne propusti. Na unutarpartijskom glasanju dobio je podršku članstva za pregovore s Pućdemonovom strankom, a onda s Žuntsom postigao sporazum o podršci vladi u zamenu za amnestiju. Ovo je pak izazvalo eksploziju nezadovoljstva, inicijalno iskazanog neorganizovano i nasilno - kad su napadnute prostorije PSOE u Madridu - a onda, prošlog vikenda, i na masovnim mirnim protestima širom zemlje.

U osudi nagodbe sa separatistima, uz mnogo hiperbole, prednjače PP i krajnje desni Voks; ali Sančesa bi moralo da zabrine što joj se protivi čak 70 odsto Španaca (pa tako i skoro dve trećine pristalica PSOE), te veliki deo pravosudnog sistema. Ukratko, previše je onih uverenih da je, sledeći svoj kockarski poriv, ovog puta otišao predaleko. A ne deluje ni da će gnev koji je proteklih dana eksplodirao prosto iščileti: pre bi se moglo očekivati da se politička klima u zemlji radikalizuje. Ako se to desi, neće biti dvoumljenja oko toga ko je za to odgovoran.