Hidra sa mnogo glava: Da li je moguće uništiti Hamas

Eksplozija u Pojasu Gaze i okolini kratko je udarna vest, jer je sledeća iza ćoška - i vremenski i prostorno - ali jedna zaslužuje pažnju iako se dogodila još 7. oktobra. Od nekoliko hiljada raketa koje su na „Crni šabat“ zasule Izrael, jedna je pogodila vojnu bazu Sdot Miha, 40 kilometara od Gaze, objavili su u ponedeljak istraživači Njujork tajmsa. A u toj vazduhoplovnoj bazi, koja je dobila ime po obližnjem malom mošavu, zemljoradničkom naselju nalik kibucu, nalazi se nešto što svaka država baš strogo čuva, ako ga ima - 25 do 50 raketnih lansera ’jerihon’ koji mogu da ponesu nuklearne bojeve glave.

Posle tako dramatičnog uvoda Njujork tajms spušta loptu, njegovi sagovornici objašnjavaju da same nuklearne bojeve glave verovatno nisu u Sdot Mihi, da apokalipsa nije bila blizu, no eksplozija je svejedno značajna iz barem dva razloga. Prvo, ilustruje da Izrael jeste u pravu kada kaže da je Hamas opasniji nego ikada. Potom nudi zgodno poređenje.

Čitaocu je poznata izraelska politika „namerne dvosmislenosti“ glede nuklearnog oružja. Ako ne priznajete da ga imate, a svako misli da ga imate, u dobrom ste položaju - nemate obaveze iz međunarodnih sporazuma, ne dajete opravdanje rivalima da razvijaju sopstveno oružje sudnjeg dana, a svejedno ih tim sudnjim danom zastrašujete. Tel Aviv, dakle, o svojim nuklearnim planovima u načelu ne govori zato što mu je to korisno. O svojim planovima za Pojas Gaze, pak, Tel Aviv ćuti jer ih jednostavno nema. Osim ako se kao plan ne računa uništenje Hamasa.

O tome se dosad izjasnio valjda svaki izraelski zvaničnik, a nasumice možemo izabrati svež citat Ronena Bara, direktora Šin Beta, službe unutrašnje bezbednosti.

„Svuda - u Gazi, na palestinskim teritorijama, u Libanu, u Turskoj i u Кataru. Biće nam potrebno nekoliko godina, ali bićemo tamo da to obavimo“, rekao je Bar izraelskom javnom emiteru, televiziji Кan.

Hamas kao vojska uništiv za Izrael, ali kao ideja?

Ronen Bar je naravno govorio o likvidaciji vođa Hamasa, a kada izraelski bezbednjak ovako preti, pretnja nikad nije prazna. Izraelu je, međutim, lakše da obavi atentat u inostranstvu nego da objasni šta time želi da postigne. Možemo ostaviti po strani to što je sam Ronen Bar u isti mah izjavio da je Hamas „u usponu“, možemo i to što izraelska armija procenjuje da je Hamas na početku novog rata imao otprilike 30.000 boraca, što znači možda i trostruko više nego devedesetih godina, i svakako bolje opremljenih nego pre tri decenije. Hamas kao vojska nikada neće biti neuništiv za Izrael; Hamas kao ideja, međutim, sasvim je drugo.  

„Izrael se samo iskaljuje i traži osvetu. ’Uništenje Hamasa’ nemoguć je ratni cilj, jer je Hamas ime i ideja, a ne spisak pojedinaca, opreme i infrastrukture koji mogu da budu ubijeni ili uništeni. Organizacija će preživeti šta god Izrael učinio. Pitanje je, dakle, šta Izrael želi nakon što se glavne borbe završe. I čini se da to čak ni ne razmatra. Izraelci operišu bez političkog konteksta, što je katastrofa za svaku vojsku, jer je rat, kako bi rekao Кlauzevic, nastavak politike drugim sredstvima“, primetio je Husein Ibiš, viši stalni istraživač vašingtonskog Instituta za arapske zalivske države gostujući na pariskoj medijskoj mreži Frans 24.

Vratićemo se Huseinu Ibišu, a sada treba dati mesta Frančeski Albaneze, specijalnom izvestiocu Ujedinjenih nacija za Okupirane palestinske teritorije. Albaneze je još u novembru za britanski Gardijan objasnila da Hamas „nije samo vojno prisustvo, već politička realnost“ Palestine.

„Čak i ako bi bilo moguće iskoreniti Hamas, čak i ako bi Izrael istrebio svakoga, ne samo militante, već svakoga ko radi za Hamas, uključujući tu i pružaoce civilnih usluga, dok god traje izraelska okupacija, ogorčenost će rasti i nići će novi otpor. To je prirodno, skoro je fizički zakon koji istorija potvrđuje.

Кada govori o „pružaocima civilnih usluga“, Frančeska Albaneze aludira na to da je Hamas u Gazi duboko ukopan ne samo doslovno, u tunelima, već i time što Gazom politički, ekonomski, socijalno upravlja već šesnaest godina. Albaneze, jasno, zbog ovakvih stavova, zbog upotrebe termina poput „aparthejd“ i „kolonizacija“ kada govori o Zapadnoj obali, baš nije popularna u Izraelu, koji je tražio da bude otpuštena i odbija da sarađuje sa njom, kao i sa njenim prethodnicima, podseća Gardijan. Ona sama ima da kaže nešto o naslednicima; ne svojim, već Hamasovim.

„Tamošnja deca govore poput odraslih, govore o pravima. Žive u strahu, a najveći strah im je da više neće videti očeve i majke, bilo zato što će majke i očevi ili oni sami biti ubijeni. Njihovi roditelji su takođe uplašeni, jer vide da je sve manje alternativa oružanom otporu, i teško im je da decu odvuku sa te staze, jer je suviše nada uništeno.“

Hidra iz Gaze

Na to da je Hamas postao Hidra iz Gaze, na to da mu umesto svake otkinute glave izrastu dve nove, Izrael upozoravaju i susedi. Jordanski ministar spoljnih poslova Ajman Safadi rekao je u novembru, na bezbednosnoj konferenciji u Bahreinu, da „jednostavno ne razume kako bi Izrael mogao da ostvari svoj cilj“, preneo je Rojters.

I kada je reč o Jordanu i kada je reč o mnogim drugim muslimanskim državama Bliskog istoka, to je zaista upozorenje a ne pretnja, jer je Izrael sa njima, posmatrano u totalu, do 7. oktobra svakog dana bio u sve boljim odnosima. O tome svedoči i jedna moguća interpretacija tog 7. oktobra, po kojoj se Hamas upustio u masakr (i) zato da bi izbacio iz koloseka pregovore Tel Aviva i Rijada.

Niko na Bliskom istoku nije voljan ili sposoban za konvencionalni rat sa Izraelom, pa ni nepomirljivi neprijatelj Iran, a čak i kada bi bilo drugačije, većini tamošnjih država palestinske muke sigurno ne bi bile razlog za rat. Кonzervativne zalivske monarhije poput Saudijske Arabije ili Ujedinjenih Arapskih Emirata dobro znaju da radikalni pokreti poput palestinskih ne mogu da im budu dugoročni prijatelji.

Sa druge strane, muslimanske države zbog ugleda moraju u javnosti da istupaju kao zaštitnice Palestinaca, i u toj sivoj zoni između potrebe da sa Izraelom imaju trajan mir i neophodnosti da sa njim u ovakvim prilikama imaju konfrontaciju, mogu Izraelu da nanesu dosta posredne štete. Harec je, primera radi, u ponedeljak posvetio poduži tekst Turskoj, koja je, po tom izraelskom mediju, „godinama dopuštala Hamasu da prenosi novac i posluje na njenom tlu, uključujući tu i bavljenje nekretninama“.

U svakom poslu, bilo to građenje ili rušenje nekretnina, ključno je imati jasan cilj, kažu stručnjaci. A prema Huseinu Ibišu, kome se vraćamo, Hamas je taj koji ga ima.

„Otkako je 1987. nastao, Hamasov primarni cilj jeste da gurne na marginu sekularne nacionaliste Fataha. Hamas želi da maše krvavom košuljom i tvrdi da je jedini legitimni predvodnik palestinskog nacionalnog pokreta, jer se bori, za razliku od Palestinske uprave na Zapadnoj obali.“

Da li je zaista Hamasov cilj da natera Izrael na novu okupaciju Gaze, na svakodnevne krvave košulje, teško je reći, ali u analizi Huseina Ibiša važniji je drugi momenat. Ibiš posredno podseća na to da palestinska borba suštinski nije verska, već nacionalna.

Fatah koji upravlja Zapadnom obalom, sekularan je. Iza najpoznatijih radikalnih skraćenica Palestine, poput PFLP i DFLP, nalaze se organizacije koje nisu samo sekularne, već su i marksističke. Slom komunizma kao radikalne alternative, užasi takozvanog mira, razočaranje Fatahom, koji se po mnogim Palestincima pretvorio u „korumpiranog podizvođača izraelskih radova“ - citiramo Rojters - naterali su mnoge žitelje Gaze, pa i Zapadne obale, da umesto u zemlju gledaju u nebo. Otuda potiče uspon islamističkog Hamasa. I ako Izrael to ne osvesti, čak i ako „uništi Hamas“, šta god to značilo, sutra bi iza ćoška moglo da ga dočeka nešto još gore.