Tragovi nečoveštva: Šta ostaje iza Henrija Kisindžera

Henri Kisindžer, bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar koji je prošle sedmice preminuo u 101. godini, bio je mnogo toga. Intelektualac, politički mislilac i praktičar, diplomata, neformalni savetnik praktično svakog američkog predsednika u poslednjih pola veka, rodonačelnik političkog konsaltinga kao globalnog biznisa, autor niza knjiga, (skandalozni) dobitnik Nobelove nagrade za mir, svetski čovek, prijatelj bogatih i moćnih, zvezda internacionalnog džet-seta; i sam moćan, uticajan, bogat i slavan - kao što je oduvek žudeo da bude. 

Istorija će, međutim, Kisindžera pamtiti - jer je isuviše krvavih tragova ostavio za sobom - i kao ratnog zločinca i masovnog ubicu. I to od onih koji ne samo da nikad nisu ni procesuirani, a kamoli osuđeni za svoja nedela; nego i kao neko ko je do kraja ostao visoko cenjen i u čijem društvu su mnogi, ne samo u Sjedinjenim Državama, voleli da budu viđeni, smatrajući to pitanjem prestiža. 

Pomenuta kvalifikacija ne proizlazi tek iz puke omraze koja ga je u Americi pratila možda i više nego u zemljama kojima je najviše naudio, već i iz brojnih dokaza - od kojih je nemali broj sačuvan upravo njegovom zaslugom: insistirao je da se sve beleži i snima, a ni izdavanje naloga za prisluškivanje mu nije bilo strano - koji tu kvalifikaciju potvrđuju. Prema istoričaru Gregu Grandinu, autoru knjige Kisindžerova senka, tokom osam godina službovanja u administracijama predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda (1969-1977), kao neko ko je imao presudan uticaj na oblikovanje američke spoljne politike, Kisindžer je doprineo smrti između tri i četiri miliona ljudi.

Deo tih smrti bio je posledica američkog delovanja - kao u Kambodži, Laosu ili Čileu; drugde, rezultat svesnih odluka Vašingtona da ne preduzima ništa - kao u slučajevima masovnih pokolja koje je Pakistan počinio u Istočnom Pakistanu (današnjem Bangladešu) a Indonezija na Istočnom Timoru, te terora koji je vojna hunta sprovodila u Argentini. 

Evo, uostalom, nasumičnog izbora naslova tekstova kojima je u američkim medijima dočekana Kisindžerova smrt. „Kisindžerovo nasleđe najbolje se meri leševima“ (TV mreža MSNBC). „Kisindžer je bio jedan od najvećih monstruma 20. veka“ (veb/sajt Dejli bist). „Kisindžer, đavo na svečanoj večeri“ (Njujork magazin). „Kisindžer konačno bacio krvavu kašiku“ (časopis Eskvajer). „Kisindžer, ratni zločinac koga je američka vladajuća klasa obožavala, najzad je umro“ (magazin Rolingstoun).

Čak i mediji koji reflektuju pozicije establišmenta, poput Njujork tajmsa, nisu tek tako mogli da pređu preko njegove dubiozne reputacije: Ben Rouds, bivši zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Baraka Obame, autorski tekst u uticajnom dnevniku naslovio je „Henri Kisindžer, licemer“. 

Šta i misliti o čoveku koji je 1968. svesno minirao mirovne pregovore između SAD i Severnog Vijetnama kako bi potkopao izborne izglede demokrate Lindona B. Džonsona a uvećao one Niksonove, čime je direktno uticao da se rat nastavi? (Potrajaće još pet godina pre nego što će biti okončan sporazumom za koji su, ironijom nad ironijama, najveće zasluge na američkoj strani pripisane upravo Kisindžeru, pa mu je 1973. dodeljena Nobelova nagrada za mir; Vijetnamac Le Duk To, s kojim je nagradu trebalo da podeli, odbio je da je primi.)

Kakav stav zauzeti prema nekome ko je 1969. zajedno s Niksonom bez saglasnosti Kongresa i objave rata orkestrirao stravično bombardovanje Kambodže, Vijetnamu susedne zemlje koja, kao ni Laos pre toga, u sukob nije bila umešana; bombardovanje u kome je, po nekim procenama, ubijeno i do pola miliona civila, čime je usput otvoren put za dolazak na vlast genocidnog režima Crvenih Kmera? I o nekome ko je, da ne bi ugrozio odnose s Pakistanom - Beloj kući važne zarad protivteže sovjetskom uticaju u Indiji - 1971. dao zeleno svetlo tadašnjem diktatorskom režimu za ono što će prerasti u masakr gotovo 300.000 Bengalaca?

Opšte je mesto da je Kisindžer bio direktno umešan u svrgavanje čileanskog demokratski izabranog socijalističkog predsednika  Salvadora Aljendea 1973, nakon čega će u toj zemlji biti uspostavljena dugogodišnja vojna diktatura. (Njegovo obrazloženje: „Ne vidim da bi trebalo da stojimo po strani i gledamo kako jedna zemlja postaje komunistička usled neodgovornosti njenih građana“.)

On je bio i taj koji je 1976. argentinskoj hunti dao mig da Vašington neće prigovarati zbog predstojećeg brutalnog obračuna s levičarskim oponentima. (Kisindžerov savet: „Ako ima toga što treba obaviti, obavite to brzo“.) Imperativ sprečavanja širenja komunizma bio je dovoljan razlog da SAD ne učine ništa ni kako bi sprečile indonežansku invaziju na Istočni Timor, za koju su Ford i Kisindžer mesecima unapred znali da se sprema, a koja je - prema podacima prikupljenim u jednom američkom istraživanju - rezultirala smrću gotovo petine tamošnje populacije: dakle, još jednim genocidom.

Sve je to - i još mnogo toga drugog za šta ovde nema mesta - znao, odobravao, podržavao ili tolerisao Kisindžer. Njegova indiferentnost prema sudbinama malih naroda uhvaćenih u žrvanj konfrontacije velikih sila i nezainteresovanost za sudbine miliona koje su imperativi njegovog „realističkog“ (a zapravo duboko ciničnog i amoralnog) pristupa praksi međunarodnih odnosa izbrisali s lica zemlje ili doživotno unesrećili nikome ko je o tome nešto hteo da zna nisu bili nepoznati.

I nikad - baš nikad - nije pokazao ni najmanji znak kajanja ili žaljenja zbog svojih postupaka. A svejedno je ostatak života proveo blažen i uvažen: od Vašingtona do Pekinga, svuda je rado priman i svuda mu je ukazivano poštovanje, tretiran u isto vreme kao mudrac i kao selebriti. 

Zašto je to bilo tako zahtevalo bi zaseban tekst, pa i više njih. Za ovu priliku, ostaje tek pitanje kako je bio moguć tako drastičan kontrast između onoga šta je neko bio i kakav je status uživao.