Brazilske nevolje s komšijama: Zbivanja u Venecueli i Argentini donose nestabilnost Južnoj Americi

Brazilska vlada, namerna da zemlju etablira kao najvažniju južnoameričku silu, nalazi se na raskršću. Pobeda libertarijanskog oportuniste Havijera Mileija na nedavnim predsedničkim izborima u Argentini dodala je novi element neizvesnosti odnosima između Brazila i njegovog južnog suseda.

Na drugoj strani, pretnje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura da će anektirati Esekibo, naftom bogati region Gvajane, u opasnost dovode sve krhkije savezništvo između Brazila i njegovog severnog komšije. 

Ovakav razvoj situacije podvlači potrebu da se Brazil fokusira na održavanje harmoničnih i na uzajamnom uvažavanju utemeljenih odnosa sa saveznicima i rivalima u Latinskoj Americi, umesto što pokušava da svoj domašaj proširi na Evropu, Bliski istok i Južno kinesko more. 

Venecuelanske teritorijalne pretenzije na Esekibo postoje još od ranog 19. veka. Mada se Venecuela inicijalno složila s međunarodnom presudom kojom je 1899. godine - u vreme dok je Gvajana još bila britanska kolonija - ustanovljena i sada važeća državna granica, ubrzo je počela da žali zbog takve odluke. 

Madurova računica

Madurov prethodnik, Ugo Čaves, 2006. je doneo provokativnu odluku da venecuelanskoj zastavi doda jednu zvezdu koja simboliše Esekibo. A ovog meseca, nakon što su na referendumu venecuelanski birači podržali aneksiju Esekiba, Maduro je naložio stvaranje nove države i predstavio novu verziju državne mape na kojoj je sporna teritorija prikazana kao deo Venecuele. 

Aktuelni spor Maduru nudi šansu da podigne popularnost pred predsedničke izbore 2024. U okolnostima sve veće ekonomske neizvesnosti, Venecuela se suočava s rastućim pritiskom sve nestrpljivijih kreditora poput Rusije i Kine, te zahtevnih saveznika kakvi su Iran i Kuba. Prvi put posle mnogo godina Maduro se suočava i s nečim što bi se moglo nazvati organizovanom političkom opozicijom, predvođenom predsedničkom kandidatkinjom Marijom Korinom Mačado, koja će predstavljati najveći izborni izazov s kojim se Maduro dosad suočio. 

Da bude jasno, u venecuelanskom političkom sistemu stizanje do izborne pobede nije jednostavan proces. Čak i ako dobije manje glasova od opozicije, Maduro bi mogao da iskoristi pravosudni sistem, jedan od najkorumpiranijih i najzastarelijih u regionu, kako bi manipulisao izbornim rezultatima. Da bi osigurala pobedu, Mačado mora da trijumfuje s većom razlikom u glasovima nego što bi to bilo potrebno na nekim normalnim izborima. 

EPA / EFE / Miraflores Press

Madurova izborna strategija svakako je nekonvencionalna, ali nije bez presedana. Njegova upotreba spora oko Esekiba nalik je pokušaju argentinskog generala Leopolda Galtijerija da nezadovoljstvo javnosti 1982. suzbije invazijom na Foklandska ostrva. Naravno, Galtijeri nije predvideo da će britanska premijerka Margaret Tačer - koja se u to vreme nosila s ekonomskim potresima i dugotrajnim štrajkom rudara - u toj krizi videti priliku da skrene pažnju s vlastitih političkih problema i da će odgovoriti nadmoćnom vojnom silom. 

Ali oko nečega nema sumnje: invazija na Gvajanu, pa čak i sama pretnja invazijom, znak je očaja. Nakon što je ostao bez ideja, Maduro sad pokušava da raspali nacionalistička osećanja i generiše mnoštvo medijskih sadržaja u zemlji i inostranstvu kako bi pažnju javnosti skrenuo s Mačado i brojnih promašaja njegove administracije. Povrh toga, kriza Maduru daje pretekst za odlaganje odluke o datumu održavanja predsedničkih izbora. 

Da Maduro istinski planira invaziju na Gvajanu ne bi posegao za referendumom ili televizijskim obraćanjima. U kontekstu izbora 2024. već i sama pretnja invazijom ima veći efekt od same invazije. Mada skromni vojni kapaciteti Gvajane sugerišu da bi Venecuela verovatno naišla na slab otpor ukoliko bi do konflikta stvarno došlo, Madurove teritorijalne ambicije se suočavaju s jednom ozbiljnom preprekom: kompanijom Ekson mobajl. 

S obzirom na to da je najveće strano ulaganje Ekson mobajla u inostranstvu igrom slučaja baš u Gvajani, eventualna invazija bi neizbežno dovela do direktne konfrontacije između Venecuele i Sjedinjenih Država. SAD, već preokupirane migrantskom krizom na južnoj granici, učinile bi sve da se izbegne konflikt čija bi posledica bila nova navala ljudi koji će se uputiti na sever. Osim toga, Amerika već ima način da u značajnoj meri utiče na Madura.

Mobilizacijom venecuelanske imigrantske zajednice na Floridi SAD bi mogle da potkopaju i ono malo preostale legitimnosti njegovog režima, u meri u kojoj ga uopšte ima. Impresivna sposobnost velikog broja iseljenika da se obraćaju venecuelanskoj disidentskoj štampi, finansiraju pripadnike opozicije i organizuju proteste koji bi privukli Madurovu pažnju obično imaju efekta, posebno kad je Maduru naročito stalo da povrati izgubljeni momentum.

Kakva je uloga Brazila

Brazil mora da predvodi napore za deeskalaciju. Od početka rata u Ukrajini brazilski predsednik Luiz Inasio Lula da Silva je u više navrata izjavljivao da bi konflikt mogao da bude rešen samo kad bi predsednici Rusije i Ukrajine, Vladimir Putin i Volodimir Zelenski, „seli za sto“ i pregovarali. Kada je pak reč o sporu između Venecuele i Gvajane, Lulino prijateljstvo s Madurom stavlja ga u jedinstven položaj da nazove svog venecuelanskog kolegu i kaže mu: „Dosta s tim besmislicama“. 

U isto vreme, izbor Mileija, koji preti da će Argentina istupiti iz Merkosura (južnoameričkog trgovinskog bloka, prim.) i Lulu naziva „besnim komunistom“, podstiče zabrinutost za budućnost odnosa Brazila sa svojim najvećim trgovinskim partnerom na kontinentu. 

Dijana Mondino, Mileijeva ekonomska savetnica i njegov izbor za mesto novog ministra spoljnih poslova, nedavno je saopštila da se Argentina naredne godine neće pridružiti grupaciji BRIKS kao što je bilo najavljivano, što dodatno uvećava neizvesnost oko toga kojim putem će zemlja krenuti. U ovom trenutku nema mnogo toga što Brazil može da učini da bi smanjio tenzije. Ali nedavni boravak Mondinove u Braziliji nudi tračak nade da su dve zemlje u stanju da neslaganja ostave po strani i zadrže postojeći nivo trgovinskih odnosa. 

Mileijevo predsedavanje poslužiće kao presudni test Lulinog liderstva. Brazil se prvi put suočava sa situacijom da zemlju koja je njen veliki trgovinski partner predvodi lider koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema svom susedu. Kao što je u međuvremenu ublažio tvrd stav prema Kini, Milei će verovatno u nekoliko narednih meseci shvatiti i da su rasprave s Brazilom kontraproduktivne. U međuvremenu, Lula mora da demonstrira da poseduje diplomatski akumen potreban da bi trgovinske veze dve zemlje ostale na funkcionalnom nivou. U odnosima kako sa Venecuelom, tako i s Argentinom, brazilska strategija mora da počiva na dva ključna principa: pragmatizmu i efikasnosti. 

Tijago de Aragao - izvršni direktor za javne poslove konsultantske kuće Arko advajs i viši istraživač vašingtonskog instituta Centar za strateške i međunarodne studije

Copyright: Project Syndicate, 2023.