Strah i nada, opet: U 2024. godini glasaće se u zemljama u kojima živi polovina svetske populacije

Pokušaj da se ustanovi u koliko će tačno zemalja tokom 2024. biti održani izbori na jednom ili drugom nivou vlasti brzo se ispostavlja kao zaludan posao: što više izvora konsultujete, to ćete na više različitih podataka naići. U najvećem broju slučajeva zapravo se izbegava navođenje preciznog broja i operiše okvirnim od preko 40 država, ali se može naići i na pokušaje da se bude egzaktan: jedan autor tako navodi da će se glasati u 57 zemalja, pritom konstatujući kako je reč o presedanu koji se „neće ponoviti pre 2048.“ - pri čemu očito polazi od pretpostavke da će ljudski rod u međuvremenu uspeti da se odupre porivu za samouništenje.

Svi se, ipak, slažu u jednom: godina u koju ulazimo će u tom pogledu biti kao nijedna dosad, jer će izbori - ili, u nekim znamenitim slučajevima, „izbori“ - biti održani u zemljama u kojima živi oko četiri milijarde ljudi, ili polovina svetske populacije. Pritom bi ishodi tih glasanja - iznad svega, naravno, kad je reč o predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama - mogli da imaju ne samo dalekosežne, nego potencijalno i nesagledive posledice.

Podrazumeva se da perspektiva iz koje se sagledava i rangira značaj izlaska na birališta u ovoj ili onoj državi presudno zavisi od toga u kom delu sveta živite. Grubo rečeno, zašto bi bilo ko s Balkana makar i na sekund mario za to ko će 2024. pobediti na izborima u Bangladešu, Meksiku ili Južnoj Africi? I obrnuto: što bi se bilo koga u Indoneziji, Pakistanu ili Finskoj - gde će se tokom nastupajuće godine takođe glasati - ticali rezultati predstojećih parlamentarnih i predsedničkih izbora u Hrvatskoj, a tek lokalnih u Bosni i Hercegovini? Ta vrsta redukcionizma, međutim, ima svoje granice: možete da budete savršeno nezainteresovani za ono što se događa ne samo na drugom kraju sveta, ili Evrope, nego i u neposrednom komšiluku, ali će se ishodi nekih od tih glasanja, ma koliko posredno, ticati i vas. Nije li onda mudrije imati makar neku predstavu o tome u kom smeru stvari idu?

Nijanse koreografisanih obmana

No, čak i onda kad objektivno ne postoji ama baš ništa zbog čega bi, posmatrano odavde, trebalo obratiti pažnju na neku zemlju o kojoj, pošteno govoreći, ne znate takođe ništa osim da postoji, moguće je pronaći ponešto što vam nudi kakvu-takvu referentnu tačku za zaključak kako ponekad iskustva delimo i s onima s kojima inače (mislimo da) nemamo dodirnih tačaka.

Kad, recimo, Fridom haus konstatuje da je jedna vladajuća partija „konsolidovala političku moć kroz sistematsko maltretiranje opozicije i onih za koje se percipira da su s njom povezani, kao i kritički nastrojenih medija i organizacija civilnog društva“, te da se shodno tome nivo demokratije u zemlji iz godine u godinu sve više srozava, a politički motivisano nasilje je sve učestalije, prepoznajete li u tome Srbiju - ili već pomenuti Bangladeš, na koji se ove konstatacije odnose?

Tamošnja Avami liga na vlasti je već 15 godina, najveći broj čelnika opozicione Bangladeške nacionalističke partije (BNP) odranije je u zatvoru; ni višemesečni američki pritisak na premijerku Šeiku Hasinu da omogući održavanje slobodnih i fer izbora nisu dali rezultat, pa je BNP (koja se ni sama dok je bila na vlasti nije pokazala boljom) svoje birače pozvala na bojkot glasanja 7. januara - što znači da će izbori samo dodatno zaoštriti situaciju u zemlji. Ili, kako se u analizi američkog Saveta za međunarodne odnose posvećenoj najvažnijim izborima u 2024. eufemistički konstatuje, Bangladeš je „dodatni dokaz da je u nekoj zemlji moguće održavati izbore i bez nužnog prihvatanja demokratskih vrednosti“.

Nijedni izbori u 2024. ipak neće dostići monumentalniji nivo koreografisane obmane od onih koji će u martu biti uprizoreni u Rusiji. Tamo će - u sklopu potemkinovske predstave, kakve se u periodičnim razmacima i dalje priređuju iako se čak i zvaničnicima Kremlja omakne priznanje kako ti izbori ničemu ne služe - Vladimir Putin, s faktički već obezbeđenim statusom doživotnog vladara (izmenama ustava iz 2020. stekli su se uslovi da, ako poživi toliko, na položaju ostane do 2036) overiti svoj nominalno peti predsednički mandat. Istinskih protivkandidata neće imati jer su ili mrtvi ili u gulagu; statisti koji će se naći na glasačkom listiću se ne računaju - tu su samo da stvore privid kako hazjajin tobože ima konkurente.

TANJUG / AP / Sergei Bobylev, Sputnik, Kremlin Pool Photo Iranski predsednik Ebrahim Raisi i predsednik Rusije Vladimir Putin

Slobodni neće biti ni parlamentarni izbori u Iranu, takođe u martu - preko 25 odsto nesuđenih opozicionih kandidata je već diskvalifikovano - ali će u poređenju s onim ruskim biti kudikamo konkurentniji. Loše stanje iranske ekonomije (inflacija divlja, a više od polovine nacije je na granici ili ispod granice siromaštva) trebalo bi da radi u prilog onima koji veruju da je postojeće stanje neodrživo i da su zemlji nasušno potrebne modernizatorske reforme. Tu se, međutim - uz nepopustljivi stisak i dalje dominantnih dogmatskih snaga - kao nepremostiv problem ispostavlja velika apatija birača, dodatno demoralisanih brutalnim gušenjem masovnih građanskih protesta 2022, pa se očekuje da će, kao i na prošlim parlamentarnim izborima, izlaznost biti veoma niska, što ide u prilog konzervativcima.

Važna glasanja čija legitimnost ne bi trebalo da bude sporna

Pre ruskih lažnih i iranskih delimično slobodnih izbora biće održano i nekoliko važnih glasanja čija legitimnost ne bi trebalo da bude sporna. Na Tajvanu će se u januaru na predsedničkim izborima kandidat vladajuće Demokratske progresivne partije (DPP) nadmetati s rivalima iz Kuomitanga i Tajvanske narodne partije. Iako se sve tri stranke načelno protive formalnom proglašavanju nezavisnosti Tajvana, njihove pozicije se razlikuju po drugim bitnim pitanjima: DPP, koji se drži dobrih veza sa SAD, protivi se potpadanju pod kinesku kontrolu, dok je Kuomitang u tom smislu mnogo ambivalentniji, zbog čega se u Pekingu i nadaju pobedi njegovog kandidata. Od rezultata ovih izbora će stoga zavisiti i kako će se dalje razvijati situacija oko Tajvana, pre svega posmatrano kroz vizuru američko-kineskog rivalstva, kao ključnog geopolitičkog pitanja današnjice.

Na februarskim izborima u Pakistanu i Indoneziji ovde se nećemo zadržavati jer je reč o izuzetno kompleksnim zemljama i političkim scenama, pa bi i najsažetiji opis tamošnje situacije zahtevao zasebne tekstove. Za ovu priliku dovoljno je podsetiti da su zbog geostrateške važnosti i gotovo hronične nestabilnosti Pakistana - nekadašnjeg američkog klijenta koji se u međuvremenu prilično zbližio s Kinom, i zemlje koja vazda ima krajnje komplikovane odnose sa susedima poput Indije i Avganistana - tamošnji izbori uvek od šireg međunarodnog značaja.

A kada je reč o Indoneziji, zemlji koja u novije doba polako izmiče senci vlastite mračne prošlosti, tu vredi ukazati na okolnost da su, nevezano od toga ko se na njima nadmeće, svaki izbori koji se tamo održavaju nesvakidašnji logistički i organizacioni podvig: sadašnjih 204 miliona birača rasuto je na nekih 17.000 ostrva, a za glasanje je svejedno predviđen jedan jedini dan - ovog puta 14. februar.

TANJUG / AP / Mahesh Kumar A. Indijski premijer Narendra Modi pozdravlja pristalice dok stiže na predizborni skup BJP-a

Sasvim je drugačija organizacija izbora u Indiji, najmnogoljudnijoj svetskoj demokratiji (1,4 milijarde stanovnika), gde će blizu 950 miliona birača priliku da izađe na glasanje imati sukcesivno tokom aprila i maja. Ishoda izbora što se tiče, postoje dva suprotstavljena viđenja. Prema onom preovlađujućem, vladajuća Baratija džanata partija (BJP) premijera Narendre Modija izboriće i treći uzastopni mandat budući da ankete sugerišu kako ubedljiva većina Indijaca ima pozitivno mišljenje o Modiju i načinu na koji vodi zemlju - ekonomski rezultati su dobri, a percepcija javnosti je i da je premijer popravio međunarodnu reputaciju zemlje - pa se ne obaziru mnogo na njegove antidemokratske poteze, otvorenu diskriminaciju manjina (u prvom redu mnogoljudne muslimanske), progon političkih protivnika i, generalno, autokratski način vladavine. Na drugoj strani, ima i onih koji veruju da je velika opoziciona koalicija od čak 28 stranaka, u kojoj je i svojevremeno decenijama dominantna Kongresna stranka, u stanju da Modiju makar u nekoj meri pomrsi konce.

Biće još kojekuda vanredno zanimljivih glasanja. Mačistički Meksiko je na pragu da nakon junskih izbora dobije prvu ženu predsednika, pošto se očekuje da će odluka pasti u duelu Klaudije Šejnbaum, kandidatkinje vladajuće levičarske Morena partije odlazećeg šefa države Andresa Manuela Lopesa Obradora, i Sočitle Galves, koju podržava opoziciona koalicija Široki front za Meksiko. U Južnoj Africi, u terminu koji još nije određen, za silazak s vlasti odavno zreli, teško kompromitovani Afrički nacionalni kongres (ANC) mogao bi da na izborima konačno bude kažnjen za sve nepodopštine tokom duge i loše vladavine - ali možda ni ovog puta neće biti.

Nadajmo se najboljem, spremajmo se za najgore

Ne zna se datum ni parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji koji bi, doduše, teoretski mogli da uslede tek u januaru 2025, što je krajnji rok za njihovo održavanje, ali koji će izvesno biti održani tokom 2024. - postavlja se samo pitanje da li već na proleće ili tek na jesen. U svakoj varijanti na njima se očekuje siguran poraz Konzervativne partije koja se, posle 13 godina na vlasti i opterećena pre svega unutrašnjim sukobima, potpuno pogubila i više ne zna gde udara; sve osim ubedljive pobede laburista - ne zato što delujući iz opozicije naročito blistaju, već zato što su se torijevci smučili i bogu i ljudima - predstavljalo bi ogromno iznenađenje.

Glasaće se još u nizu evropskih zemalja, mahom manjih - od parlamentarnih izbora u Portugaliji i Belgiji do predsedničkih u Slovačkoj i na Islandu - pa će zato i rezultati tih izjašnjavanja imati minimalne ili nikakve međunarodne implikacije. Ali će zato junski izbori za Evropski parlament, na kojima će pravo glasa imati preko 400 miliona birača, biti važniji od prethodnih, mada je veliko pitanje do koje mere to razumeju birači u onim zemljama - a one su u ubedljivoj većini - u kojima ni glasanje na domaćim izborima nije obavezno, pa zato pogotovo na one za EP izlaze u malom broju.

Konstantno jačanje stranaka krajnje desnice u nizu zemalja članica Evropske unije u periodu između prošlih i predstojećih izbora (ovog puta biraće se 720 evroposlanika, 15 više nego prošli put) uvećalo je bojazan da bi do njihovog velikog prodora sada moglo da dođe i na ovom nivou, i nema sumnje da će partije tog profila na njima zabeležiti dobar rezultat. Na srednji i duži rok, ipak, veći problem predstavlja nešto drugo: spremnost stranaka desnog centra okupljenih u Evropskoj narodnoj partiji (EPP) kao pojedinačno najvećem bloku da - u strahu od gubitka dominantnog statusa i onog što uz to ide - oponašaju radikalnu desnicu i na jedan ili drugi način šuruju s njom, što se već nebrojeno puta pokazalo potpuno pogrešnim pristupom, s nedavnim izborima u Holandiji kao najsvežijom potvrdom.

TANJUG / AP / Aleksandar Furtula Holandija: Gert Vilders odneo pobedu na opštim izborima

Može se očekivati da će s ovih izbora svi mejnstrim politički blokovi u EP (EPP, stranke levog centra okupljene u bloku Socijalisti i demokrate, liberalna grupacija Obnovimo Evropu, te Zeleni) izaći oslabljeni; ali će i dalje oni biti ti između kojih će se donositi sve ključne odluke, pa i one o novom sastavu Evropske komisije. Držanje stranaka krajnje desnice u nekoj vrsti izolacije, međutim, više ne deluje kao održiva opcija.

Konačno, hronološki na kraju ovog niza, a po značaju važniji od svih drugih - sigurno i najvažniji događaj te vrste bilo gde na planeti za dug niz godina unazad i unapred - slede predsednički izbori u SAD 5. novembra. Glasaće se tada i za popunu jedne trećine mesta u Senatu i novi saziv čitavog Predstavničkog doma, a rezultati tih izjašnjavanja takođe će biti od ogromne važnosti kako za Ameriku tako i za ostatak sveta. Ali će svi pogledi biti upereni pre svega u ono što će, kako sad stvari stoje i ako se nešto šokantno ne desi u narednim mesecima, biti gerontološka repriza duela iz 2020, samo s rotiranim ulogama.

TANJUG / AP / Manuel Balce Ceneta Biti il’ ne biti: Džo Bajden nije favorit u očekivanoj reprizi duela s Donaldom Trampom

Sada će demokrata Džo Bajden (81) biti taj koji će se boriti da ostane u Beloj kući, a njegov prethodnik na tom mestu i izraziti favorit za predsedničku nominaciju Republikanske stranke, Donald Tramp (77), da se tamo vrati i postane tek drugi predsednik u američkoj istoriji koji će odslužiti dva nevezana mandata, što je dosad uspelo samo Groveru Klivlendu. (Sve ovo, podrazumeva se, pod pretpostavkom da Tramp neće sudskim putem biti onemogućen da učestvuje na izborima, što, iako teoretski moguće, ipak nije realno očekivati.)

Mnogo će se tokom 2024. govoriti o ovim izborima, pa u ovom pregledu nema potrebe na to trošiti previše reči, ali ono što se u svakoj, pa i ovoj prilici mora istaći jeste da bi eventualni Trampov povratak na vlast - a izgledi da se to desi su trenutno više nego solidni - predstavljao, bez preterivanja, događaj kataklizmičnih razmera za SAD i sve zapadne saveznike. Ovo stoga jer su pripreme za Trampov drugi mandat neuporedivo temeljnije nego prošli put, kad ni on sam nije očekivao da bi mogao da pobedi; jer na tome rade mnogo ozbiljniji i kompetentniji ljudi od onih koji su ga prošli put okruživali; jer je sam Tramp u aktuelnoj inkarnaciji neobuzdaniji, osvetoljubiviji i opasniji nego ikad (čemu u prilog govori i njegovo učestalo posezanje za retorikom koja kao da je prepisana iz nacističke propagande); jer bi neprijatelji Zapada poput Putinove Rusije bili ne samo oduševljeni, nego i silno ohrabreni Trampovim povratkom na vlast; i iz još sijaset razloga o kojima će u narednim mesecima biti više nego dovoljno prilika da se govori.

Onda, što bi se reklo - nadajmo se najboljem, spremajmo se za najgore.