Razglednica iz Omana: Mesto gde se sreću srednji vek i sajber doba

Prošlu Novu godinu dočekala sam u Muskatu, drugačije nego bilo koju ranije. Nedelja, prvi januar, bila je uobičajeni radni dan koji sam završila kupanjem u toplom Arapskom moru umesto novogodišnjeg dočeka. Došla sam u glavni grad Omana nekoliko meseci ranije i već sam znala koliko se praznični kalendar i običaji razlikuju.  Ni dekanski autoritet nije mi pomogao da na Bayan koledžu za komunikacije, na kome sam radila, obezbedim bar jedan neradni dan za novogodišnje praznike. Pitali su me šta se tu u stvari obeležava i zašto bi svi slavili neki dan koji nema ni versko ni istorijsko značenje.

Pokušala sam da objasnim da je baš zato što je ničiji praznik, bez lokalnog obeležja i istorijskog značenja, Nova godina  univerzalni praznik. Njegov duboko kulturni značaj povezan je sa prirodom,  sa tim što smo svi stanovnici zajedničke planete čiji prirodni ciklusi i kretanje Zemlje oko Sunca uređuju vremenski okvir naših života.

Proslave koje u ponoć obilaze planetu od Australije preko Evrope  do Amerike simbolišu nadu i radosno očekivanje s kojim se širom planete gleda u novi početak.  Svi znaju da novi počeci ne dolaze po kalendaru ali bar u tom trenutku i bez obzira na razlike, svi žele bolji svet. Nova godina je važna zato što svet povezuje u tom zajedničkom trenutku optimizma.

I ovde je u zvaničnom i svakodnevnom životu na snazi zapadni kalendar,  ali glavni praznici  se određuju prema islamskom, hidžretskom, kalendaru.  A pošto se dani verskih praznika pomeraju  prema lunarnim ciklusima, nikada  se unapred ne zna kada će biti neradni dani. Nema preciznog planiranja, pred svaki praznik se sačeka objava nadležnog  ministarstva, a za početak Ramadana se čeka objava Komiteta za posmatranje meseca. 

NIN / Mitar Mitrović

Većina arapskih zemalja prati kalendar koji se utvrđuje u Saudijskoj Arabiji ali u Omanu imaju svoj komitet koji na osnovu složenih astronomskih proračuna objavljuje kada se  mesec pojavi iznad omanske teritorije. To važi i za  minimalna  dnevna pomeranja u satnici koja su naročito važna u vreme ramadanskog posta, zbog čega se tačno vreme prekida dnevnog uzdržavanja od hrane i pića uvek objavljivalo na molitvama.

Danas za to postoji aplikacija, pa pred večernji obrok  gosti gledaju u telefon da vide kada može da počine zajednički iftar. Uostalom, redovno prijavljivanje za godišnje hodočašće u Meki kao i organizacija čitavog putovanja obavlja se elektronski, a  čak se i specijalna, nagradna mesta dele digitalnom lutrijom. Digitalno čitanje tradicije je sasvim prihvaćena stvar i deo iskustva na mestu gde se svakodnevno sreću srednji vek i sajber doba. 

Tradicija i moda u multikulturalnoj zemlji

Tradicionalni način života prvo se vidi iz crnih abaja i hidžaba koje nose žene i belih dišdaša koje nose muškarci. Nenaviklom stranom oku treba malo vremena da počne da primećuje razlike i nijanse koje se uprkos ovoj modi jednakosti probijaju. Studentkinje su mi na koledžu pokazivale kako mlade influenserke na Instagramu reklamiraju svoje moderne, rukom dekorisane abaje, one svečane, posute svarovski kristalima ili one neobičnih boja i krojeva  pravljene za različite prilike.

Žene i devojke ponosno nose svoje abaje, biraju ih i razlikuju jednako kao što prepoznaju detalje  u zapadnom stilu oblačenja. I o delikatnim pitanjima kao što je nošenje hidžaba govore kao o vlastitom izboru a ne obavezi, kao o delu kulturne a ne religijske tradicije. Jedan ugledni teolog objašnjavao mi je da postoje razlike između religije i kulture, odnosno, da islam ne obavezuje da se žene pokrivaju i da je to stvar kulture, o čemu svedoči i to  da se muslimanke u Indiji ne oblače isto kao u Iranu. 

Muške dišdaše, besprekorno bele, bez ijednog nabora  čak i posle celodnevnog nošenja, imaju vez oko izreza i kićanku koja je često diskretno namirisana.  Po tome se u osnovi ista muška haljina razlikuje od kuvajtske, saudijske ili emiratske, a u svečanim prilikama i po tradicionalnom handžar bodežu  koji se samo u Omanu nosi za pojasom. I turban (masar) kojim muškarci u zvaničnim  prilikama pokrivaju kapu (kuma) koju svakodnevno nose  je poseban jer zahteva veliku veštinu da se pravilno veže.  U tome sada pomaže  mnoštvo tutorijala na Jutjubu, kao i na sajtovima sa modnim savetima.

PROFIMEDIA / KARIM SAHIB AFP

Moda je samo najvidljiviji deo različitosti koje se u Muskatu vide na svakom koraku.

Polovina od oko 5,5 miliona stanovnika su stranci koji ovde duže borave i rade. Mnogi od njih su tu godinama, ali zadržavaju svoje kulturne i etničke različitosti, najčešće i ne govore arapski i istovremeno su i integrisani i zauvek stranci. Zbog tolikog broja ekspatriota ovo je po mnogo čemu multikulturna zemlja. Taj multikuturalizam je drugačiji od evropskog, ima i druge korene i odlike. Oman ima imperijalnu prošlost, pa je kao u svakoj imperiji bilo različitih demografskih uticaja, nalazi se i na raskrsnici velikih svetskih trgovačkih puteva kojima su se mirisi, začini, svila prenosili sa jednog dela sveta u drugi. Nažalost bio je i zemlja koja je kontrolisala trgovinu robljem iz zapadne Afrike preko najveće pijace u Zanzibaru. Sultan Omana je dugo bio i vladar Zanzibara, a sa ovom ostrvskom zemljom i danas su bliske veze.

Talas najvećih savremenih migracija vezan je za poslednju trećinu 20. veka, period intenzivnog razvoja, „omansku renesansu“, povezanu sa otkrićem i eksploatacijom fosilnih goriva. Prvo se sredinom 70-ih  godina zemlja otvorila  i počela da prima strane radnike, najpre za jeftine slabo plaćene poslove, a onda je ekonomski bum otkrio da za čitave oblasti uopšte nema i  još dugo neće biti domaćih stručnjaka.

Stranci  i dalje rade u nisko plaćenim i servisnim poslovima koje Omanci ne žele da rade (prodavci, čistači, održavanje, pomoć u kući, dadilje), tamo gde ih ima Omanci imaju prednost pa su za isti posao plaćeni više, a na nekim poslovima mogu da rade isključivo Omanci - taksisti, administracija, javne službe. Vlada već godinama sprovodi strategiju omanizacije, obavezne kvote za zapošljavanje Omanaca i objavljuje liste zanimanja na kojima mogu da rade samo Omanci, pre svega u finansijama, bezbednosnim i menadžerskim poslovima.

Prošlog leta je objavljena lista od 207  takvih poslova, stranci koji već imaju ugovore mogu ostati do njihovog isteka, ali nove vize u ovim oblastima neće se izdavati stranim radnicima. Ovu obavezu  prednosti u zapošljavanju domaćih državljana imaju sve javne i privatne firme, ali su u mnogim oblastima i dalje dominantno zaposleni stranci.

Muškarci ovde uglavnom biraju sigurne, dobro plaćene državne poslove  (vojska, policija, administracija). Žene studiraju u većem broju, i dalje  su manje zaposlene, ali ih već ima u svim sferama rada. Oba ministarstva sa kojima sam sarađivala,  obrazovanja i  visokog obrazovanja, vode žene, a  sva ministarstva sile vode muškarci.

Novi sultan i novi stil vladanja

Sadašnji sultan, Hajtam bin Tarik, koji je došao na vlast  početkom 2020. godine, posle smrti prethodnog, polako uvodi novine i malo drugačiji stil vladanja. 

Njegov prethodnik, sultan Kabos bin Said, bio je na vlasti 50 godina, najduže je vladao u ovom delu sveta, nešto kao kraljica Elizabeta Arabijom, nije bio oženjen, pa ovde ne postoji nikakvo iskustvo u odnosima sa „prvom damom”.  Saida Ravdah izabrala je da se  prvi put javnosti obrati 8. marta, na Međunarodni dan žena, u čemu je bilo  velike simbolike iako postoji i lokalni praznik sa istim imenom koji se slavi 17. oktobra.

Pojavila se u ne sasvim tradicionalnoj abaji, tokom putovanja u Veliku Britaniju  nije  potpuno pokrivala kosu. Bilo je dosta reakcija  na ove pažljivo upućene poruke iz kojih su svi shvatili da se vremena menjaju. U odnosu na  turistkinje iz Saudijske Arabije koje su potpuno pokrivene, i u svetlu vesti iz Irana  u kojima se žene borbeno suprotstavljaju teokratskim vlastima i pod parolom Žene, Život, Sloboda, ovde žene skidaju marame rizikujući  dugogodišnji zatvor, pa  čak i smrtne kazne, promene su ovde postepene i  u skladu sa nazivom „uspavani Sultanat” kako ga često nazivaju. 

EPA / EFE / Hamid AlQasimi

Žene imaju pravo glasa od 1994. godine, kada je Oman postao prva zemlja u Persijskom zalivu u kome žene mogu da biraju i budu birane na javne funkcije.  Prvi izbori održani su tri godine ranije, za tek uspostavljeni donji dom parlamenta sa veoma ograničenom savetodavnom ulogom, a prvi izbori sa opštim pravom glasa održani su tek 2003. godine.

Kao reakcija na Arapsko proleće prvi put su formirani lokalni organi vlasti koji se neposredno biraju od 2011. godine, a kada su 2022. treći put održani lokalni izbori cela populacija imala je pristup e-glasanju. Potpuno digitalizovani izbori su pokazatelj kako se stvari ovde menjaju preskačući  epohe ali mešajući nespojive procese. Za mlade generacije digitalna transformacija i opšte pravo glasa su istorijski savremenici.   

Granice na Arabijskom poluostrvu iscrtavane su kasno i arbitrarno. Oman je bio treća najveća arapska država, posle Saudijske Arabije i Egipta, a bliskost sa drugim zemljama u Persijskom zalivu, posebno Katarom, Kuvajtom i Emiratima nastavila se i pošto su one postale nezavisne države  početkom sedamdesetih godina 20. veka. Velika je bliskost i  sa Jemenom. Dva  naroda vezuje zajednička istorija okončana serijom građanskih ratova.

Sadašnji rat u Jemenu se u svakodnevnom životu ne oseća,  o njemu se ne piše mnogo više nego u ostatku sveta. Ali omanska diplomatija obezbeđuje da je kanal  komunikacije  sa Jemenom otvoren i često pomaže stranim zvaničnicima u  povremeno veoma komplikovanim odnosima među zemljama na Bliskom istoku.

U stvari Oman je nekako između dve velike regionalne sile Sudijske Arabije i Irana, sa svakom ima bolje odnose nego okolne zemlje, a istovremeno je bezbedna oaza na sigurnoj udaljenosti od svih konflikata. U svakodnevnim razgovorima ljudi saosećaju sa patnjama stanovnika Sirije ili Libana, ali svi konflikti se odavde čine na bezbednoj distanci.  Rat u Ukrajini bio je česta tema medija, ali kao lokalni rat dve daleke zemlje, podjednako udaljen kao što je Evropljanima rat u Jemenu.  

EPA / EFE / HARISH TYAGI

Geografski položaj znatno je uticao na demografsku raznovrsnost, ali i na relativnu otvorenost i tolerantnost. Moćna omanska flota odolevala je raznim osvajačima, portugalskim, otomanskim, britanskim,  a iza duge  ratničke tradicije ostalo je oko 1.000 tvrđava koje  se širom zemlje restauriraju i pretvaraju u nove turističke atrakcije. Intenzivno se reaktiviraju  i stari načini života, gradnje, ekološke i kulturne prakse, koji nisu samo svedočanstvo starih dobrih vremena nego i rekonstrukcija harmoničnijih načina života u skladu sa prirodom.

Prošle godine je u nematerijalno nasleđe Uneska upisana kultura gajenja  urmi - znanje, veština, tradicija i praksa  zajednički za 15 arapskih zemalja ali  i alheda’a jezik govora, gestova i muzike koji se koristi za komunikaciju sa kamilama a koji su razvila nomadska plemena Saudijske Arabije, Omana i Ujedinjenih Arapskih Emirata.  Kamile su najcenjenije životinje, ovde se tretiraju kao članovi domaćinstva, a uz urme, alvu i tamjan svakako  su jedan od simbola Omana. 

Ovaj  heritage turizam  još privlači manje turista nego raskošne prirodne lepote zemlje. Izuzetni spoj tri ekosistema, ogromnog Hijar planinskog masiva,  Indijskog okeana i pustinje, formira prostor raskošne lepote i  mesto gde se  dodiruju afrička i evroazijska zemaljska masa formirajući geološke i klimatske specifičnosti zbog kojih je ovaj jugoistočni deo Arabije tako izuzetan. Omanci su veoma ponosni na svoju zemlju, smatraju da lepše nema i često su zahvalni Alahu što je baš njih obdario takvim lepotama.

Taj kulturni ekskluzivizam čvrsto je spojen sa patriotizmom i osećajem nacionalnog ponosa koji se vidi na svakom koraku, posebno kod mladih ljudi. Oko 45 odsto stanovništva su mladi do 17 godina, starijih od 65 godina ima manje od pet procenata, pa su optimizam mladosti, okrenutost i očekivanja od budućnosti u velikoj suprotnosti sa preovlađujućom apatijom ili pesimizmom u mnogim drugim delovima sveta.

Autorka je redovna profesorka na Fakultetu političkih nauka