Lisabonski ugovor, dete mrtvog Ustava EU

Letonski premijer Aigars Kalvitis morao je da odjuri kući pre kraja samita zbog korupcionaškog skandala koji je uzdrmao njegovu vladu. Predsednik Poljske Leh Kačinjski takođe, ali zbog izborne vatre na kojoj je goreo, i u nedelju konačno izgoreo njegov brat blizanac Jaroslav. A predsednik Francuske Nikola Sarkozi je, očito, bio obuzet drugim brigama, pošto je upravo bilo zvanično objavljeno da se razvodi od supruge Sesilije. I to u istom danu kada je štrajk železničara nezadovoljnih najavljenom reformom penzionog sistema paralisao saobraćaj u njegovoj zemlji... Bez obzira na sve pojedinačne nevolje, ili trenutne političke preokupacije učesnika iz 27 zemalja članica, domaćin prošlonedeljnog samita lidera EU, portugalski premijer Žoze Sokrateš, u petak nešto pre ponoći objavio je da je trenutak da se popije šampanjac. Jer, konačno, posle maratonskih pregovora dugih čitavih šest godina (otkako je počeo rad na Ustavu EU), postignut je sporazum o tekstu novog temeljnog “reformskog” dokumenta EU koji će biti od milja kršten kao „Lisabonski ugovor”. Tako je, na jedvite jade, ipak, stvoren pravni okvir za reformu najvažnijih institucija EU sa 27 članica i utanačena “mustra” za njihovo nesmetano funkcionisanje po novom modelu već nakon sledećih izbora za Evropski parlament 2009. godine. Za razliku od nesuđenog Ustava EU, kojim je trebalo da bude ustanovljena nova nadnacionalna tvorevina na evropskom kontinentu, sporazum koji će nezvanično nositi naziv „lisabonski” u formalno-pravnom smislu predstavlja međudržavni ugovor suverenih zemalja članica EU kojim se dopunjavaju („amandiraju”) dva ranije zaključena istorijska ugovora – Ugovor o formiranju Evropske zajednice („Rimski ugovor”) i Ugovor o Evropskoj uniji („Ugovor iz Mastrihta”). Drugim rečima, umesto Ustava EU, koji evroskeptici širom Evrope nisu bili spremni da “progutaju”, biće donet samo jedan – na prvi pogled običan – međudržavni ugovor, koji prihvataju i na uobičajeni način ratifikuju suverene evropske države. Što znači da suverenitet država ostaje neokrnjen. “Lisabonskim ugovorom” se, zapravo, zamenjuje postojeći “Ugovor iz Nice” iz 2001, kojim je bio ustanovljen sadašnji mehanizam odlučivanja u EU, zamišljen još u vreme kada je EU imala samo 15 članica. Koji je trebalo da bude zamenjen novim ambicioznim evropskim ustavom. Ali, birači u Holandiji i Francuskoj su mislili drugačije. „Mi više nemamo institucionalnu krizu u EU. Bićemo spremni da se uhvatimo u koštac sa svim izazovima budućnosti”, potvrdio je Sokratešov zemljak i prethodnik na funkciji portugalskog premijera, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. Međutim, izvesna doza opreza ne bi bila i dalje na odmet. Iako zvaničnici EU sada na sav glas tvrde da je institucionalna kriza (izazvana odbijanjem holandskih i francuskih birača da na referendumima 2005. godine prihvate predloženi tekst Ustava EU) konačno prevaziđena, to još nije sasvim sigurno. Ostalo je, naime, da se tekst zaključenog ugovora svečano potpiše, što treba da bude učinjeno na sledećem samitu lidera EU u Lisabonu, 13. decembra. Ali i da on bude zvanično ratifikovan u svakoj od 27 zemalja članica tokom 2008. godine, kako bi 2009. stupio na snagu. Što će ići mnogo teže. Evroskeptici u nekoliko zemalja već pakosno primećuju kako se „rodilo posmrče”: evropski ustav, koji je odavno politički mrtav, dobio je dete! I zahtevaju da se ratifikacija „Lisabonskog ugovora” sprovede na istovetan način predviđen i za usvajanje nekadašnjeg teksta evropskog ustava. To bi značilo da će tekst „Lisabonskog ugovora” u nekoliko zemalja biti stavljen na referendum, sa neizvesnim ishodom. Mada, istini za volju, ni postupak ratifikacije tog dokumenta u parlamentima, za kakav se, recimo, zalaže vlada Velike Britanije, gde se priličan broj poslanika vladajuće Laburističke stranke još koleba, nije potpuno lišen neizvesnosti. Irci su odmah objavili da će odluku o sudbini „Lisabonskog ugovora” doneti na referendumu, na isti način na koji je svojevremeno bilo predviđeno i izjašnjavanje o predlogu novog ustava EU. U njihovom slučaju to je obavezno, jer je takav postupak predviđen Ustavom Irske. Iako veliki pobornici evropskih integracija, Irci su još 2001. na referendumu odbacili ugovor iz Nice. Ipak, 2005. glasali su većinom za novi ustav EU, pa se stoga veruje da će i „Lisabonski ugovor” u toj zemlji biti glatko prihvaćen na referendumu, u prvoj polovini 2008. godine. U susednoj Velikoj Britaniji usledila je tim povodom veoma burna rasprava. Premijer Gordon Braun zastupa stanovište da nema potrebe da se raspisuje referendum zato što „Lisabonski ugovor”, za razliku od ranije predloženog Ustava EU, ne uvodi primat zakonodavstva EU nad domaćim britanskim propisima. On dodaje da će se njegova vlada suprotstaviti daljim reformama koje bi donele jačanje institucija u Briselu. I, još kaže da će rasprava u Britanskom parlamentu, kada za to dođe vreme, biti prilika da se iznesu i sve primedbe protivnika ovog dokumenta. Međutim, lider konzervativaca Dejvid Kameron tvrdi da je “Lisabonski ugovor” gotovo istovetan sa tekstom odbačenog evropskog ustava i da birači u Britaniji ne prihvataju da im se uskraćuje pravo da kažu šta misle o tom dokumentu. Kameron, ujedno, podseća da je i bivši laburistički premijer Toni Bler svojevremeno obećavao referendum za predloženi evropski ustav. Ali, do toga nije došlo zato što je nakon odbijanja birača u Francuskoj i Holandiji da prihvate predloženi Ustav EU, dalji postupak odlučivanja u zemljama članicama EU postao bespredmetan. Lider vodeće opozicione stranke u Velikoj Britaniji dodaje da bi sudbina “Lisabonskog ugovora” u toj zemlji bila neizvesna čak i ako vlada ne pristane na referendum i odluku poveri Parlamentu, zato što čak 120 poslanika vladajuće Laburističke stranke ne prihvata ponuđeni tekst. Jer, vlada Gordona Brauna ima u Parlamentu većinu od svega 69 poslanika. I francuska vlada je protiv referenduma o “Lisabonskom ugovoru”. Atmosfera u Francuskoj je donekle izmenjena u odnosu na vreme kada se odlučivalo o Ustavu EU. Ali, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi velika većina Francuza i danas bila protiv prijema Turske u EU. Ipak, glasajući za predsednika Sarkozija, velikog pobornika evropskih integracija, francuski birači su još jednom pokazali da im je zaista stalo do EU. Što sada većini posmatrača daje osnova za verovanje da će „Lisabonski ugovor” u francuskom parlamentu biti ratifikovan bez većih problema. Zanimljiva je situacija u Holandiji, gde je pre dve godine na referendumu odbačen predlog evropskog ustava. Istraživanja govore da se polovina birača u toj zemlji i danas može svrstati u kategoriju evroskeptika. Ipak, veruje se da raste broj onih koji smatraju da predloženi dokument treba prihvatiti kao minimalni uslov da se zemlje članice EU održe na okupu. Definitivna odluka o načinu ratifikacije „Lisabonskog ugovora” – na referendumu ili u parlamentu – još nije doneta, budući da se stranke radikalne desnice i radikalne levice energično protive njegovom prihvatanju, dok su stranke centra uglavnom za njegovo usvajanje. Slična debata rasplamsava se i u Danskoj, gde bi sve brojniji evroskeptici i zagovornici referenduma mogli lako da izbore pobedu. U Nemačkoj je Ustav EU svojevremeno bio prihvaćen u parlamentu, a ne i na referendumu. Prema tome, sasvim je logično očekivati da se i o „Lisabonskom ugovoru” odlučuje u Bundestagu. A budući da je inicijativa za donošenje tog dokumenta potekla od vlade Angele Merkel, za vreme nemačkog predsedništva u EU, nema sumnje da će on biti i usvojen. Češki premijer Mirek Topolanek je saopštio da će njegova vlada predložiti da se odluka o sudbini Lisabonskog ugovora ne stavlja na referendum, već da se prepusti poslanicima u parlamentu... Međutim, situacija u Poljskoj je, nakon izbora održanih u nedelju, donekle neizvesna. Jer, prethodna konzervativna vlada, koja je izgubila izbore, bila je mnogo više rezervisana prema EU nego što misli većina birača u toj zemlji. A budući da su u postupku dugih i teških pregovora o predlogu “Lisabonskog ugovora” prihvaćeni i neki kontroverzni poljski predlozi, koje je delegacija iz Varšava katkada i ultimativno postavljala, može se s valjanim razlozima pretpostaviti da će u ovoj zemlji „Lisabonski ugovor”, ovako ili onako, biti prihvaćen...