O opstanku jednog čoveka i stradanju jednog naroda

U Banjskoj se ovog 24. septembra završila još jedna faza Vučićeve vladavine. I to ona bezbrižnija. I da se razumemo, koliko god da su događaji tragični, oni nisu bili iznenađujući. Takve stvari se ne događaju preko noći, one su deo pažljivo pisanog scenarija i ranije sklopljenih aranžmana po kojima će srpski predsednik biti kooperativan po pitanju samostalnosti Kosova u zamenu za podršku za dolazak na vlast. Ovo nužno ne znači da će se stvari odvijati baš prema toj skripti, kao što može biti da ni Banjska nije bila deo tog scenarija, ali čitav niz poteza koje je Aleksandar Vučić odigrao sa unapred obeleženim špilom karata od potpisivanja Briselskog sporazuma, vodio je razgradnji ostataka srpske državnosti na Kosovu. Od ukidanja srpskih institucija na severu pokrajine, preko instruisanih barikada, pa do povlačenja Srba iz kosovske policije. Na koncu, ministri Srpske liste položili su zakletvu na kosovskom Ustavu da će štititi „teritorijalni integritet i suverenitet Kosova“. Pa šta je to, ako ne priznavanje Kosova? Sad, pitanje je kako je to najlakše ostvariti a da ne bude velike štete po armaturu vlasti? Pa u haosu, kako je to pre skoro tri decenije Milošević uradio sa krajiškim Srbima, mirno gledajući najveće etničko čišćenje od Drugog svetskog rata. Ko su najbolji izvođači takvih radova – pa mali igrači u velikoj igri poput policajca Milana Martića u slučaju Krajine ili ljudi sumnjivih biografija poput Milana Radoičića u slučaju Kosova. Može biti da zato predsednik sad najavljuje potencijalni egzodus Srba sa Kosova. I naravno, svi drugi su krivi – i stranci, i Kurti, i domaći izdajnički ološ. Svi, osim onog koji je sve poteze vukao sam sa samo jednim ciljem – opstati na vlasti. I možda se u Banjskoj nije završila jedna epoha, ali je zato do kraja ogoljena laž o bilo kakvoj podršci Srbima na Kosovu, koji su vlasti bili toliko važni da su na svojoj grbači izneli čitavu deceniju podmukle režimske propagande o Vučiću kao „zaštitniku svesrpskih interesa“. Javna je tajna da ih je držao u strahu od terora kriminalaca iz sopstvenih redova ili ih je učinio egzistencijalno zavisnim od Beograda. Sada je tome kraj. Nema više. Ništa u čitavoj ovoj tragediji neće promeniti činjenica da li je režim u Beogradu znao za Radoičićevu akciju. Krivi su i ako nisu znali, jer su bezbednosne službe zatajile do mere da bi čelni ljudi momentalno morali da budu sklonjeni. A tek su krivi ako su znali šta se sprema ili ne daj Bože to logistički podržali. Ništa neće promeniti ni to što je Kurti u ove dve godine često izgledao kao veći ekstremista od Tačija i Haradinaja zajedno. Ali, to je deo onog scenarija koji je napisan negde napolju i tamo i overen. Desetak dana nakon događaja u Banjskoj i dalje nemamo odgovore na neka od ključnih pitanja. Šta je bila stvarna namera grupe koju je predvodio Radoičić, kako su dopremili oružje i kako je to moglo neopaženo da prođe našim službama? Ali zato imamo tvrdnje Ivice Dačića da je snimak kosovske policije napravljen ranije i da se na njemu vidi sneg. Znamo da ministar spoljni rado prihvata ulogu „korisnog idiota“ jer je davno shvatio da nije dobro biti u opoziciji. Samo što nakon Radoičićevog priznanja nije bio koristan. I znamo da Radoičićev advokat Goran Petronijević ne vidi razlog za pokretanje postupka protiv svog klijenta, jer on nije otišao na teritoriju druge, već svoje države. I to je u redu, osim činjenice da bi Radoičić morao po zakonima svoje zemlje da odgovara za nelegalno posedovanje onolike količine onakvog oružja. Ono što još znamo jeste da je Vučić duboko zabrazdio i državi i Srbima na Kosovu naneo nenadoknadivu štetu. Teško da će bilo kome sa Zapada uspeti da objasni da je deo onog scenarija bila baš autohtona pobuna Srba zbog Kurtijevog terora, na čelu sa čovekom sumnjive biografije, čiji su ishod ljudske žrtve. Desi li se da Srbija bude prokazana kao sponzor terorista, biće to konačna zaostavština srpskog predsednika. Ali, čak i ako Vučiću kao olakšavajuću okolnost uzmemo da se svaki srpski lider od devedesetih do danas sretao sa kosovskim limbom, ostaje činjenica da je u Banjskoj otvoreno daleko više frontova nego što Srbija ima diplomatskog oružja. Tu neće pomoći ni Radoičićeva žrtva, jer je on Vučićev „buzdovan“ kojim je vitlao i kad nije trebalo. A sve to može da napravi ili potpuni diletant ili neko ko je izabrao sopstvenu sramotu zarad opstanka na vlasti. Problem je u tome što su za Srbiju obe opcije jednako loše.