Ko plaća kosovski dug?

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić bez sumnje je ostao zatečen. Iako reakcija Aleksandra Simića, savetnika predsednika Vlade Srbije, poslovično može biti samo oštra, uključujući tu “guranje glave u pesak” kao blažu osudu ili sumnju u “neke druge namere” kao ozbiljnu pretnju. Na izgleda prvi put od jednog zvaničnika Srbije zvanično podnet zahtev Svetskoj banci da se Srbija oslobodi tereta 576,85 miliona dolara kosovskog duga toj međunarodnoj finansijskoj instituciji odnosno njenoj Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj (IBRD), reagovao je i Slobodan Samardžić, jedan od četiri, po Simiću, jedino nadležna građanina Srbije da se o tome uopšte zvanično izjašnjava. Potrebu diskvalifikacija za svaki slučaj, prištedeo mu je Simić, pa je Samardžić samo objasnio da se pitanje spoljnog duga Srbije, koji se odnosi na Kosovo, može rešavati samo u sklopu političkog sporazuma o budućem uređenju Pokrajine, a nikako pre ili mimo njega. Đelić je nesumnjivo zatečen, samo zato što je nepažljiv. Još prošle godine Sanda Rašković–Ivić, za nijansu blaža verzija Aleksandra Simića, na neimenovanu adresu je uputila upozorenje da će Srbija vraćati dug Kosova jer je to njena teritorija. Dakle, spremnost Srbije da prihvati obaveze dela teritorije plasirana je i kao jedna od retkih preostalih potvrda njene sposobnosti da na toj teritoriji vrši suverenitet. Kreator zanimljivih ideja o skidanju tereta kosovskog duga Srbiji s vrata, tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, sa nesumnjivim talentom da izbegne mućenje političke vode iz koje će piti, pravio se na ovu javnu prozivku nevešt, budući, po sopstvenom uverenju, jedini nadležan za ta pitanja para. A kao jedini nadležan, Dinkić je smatrao da Srbija ne bi trebalo da vraća dug alociran na teritoriju sa koje vlada u Beogradu ne ubire porez. Unutarpolitički lomovi koji su usledili, sprečili su ga da upotrebi svoj talenat za kreiranje rešenja poput onog za Mobtel i realizuje ga koristeći tokom predizborne kampanje i sa neočekivane političke strane osporavanu, a nedavnom nominacijom u Vašingtonu ponovo vaskrslu poziciju Koštuničinog najboljeg ministra za finansije. Dinkić je nameravao da isposluje pristanak Svetske banke da u Srbiji pod povoljnim uslovima finansira infrastrukturni projekat vrednosti kosovskog duga. U februaru ove godine, kad smo praktično bili bez vlade punog kapaciteta, izgledalo je da to pitanje više nije predmet spora. Naši učesnici u bečkim ekonomskim pregovorima za NIN su bez ikakvih ograda komentarisali šupljine Ahtisarijevog plana u delu kojim se reguliše način i (rastegljivi) rokovi za rešenje pitanja tog duga. Šef Ekonomskog tima za Kosovo i Metohiju Nenad Popović je na direktno pitanje NIN-a odgovorio: “Mi smo razgovarali o tome na ekonomskom savetu našeg pregovaračkog tima i baš i jeste ideja: ukoliko se deo našeg duga odnosi na javna preduzeća na koja mi polažemo pravo, kao na krajnjeg korisnika, onda je i dug na Republici Srbiji kao vlasniku tog preduzeća”. Drugi, u finansije još bolje upućeni član pregovaračkog tima, imao je dokaz crno na belo da je gotovo ceo taj dug alociran precizno na krajnje korisnike, sem nekih 70 miliona dolara; i još, da samo mali deo od ukupnog duga otpada na EPS i Železnice i da bi se samo o tom malom delu dalo još pregovarati. Inače, obaveza Srbije da vraća dug Kosova višegodišnja je tema. Kad je SR Jugoslavija, kao jedini registrovani zajmoprimac, 2001. godine izvršila konsolidaciju i reprogram svog inostranog duga, ali su napravljeni paketi: posebno za Srbiju, posebno za Crnu Goru i posebno za Kosovo. Dakle, dug Kosova je izdvojen. Niko se tada nije pobunio zbog ovog separatnog tretmana, a pitanje je da li je u onoj političkoj euforiji ikome bilo i stalo do tih “nebitnih” detalja. Tek nije na odmet podsetiti na još dva detalja, tek da stvar ne bude zamršena premalo. Jedan od rukovodilaca Svetske banke Kristijan Portman usred Beograda je novinarima objašnjavao da je jedan od razloga što su Srbiji bili odobreni krediti Svetske banke pod IDA uslovima to što je prihvatila da vraća i dugove Kosova. Miroljub Labus koji je svakako vodio pregovore o uređenju našeg duga žalio se, međutim, da je zbog kosovskog dužničkog tereta na plećima Srbije više puta napismeno protestovao kod tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana – bez rezultata. Našta se Srbija tačno obavezala, ostalo je do danas nejasno. Na zahtev SRJ njen inostrani dug obračunat je u evrima, jer se to tada smatralo povoljnijom varijantom, a prema mišljenju poznavalaca dugoročno gledano je verovatno svejedno. Tek dug se obračunava i vraća u evrima, mada ga NBS za Kosovo i Metohiju prikazuje u dolarima. Prema podacima NBS dug KiM 31. 12. 2002. godine iznosio je 1,1048 milijardi dolara, a 31. avgusta 2002. godine 1,2063 milijarde dolara. Uvećanje duga verovatno je stvar preračunavanja iz valute u valutu. Tek, prema informacijama koje je dobio NIN, Srbija je do ove godine (dakle 5 godina od potpisivanja ugovora o reprogramu) i za KiM plaćala samo kamate. Dosad je platila nešto preko 200 miliona tih kamata. Od sledeće godine stiže i glavnica. Visina kosovskog duga dovoljno svedoči o njegovom uticaju na monetarne agregate i kreditni rejting Srbije. Dok je bio ministar finansija Božidar Đelić je uredno UNMIK-u slao račune o plaćenim obrocima duga, a navodno je sa istom praksom nastavio i Dinkić. Separatno tretiranje duga Kosova, nije jedino svedočanstvo o nedoslednoj čvrstini Srbije u odbijanju da prihvati bilo šta što bi moglo da implicira političku nezavisnost njene južne pokrajine. A uloga ekonomske nezavisnosti u postizanju političke ne da nije mala, nego je ponekad i ključna. Tek, ministar za inostrane poslove Srbije Vuk Jeremić je prvi objavio, a koliko je poznato naš pregovarački tim to mišljenje deli, ponudu Kosovu i Metohiji za punopravno članstvo u međunarodnim finansijskim institucijama. Pošto je uslov za punopravno članstvo u Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu da potencijalni član bude suverena država, ponuda Srbije provocira hteli ne hteli podsmešljivo pitanje: pošto Srbija nema nameru da prizna Kosovo kao suverenu državu, ima li nameru da zahteva promenu statuta Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. NIN u ovim institucijama nije uspeo da sazna da li je u njihovoj istoriji ikada bilo izuzetaka od pravila da član može biti samo suverena država. Uzgred budi rečeno, MMF ima u Prištini svoju kancelariju istog kapaciteta kakva je i njegova kancelarija u Beogradu. Dve su kancelarije potpuno nezavisne jedna od druge. Ni na ovaj detalj koji implicira državnu suverenost niko nije reagovao. “Nismo postavili pitanje njihovog prisustva. Pa zašto? Oni su na Kosovu još od 1999. godine, sa svojim misijama. To pitanje je sad zakasnelo” rekao je svojevremeno za NIN jedan od članova našeg pregovaračkog ekonomskog tima. Ovako, na inicijativu Božidara Đelića nije prihvatanjem odgovorila ni Svetska banka. Ona je u svom saopštenju sa vašingtonskih razgovora jedan pasus posvetila toj temi: “Rukovodstvo banke primilo je k znanju primedbe delegacije Srbije u vezi s njenom odgovornošću za otplatu duga koji je bivša SFRJ uzela za aktivnosti na Kosovu, a za koji je sada Srbija registrovani zajmoprimac. Bez obzira na ishod razgovora o budućem statusu Kosova, Svetska banka je spremna da sprovede bilo kakvo uređeno rešenje, zasnovano na dogovoru dveju strana i odobreno od strane akcionara Svetske banke, kojim će biti garantovano neprekinuto servisiranje duga i neće biti ugrožen kreditni rejting Srbije”. Ali jedan i inače za naše prilike preozbiljan NIN-ov sagovornik uveren je da sve zainteresovane strane ovo pitanje analiziraju i pripremaju se. Pa i Svetska banka. “Niko tu neće hteti da eventualni razvoj događaja, ma kakav bio, dočeka nespreman”. I SAD i EU povećali su svoje budžetske stavke za 2008. godinu namenjene Kosovu, a u američkom obrazloženju čak i piše da je jedan od razloga predupređivanje teškoća sa novim teretom otplate dugova. “Da se ne lažemo”, kaže jedan NIN-ov sagovornik u međunarodnim finansijskim institucijama “i ako se taj dug skine s vrata Srbiji, platiće ga Amerikanci, Kosovo sigurno neće”.