Jednostavno strašno

Ako se kao tačne pokažu slutnje pojedinih tumača da će o spisateljskom statusu nove nobelovke Doris Lesing u budućnosti najbolje svedočiti upravo Peto dete (1988), a ne, recimo, proslavljena Zlatna beležnica (1962), onda bi se razlog za to po svoj prilici mogao tražiti u retkoj sposobnosti sažimanja tematskih interesovanja i problemskih opsesija, tako karakterističnoj za ovaj kratki, ali i dugo nakon čitanja uznemirujući roman. Ono o čemu ovde pripoveda Lesingova moguće je, stoga, po potrebi predstaviti u svega dve ili možda tri rečenice. Peto dete je, najpre, knjiga o gotovo ostvarenom snu pomalo starinski nastrojenih glavih junaka (Harijet i Dejvid), odlučnih da, uprkos blagom negodovanju okoline, žive u srećnoj porodici i ogromnoj kući na londonskoj periferiji, s mnogo dece i bezmalo stalnih gostiju tokom beskrajnih prazničnih i letnjih svetkovina. Katastrofični preokret dolazi s Benom, sinom koji se zloslutno razlikuje od druge dece i drugih ljudi i koji će svojom bezosećajnošću i destruktivnošću sasvim rasturiti porodičnu idilu. Rušeći u prah i pepeo prividnu nedodirljivost dotadašnjeg života, ovaj furiozni antijunak pri tome u isti mah dovodi u pitanje i vrednosti na kojima je on počivao, suočavajući pometene aktere romana s iskustvom preteće praznine i obesmišljenosti. Reč je, u stvari, o narativnom dočaravanju onoga što je “unhajmlih”, teskobno i strahobno u isti mah, onoga što je neotklonjivo zazorno i što se, po mišljenju Julije Kristeve, ne može pobediti i ukloniti, već se može samo “skrenuti”, da bismo se tako od njega bar unekoliko rasteretili, upravo kroz književnost i njenu katarktičku simulaciju životnih kriza rečima. Narativna virtuoznost Doris Lesing možda se nigde ne oglašava tako ubedljivo kao u sposobnosti minimalistički svedenog i jednostavnog dočaravanja tog neimenljivnog iskustva nepoznato strašnog u poznatom i na prvi pogled prisnom, porodično bliskom. Pomenuti spoj porodične priče i horor-atmosfere skoro neizbežno asocira na slična, žanrovski hibridna ostvarenja, poput Rozmerine bebe ili Isterivača đavola, na primer. Ali ono što upadljivo razlikuje i izdvaja Peto dete jeste odsustvo mitološke, religiozne ili bilo kakve druge, jasno i čvrsto uspostavljive simbolike. Asketski lišavajući svoj roman svih “spoljnih” analogija i nadnaravnih kauzalnosti, iako junaci neprestano očajnički tragaju za njima, Lesingova je uobličila zapravo jezovito ogoljenu povest o nepovratnoj propasti utopije građanskog raja. Smislotvorno najzahtevniji momenat te povesti predstavlja, nesumnjivo, pokušaj Harijete, te moderne Majke Hrabrosti i anti-Medeje, u sebi raspolućene između privrženosti i gnušanja, ali i spremne na trpljenje i osudu u odbrani tabua detetovog života, da svoj položaj vidi kao ulogu “žrtvenog jarca”, odnosno da Benovo rođenje doživi kao kaznu za “drskost” njenog i Dejvidovog uverenja da mogu samostalno i slobodno odlučivati o svojoj sreći. Poimajući njenu životnu filozofiju tragičkog prekoračenja ljudske mere kao retrogradnu tlapnju o “razljućenim bogovima i spaljivanju veštica”, a zalažući se za etos preuzimanja odgovornosti i filozofiju slučajnosti, praktično preduzimljivi i okrutno trezveni otac porodice Dejvid posredno otvara Peto dete za moguća feministička i rodno osvešćena shvatanja, u okviru kojih se polni stereotipi po pravilu javljaju pre pod socijalnom nego biološkom prinudom. I mada je Lesingova dugo označavana kao vodeći feministički pisac, takva mogućnost tumačenja je ovde, čini se, ublažena prisustvom jedne još obuhvatnije vizure koja se tiče slikanja društvenih naravi uopšte. Sve vreme nagoveštavana, ova mogućnost čitanja i razumevanja u prvi plan dolazi u poslednjem delu romana, od momenta u kojem antagonizam između Bena i porodice, majstorski nijansiran i psihološki prikazan, u izvesnom smislu biva suspendovan, zahvaljujući činjenici da je ovaj kućni monstrum i familijarni trol najzad pronašao sebi ravne, i to, naravno, izvan kuće, u društvu urbanih probisveta i autsajdera, vremenom izrastajući u njihovog nezvaničnog ali i te kako priznatog predvodnika. Ovim zaokretom Peto dete se u samoj završnici otrglo iz kamernih okvira porodične horor-tragedije u nastajanju i u znatnoj meri se približilo dimenzijama političke i civilizacijske satire, tj. “unutrašnje” slike okrutne britanske stvarnosti sedamdesetih i naročito osamdesetih godina prošlog veka, s prećutnom kritikom tačerizma i njegovih posledica, odnosno aluzivnim upućivanjem na globalno stanje stvari, potpunije prikazano u svojevrsnom nastavku ove teskobne priče pod naslovom Ben u svetu (2000). S pažnjom čekajući verovatni skori prevod ovog ili nekog drugog naslova, možemo tek da primetimo da, priključujući se ranijim dobitnicama (T. Morison, E. Jelinek) na nevelikom spisku laureata lepšeg pola, kao i neposrednim godišnjim prethodnicima (H. Pinter, O. Pamuk), ime Doris Lesing van svake sumnje nemalo doprinosi sada već, čini se, prilično izglednom obnavljanju doskora ozbiljno poljuljanog poverenja u izbor i odluke Nobelovog komiteta za književnost.