Vasina golgota

Nije, valjda, da u prošli četvrtak niste gledali direktan prenos vaznesenja ispred Bele kuće u Vašingtonu?! Ne bih, možda, ni ja video taj spektakl u televizijskim vestima da me Olja nije trgla iz dremeža! Ah, kako je uzbudljivo bilo! Neki momak plavušan iz Ajove koji se vratio iz Indije gde je naučio levitiranje, sedeo je na travi Bele kuće u lotos položaju, slično Isusu, a onda se, polako, odlepio od zemlje i vinuo ka nebu, eeej u Vašingtonu, ispred kapija Bele kuće! Celu noć se od ovog vaznesenja nisam smirio, daljincem sam po mojoj plazmi trkeljisao, ali, jokac, brale, zabraniše, ukinuše vaznesenje ispred Bušovog kabineta. Yabe ti i kablovska i šezdeset i četiri kanala. U Mekluanovom globalnom selu jeres je strogo kontrolisana i ne može, tek tako, svaki hipik za godinu dana, na nekom kursu joge, da nauči da levitira pa još da to javno demonstrira! Jer, šta će onda ostati od hrišćanstva kada se, eto, svaka šuša uzdiže u visine ne mareći za sile gravitacije!? Sutradan, u subotu, na Svetu Petku, od ranog jutra listam tabloide. Ali, avaj! Ni oni ne javljaju o vaznesenju ispred Bele kuće, pa da li je to moguće!? A tabloidi su, brale, naši novi univerziteti! Krenem na Sajam knjiga da prodajem svoja “Pisma Aristotelu”. Koračam nekako gipko, lako niz Gročansku. I setim se da sam u Isusovim godinama i ja radio jogu i da sam se u lotosu odvajao, nakratko, od zemlje. I, zaista, zaista vam kažem, Srbi moji: Zemljina gravitacija je samo jaka sugestija, jaka ljudska predrasuda u koju te ubeđuju još od rođenja pa sve tako do NJutna. Mada je i taj NJutn rekao da je “Isus samo matematička tačka”. I zato, slušajte me, srpski rode, jer stara sam duša, duša sam stara četrdeset hiljada godina i više vam se na Zemlju neću vraćati. Slušajte me; velika je bila obmana Lenjinova a i obmana Staljinova i Titova, ali obmani Isusovoj one nisu ni do kolena! To da zapamtite, Srbi moji, jer na to vas više neću podsećati, neću vam se, zaista, više javljati kada se vratim na nebo starim srpskim bogovima... Sedim na štandu Oksford centra i svoju “robu” prodajem. I prilaze mi moji kupci. Tihi, smerni, ćutljivi i oprezni kao jeretici. Kad, prilazi mi, bahato, “Srbin iz Banjaluke”. Prilazi riđ, kosmat i bradat, pa će, odmah, da grdi: “Šta ćete vi na štandu Oksford centra!?” Pa, eto, tu sam podstanar. “A zar niste mogli da nađete neku srpsku izdavačku kuću?!” Tu malo podviknem, tek da se vidi da sam neko muško: Pa, nađite mi vi neku srpsku kuću koja će da štampa knjigu u kojoj piše da Isus nije postojao! Tu se “Srbin iz Banjaluke” malo lecne, pocrveni u licu. A onda će šapatom: “Znate li da je i Vasa Pelagić tvrdio da Isus nije postojao? Doneću vam tu brošuricu, a vi meni da date vaše knjige da prodajem u Banjaluci.” I padne dil. A onda se zagledam u oči ovog Srbina i u njemu prepoznam – Vasu Pelagića! Mada, pouzdano znam, i Pelagić je Vasa stara duša bio te se na ovu zemlju više ne bi vraćao. I, setim se, da su me lane, nekako u ovo vreme, zvali iz Novog Sada na Osnivačku skupštinu “Vase Pelagića”. Dušu sam ogrešio, na Skupštinu nisam otišao. Te kasno su mi rekli, te padala kiša, ah, gde će mi duša! I, tu se rastužim na Vasu Pelagića (1833-1899). Kakav život, kakva sudbina! I Vikipedija je, bre, surova prema Vasi, “predstavniku naučnog socijalizma kod Srba, prosvetnom radniku i narodnom lekaru”. Dobro, opisuje se, ukratko, i Vasina Golgota od Banjaluke do Rusije, progonstva u Malu Aziju(!?), Rumuniju i Bugarsku, te da je raščinjen kao arhimandrit, a da je, posle Novog Sada, Graca, Praga, završio u Cirihu gde se, konačno, “odriče verske službe”. Učestvovaće Pelagić i u Bosanskom ustanku 1875. godine, a kasnije, 1888. godine, u Vranju “radi na osnivanju Socijalističke partije Srbije”. Ali, nikako da se kaže u Vikipediji zašto je Vasa Pelagić bio “trn u oku režima Srbije” i zašto je to Vasa raščinjen, zatvaran u ludnicu i, na kraju, umro u požarevačkom zatvoru 25. januara 1899. godine. Jer, i Svetozar Marković i mnogi ini bili su socijalisti pa, opet, nisu završili u ludnici. Niko, bre, pošteno da kaže da je Vasa u ludnicu zaglavio zato što je napisao “Ogledalo čivutskog poštenja” i da je Talmud nagrdio. Niko da kaže da je Pelagić i tri delca napisao u kojima je i hrišćanstvo silno razobličio i ustvrdio da Isus nije postojao. Eto, takvo je bilo Vasino ludilo, opasnije nego pseće besnilo. Vraćam se sa Sajma. Vučem cegere sa knjigama, k'o velim, dobro će mi doći da se obračunam sa psima, a i sa ljudima psećeg srca. Mislim, ako me napadnu, kao onomad, u Kosovskoj kod parlamenta, u kome vlada neko drugo besnilo, a Kosovo se stesnilo, stesnilo... Kad, tamo kod “Madere”, eto i Junga! Bio kao i on na Sajmu i kupio svoja sabrana dela! Kao, hoće da proveri kako ga je “gospođa Milakara na srpski prevela”. A onda će Švajcarac, onako, izdaleka, dok prelazimo “zebru” kod Pravnog fakulteta, zaverenički da mi na uvo šapuće: “Video sam da ti je na štandu bio Srbin iz Banjaluke koji mnogo liči na Vasu Pelagića. Bajdvej, da li si razmišljao o etimologiji njegovog imena i prezimena?” Priznam da se nisam bavio odgonetanjem Pelagićevog imena. Jung povuče dim iz srebrne lule pa krene u etimologije: “Vasa – Dasa, na sanskritu, to jest, starosrpskom jeziku, znači LJUDINA OD ČOVEKA! Dasa, dakle, nije urbani dorćolski sleng od juče, već, stara srpska reč, starija od sanskrita. A Pelagić to, valjda, ne treba da ti objašnjavam! Valjda znaš da Pelagić dolazi od Pelazga, drevnog srpskog plemena, po kome nosi ime i Pela Aleksandrova, prestonica slavnih makedonskih kraljeva. Tako je i Pelagija, staro žensko ime koje vas Srbe sa Aleksandrom Velikim povezuje.” Gegam se sa Jungom, polako, a meni se čakra na temenu sve više otvara. I tu shvatim da je i Paraskeva, u stvari, PRAKEVA, Pramajka te da i KEVA nije dorćolski sleng od juče, već da je reč prastara srpska, sanskritska. Ali, gle! U taj čas napadnu nas pseta sa stepenica Pravnog fakulteta. I, zajedno sa Jungom, mlataramo cegerima, branimo se mojim “Pismima Aristotelu”, opiremo se psećem besnilu, Pelagićevom ludilu, pa i onom Bulgakovljevom... I, zaista vam kažem, Srbi moji: opasno je danas u Beogradu čak i ulicom hodati! Ako ne zapatiš pseće besnilo, odletećeš u vazduh, kao kolateralna šteta, zajedno sa miniranom “mečkom” nekog kriminalca. A ako i to preživiš, moj rode, čeka te “bombardovanje” gačaka sa debelih platana Bulevara Aleksandra. Mada, kažu, da je sreća kada te ptica usere, ali da li baš mora po glavi? Dehidrirao od Sajma gde su ložili kao da je januarska suvomrazica, navalim na crno vino iz Kleka i na pitu od praziluka sa sirom. Smažem tepsiju dok si rek'o keks, moj brale, pa se strovalim, zove me beržera da zajedno gledamo Federera. Jer, i on je neki vanzemaljac koji je došao na Zemlju da protivureči gravitaciji. Hrčem, tako, u beržeri, a moja Crna iz Vrčina mi na uvo prede, divno se slažu te dve muzike. A onda će ona: “Ni sveta Petka nije postojala jer pravoslavci ne mogu ni danas da se dogovore gde se rodila, a gde je umrla. Sveta Petka je, dakle, izmišljena da bi se njome sveta Paraskeva prekrila i zaboravila. A sve zato da se Srbi ne sete da je Paraskeva, u stvari, njihova Prakeva, srpska prva majka EVA! A da je raj bio tu na Jabučkom ritu kod Pančeva, o tome sam ti, valjda, već toliko puta pričala!”