Ko su Palestinci Balkana?

Najveći pesimisti u Republici Srpskoj predviđaju da bi, ako ni Miroslav Lajčak ni Milorad Dodik ne odustanu od svojih zahteva, stvaranje unitarne države moglo da se nastavi i bez predstavnika Republike Srpske, a pod protektoratom vojnih snaga međunarodne zajednice. Bosna i Hercegovina bi, kako se u poslednje vreme sve češće čuje, tako postala “evropska Palestina”, a put centralizacije koji je koristeći svoje pravo “isključivog tumača Dejtonskog sporazuma” započeo visoki predstavnik, doveo bi i do nestabilnosti u ovoj državi. Zvanično se insinuacija na takav projekat neće čuti iz krugova predstavnika međunarodne zajednice, posebno ne Sjedinjenih Američkih Država čije se učešće u bosanskom projektu u velikoj meri zasniva upravo na umirivanju bosanskih muslimana kao vrsti kompenzacije na uznemiravanje bliskoistočnih. Takav odnos najbolje ilustruje istraživanja koja su američki mediji preneli kao veoma važnu vest, a povodom masakra koji je mladi emigrant Bošnjak napravio u tržnom centru u Solt Lejk Sitiju nedavno. U tim istraživanjima uočena je sličnost u devijaciji u ponašanju Bošnjaka koji su preživeli Srebrenicu i Palestinaca koji su odrasli u ratu. Zaključak o uzrocima tih devijacija koji su priznati psiholozi otkrili bio je više nego oprečan – prvi, Bošnjaci, nose traumu žrtve dok se drugi, Palestinci, sistematski od malih nogu uče mržnji prema neislamskom svetu. Uprkos takvom, dvostrukom aršinu, koji na dva islamska naroda primenjuje Zapad, ni Bošnjaci, baš kao ni Palestinci, ne vide u Americi prijatelja. Hamasova pobeda na izborima u Palestini shvaćena je u bošnjačkoj javnosti kao početak oslobađanja od hrišćanskog ropstva od koga će se, po uzoru na Palestince, i oni sami ubrzo osloboditi. Iako, ni istorijski ni međunarodno politički, analogija ne stoji, posebno su islamski fundamentalisti u Bosni podvukli da se kao i bliskoistočna braća i oni bore za svoju okupiranu teritoriju, prognani žive životom koji im drugi nameću, da su, baš kao i Palestinci u pojasu Gaze, oni prognani u Evropi. I verski ostrašćeni se najviše, opet, raduju teškoj sigurnosnoj situaciji i srozavanju ugleda Vašingtona u islamskom svetu. Američkom “porazu” u Iraku, a onda i u Libanu i Palestini. Većina bošnjačkih političkih analitičara složila se s palestinskim kolegama da je “pobjeda Hamasa na parlamentarnim izborima u Palestini u potpunosti zaustavila teoriju i strategiju velikog Bliskog istoka, čiji je cilj izmjena geopolitičke mape ovog regiona. Ministar vanjskih poslova SAD Kondoliza Rajs je rat u Libanu nazvala porođajnim bolovima tokom rađanja novog Bliskog istoka. No, Hezbolah je svojom herojskom borbom pomogao da američko i izraelsko ’dijete’ dođe na svijet mrtvo”, stoji pod naslovom “Amerika i pogled na njenu suštinu” na jednom od islamističkih bošnjačkih sajtova. Analitičari u Srbiji, međutim, stanovišta su da se poređenje sa Palestinom, najpre može odnositi na kosovske Srbe, i ako se misli na borbu za oslobađanje od pritiska i okupacije, onda pre na Srbe na Balkanu nego na Bošnjake. Ali ne spore da postoji američki interes da se od Bosne napravi evropsko žarište slično bliskoistočnim. Prema rečima Dragana Simića, profesora na Fakultetu političkih nauka i osnivača Centra za studije SAD, mnogi faktori utiču na stavove Vašingtona u slučaju Bosne i Hercegovine, a jedan je svakako i “količnik odnosa SAD i Evropske unije”. “Vodeći međunarodni faktori su isti i danas kao i u vreme Dejtonskog mira i Pariskog sporazuma. Veliki deo njihovog odnosa prema islamskom svetu odlazi na vraćanje dugova za situaciju na Bliskom istoku, a politika Bila Klintona je najvećim delom i bila rukovođena time devedesetih godina. Dosledna analogija u ponašanju međunarodne zajednice prema žarištima, međutim, ne postoji. Između ostalog i zato što je svako žarište slučaj za sebe. Ali, ako pokušamo da uporedimo izraelsko-palestinski sukob sa sukobima na Balkanu, konkretno na Kosovu i Metohiju, suviše je očigledno nestrpljenje međunarodne zajednice da reši situaciju na Kosovu u odnosu na ogromno strpljenje za situaciju na Bliskom istoku iako kosovski slučaj nije jednostavniji. Naprotiv, i te kako je bremenit mogućim posledicama”, kaže Simić. Suprotno stavovima zvaničnog Vašingtona, i Volstrit džornal je nedavno objavio da su, zapravo kosovski Srbi “Palestinci Balkana i korisni pioni koji bi, ako Zapad klone, uskoro mogli da dobiju svoj pojas Gaze”. U tom slučaju se i kosovskim Albancima, između nametljivog Kremlja, slabašne Evrope i Vašingtona koji je okupiran drugim pitanjima, uskraćuje srećan kraj i ako SAD odlučno ne istupe i “daju Kosovu nezavisnost bez aljkavih kompromisa”, jugoistočna Evropa bi ponovo mogla da zaostane uz ružne posledice po sve. Časopis još ocenjuje da SAD i njihovi saveznici koji su uložili milijarde dolara u pomoć, političku obuku i vojsku na terenu, nisu očekivali da će, kada je status Kosova posle rata 1999. godine ostao nerešen, “ruski predsednik Vladimir Putin Kosovo iskoristiti kao sredstvo za veći sukob sa Zapadom, zajedno sa nuklearnim štitom i Iranom”. Uviđajući da strpljenje na Kosovu ističe, Volstrit džornal ocenjuje da bi usled pritiska pod kojim su kosovski lideri moglo doći do jednostranog proglašenja nezavisnosti, pripajanja kosovskih Srba Srbiji i albanskog zahteva za jedinstvo sa “Velikom Albanijom”, te bi sukob, u tom slučaju, bio neizbežan. Podeljenost Evrope u pogledu statusa Kosova ide u prilog takvom scenariju, kao i jačanju uticaja Rusije i SAD na Balkanu, a time i dodatnim napetostima. U takvoj tezi i ovdašnji analitičari vide najveću opasnost u nagoveštajima stvaranja evropske Palestine. Bilo da se ta metafora odnosi na Kosovo ili na Bosnu. I to opasnost samo sa jednog stanovišta – mogućeg terorizma sličnog palestinskom. Bošnjaci, zadovoljni Lajčakovim merama u pravcu stvaranja unitarne države, nisu, ipak, srećni da krov dele sa dva druga naroda koje smatraju zločinačkim. Ukoliko na dugi rok budu nadgledani zbog protivljenja Srba u Bosni da se sve nadležnosti Republike Srpske i Federacije prenesu na nivo jedinstvene države, Bošnjaci bi se i u praksi i delovanju za sopstvenu državu mogli ugledati na Palestince. Poslednjih dana je kao ulje na vatru procurila vest o naoružavanju stanovništva Federacije BiH, pa je, kako tvrdi profesor Ivan Šijaković, sociolog iz Banjaluke, posle takve vesti usledio i logičan strah od ponovnog sukoba. “Razmišljanje o ponovnom sukobu zasnivam samo na tome što se običan narod na ulici to isto pita. Razgovara se o tome da li tajne službe naoružavaju pojedine grupe građana, a takva atmosfera svakako nije dobra za smirivanje neprijateljstva. Kada se srušio ideal jugoslovenstva, ljudi su veoma čvrsto prihvatili kolektivne identitete i svako centralizovanje ih dira u najosetljivije tkivo. Otvaranje žarišta je pogodno sa stanovišta međunarodne zajednice. U tom smislu, u povezivanju situacije u Republici Srpskoj sa pregovorima o statusu Kosova, može se imati u vidu da se Bosna može otvoriti kao žarište i ukoliko bude potrebno da se težište interesovanja pomera sa Kosova. Ili da Bosna bude pandan nekim drugim zbivanjima u Rusiji, na primer”, kaže profesor Šijaković. Prema njegovim rečima, “bosanski se slučaj u najvećem razlikuje od bliskoistočnog i po vrsti sukoba koji je u Bosni bio i verski i nacionalni i kulturološki”, ali su i slični po generalnom interesnom stavu međunarodne zajednice u oba slučaja. U Bosni se taj interes, prema njegovom mišljenju, u toku rata zasnivao na eksperimentisanju sukobima i ispitivanju krajnjih granica upravljanja sukobom, koji je bio veoma raznolik. “Ne zaboravimo da su kod Bihaća ratovali muslimani protiv muslimana. Takve su situacije pogodne za pronalaženje odgovora na pitanja: Dokle je takvo stanje moguće? Kako se može kontrolisati? Kako se, koliko i kome može dodati, a kako oduzeti? Posle rata, formirana je jedna nakaradna država, čija se neodrživost ogleda već u samom uređenju – jedna federacija i dve republike, što je političko-teorijski, političko-strateški i ustavnopravni apsurd. Sad je međunarodna zajednica u prilici da posmatra i kako će se narodi ponašati ako nastave da centralizuju tu državu. Evropa je svoju strategiju ujedinjenja najpre započela konceptom Evrope slobodnih naroda, pa velikih regiona, pa slobodnih regiona. I dok to sprovodi, istovremeno se u Bosni trudi da sprovede stvaranje konstitutivnog naroda.” On podseća da “podgrevanje sukoba ne postoji samo od poslednjih Lajčakovih mera”. I da je pod pritiskom najpre bila Hrvatska kada je Sporazumom u Parizu ukinut entitet Herceg-Bosna. “Potom je došao na red zahtev za jedinstvene institucije sa kojima će moći da se pregovara o ulasku u Evropsku uniju i NATO. Pa, kad ni potpuno derogiranje funkcija entiteta nije uspelo, došli su na red ekscesi”, kaže Šijaković. Teorije o eksperimentu kao uzroku održavanja Bosne i Hercegovine u permanentnom stanju potencijalnog žarišta ne moraju biti tačne, ali je sasvim izvesno da se ma kakvi uzroci bili ne mogu stavljati u isti koš sa uzrocima za takvo stanje i na Bliskom istoku. Dok Balkan svoju važnost za “kumove” nametnutih uređenja može da iscrpe u međunarodnom odmeravanju snaga i željenoj stabilnosti u Evropi, to sa izrealsko-palestinskim sukobom nije slučaj, gde je reč o takozvanoj Velikoj igri, koja se u geopolitičkoj terminologiji koristi kao izraz za međusobnu borbu velikih sila zarad ostvarenja njihovih interesa. A taj se interes svodi na bogatstva zemlje. Za razliku od balkanskih problema za koje je Vašington jasno iskazao želju da ih što pre reši ne bi li se posvetio važnijim problemima, američka administracija ne razmišlja o ukidanju pomoći Izraelu, koja je u novcu ili oružju do sada iznosila između tri i četiri milijarde dolara godišnje. Isti iznos Palestina dobije od svih “saveznika” zajedno. Na drugoj strani, britanska aviokompanija će izgubiti posao vredan dvadeset miliona evra u Saudijskoj Arabiji, jer je britanska vlada kritikovala stanje u oblasti poštovanja ljudskih prava u toj zemlji. Posao potom preuzimaju Francuzi i to je bio njihov interes. Ali u čemu je interes francuskog ministra spoljnih poslova da u Beloj kući odbije da obeća da će podržati jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, ako u tome nema finansijske koristi? Slobodan Janković, spoljnopolitički analitičar i stručnjak za Bliski istok, kaže da “interes Amerike da od Bosne pravi evropsko žarište postoji iako se odustalo od ideje da se Evropa razvije u samostalnu silu, jer Evropa postoji kao ekonomska i politička sila, ali je kao vojna sila angažovana samo preko NATO-a.” “Od pada Berlinskog zida, postojao je jedan hegemon, koji sada više nema isti položaj. Samo prema ekonomskim investicijama Rusije se može videti da ona želi da jača svoj uticaj u Bosni, i na Balkanu uopšte. Americi to, svakako, ne odgovara. Ona koristi situaciju u Bosni podržavajući Bošnjake kao neku vrstu kompenzacije za optužbe sa Bliskog istoka, ali ne smemo zaboraviti da je Amerika ta koja je uticala na zaustavljanje ofanzive u kojoj je Banjaluka trebalo da padne, i koja je, ako hoćete, učestvovala u stvaranju Dejtonskog sporazuma, znajući da to ne može da doprinese stabilnosti. Korisni su joj saveznici kao što su Albanci, ali joj je korisna i nestabilnost u Bosni”, kaže Janković koji, takođe, veruje da je slika sa Bliskog istoka ipak sličnija situaciji na Kosovu i Metohiji nego u Bosni i Hercegovini. “Sličnost Palestine i Kosmeta je najveća u ograničenoj slobodi kretanja, ograničenom protoku robe i kapitala, u nepovezanosti palestinskih, odnosno srpskih teritorija. Ali u odnosu međunarodne zajednice prema Palestini su dupli standardi očigledni, kao što je jasno da je neprijatelj Palestine, Izrael, profilisana strana i američki saveznik. Reklo bi se da je na Kosmetu drugačije, jer su naspram Srba Albanci koji su najmlađi narod u Evropi, narod u porastu i preko koga Amerika može da utiče na stabilnost u Evropi. Izbegavanje da se primene međunarodni sporazumi tamo može se porediti sa neprimenjivanjem rezolucija Ujedinjenih nacija prema Srbima na Balkanu, ali je zabluda očekivati da generalni pristup međunarodne zajednice i pravila u ponašanju u sličnim situacijama postoje. Postoji samo pravo jačeg”, kaže Janković. On podseća, međutim, da protežiranje Albanaca i celokupan odnos Vašingtona prema Srbiji, koji proističe iz pretpostavke da je Srbija potencijalno trajno naklonjena Rusiji, stvaraju efekat protivan onome koji Amerika želi, gurajući Srbiju “pravo u naručje Rusiji”. “Ali čak i kada bi Kosovo bilo nezavisno, to ne bi značilo bezbednost na Balkanu. Ako Saudijska Arabija šalje veliki novac na Kosmet i u Bosnu i Hercegovinu, to mora značiti da na duže staze postoji pretnja terorizmom. Vekovna težnja Albanaca na Kosovu može biti ostvarena, ali je albansko stanovništvo potencijalna opasnost i za Makedoniju, Crnu Goru, pa i Grčku”, kaže Janković. Kategorija krivca je, kako pokazuje primer iz Solt Lejk Sitija, veoma elastična. Izraelski predstavnici će dugo još kao izgovor za ubistva palestinskih Arapa koristiti terorizam i jedan sastanak iz 2000. godine između Ehuda Baraka, izraelskog premijera i Jasera Arafata, kada je Arafat odbio da pristane na povlačenje izraelskih trupa i priznavanje Palestine u zamenu za obećanje da neće tražiti više teritorije. Retko se spominje da je Arafatov pravi razlog za nepristajanja na dogovor bilo to što Barak nije pristao na povratak pet miliona Palestinaca svojim domovima. Ako ne uspe u Bosni i Hercegovini “ostvarenje evropskog sna o bratstvu među narodima”, kako se po njenom stvaranju često čulo iz međunarodnih krugova, Milorad Dodik i Vojislav Koštunica bi uskoro mogli postati krivci za košmar terorizma na Balkanu. Kontraoptužbe za kršenje Dejtonskog sporazuma ostaće možda u tekstovima “prosrpskih” analitičara. A o produbljivanju krize u Bosni kao instrumentu uz pomoć kojeg se umiruju muslimanski imigranti u zapadnoj Evropi, bivšim sovjetskim republikama i na Bliskom istoku, neće biti ni reči.