“Crveni” oktobar posle 90 godina

Niko u Rusiji, sem komunista i antikomunista, nije obeležio 90. godišnjicu Ruske oktobarske revolucije za koju se nekad verovalo da je dala jedno od glavnih obeležja političkim i društvenim kretanjima 20. veka. Već treću godinu Rusi zvanično ne slave 7. novembar, odnosno 25. oktobar po julijanskom kalendaru, kad je izbila Oktobarska revolucija 1917. Na mitingu u Moskvi komunisti su tvrdili da bez „crvenog” oktobra ne bi bilo ni pobede nad fašizmom ni čovekovog leta u kosmos. Antikomunisti su, na kontramitingu, osuđivali Oktobarsku revoluciju zato što je utrla put Staljinovom teroru, gulazima i stradanjima desetina miliona ljudi. Ostalim građanima bilo je ponuđeno da nekadašnji praznik dožive kao običan radni dan. Sasvim običan? Prema anketi „Komsomolske pravde”, 7. novembar je „običan radni dan” bio za 7 odsto ljudi. Za 10 odsto njih to je bio „tragičan datum u istoriji Rusije”, za 16 odsto „najvažniji praznik”, za 30 odsto „iz detinjstva poznati crveni datum u kalendaru”, a za 36 odsto „povod da se popije”. Prema nalazima Istraživačkog centra Levada, 31 odsto ispitanih veruje da je Oktobarska revolucija podstakla ekonomski i društveni razvoj Rusije, a 24 odsto njih da je otvorila „novu eru u istoriji”. Oko 17 odsto anketiranih misli da je ona usporila razvoj Rusije, a samo devet odsto njih tvrdi da je predstavljala „katastrofu”. Međutim, mlađe generacije su prema ovim vrednovanjima dosta ravnodušne. Neki sociolozi zato tvrde da Rusi već imaju ustaljeni „raspolućeni mentalitet”. Lenjinovo balsamovano telo još leži u mauzoleju na Crvenom trgu. U međuvremenu, u Moskvi je podignut spomenik caru Nikolaju Drugom, koga su boljševici mučki ubili. A u Irkutsku je podignut spomenik admiralu Aleksandru Kolčaku, koji je predvodio snage „belih” u građanskom ratu protiv „crvenih” (1918-1921). Bivši predsednik Jeljcin pokušao je da na simboličan način prevaziđe ideološke i političke podele u zemlji: tražio je da se Dan Oktobarske revolucije preimenuje u „Dan nacionalnog pomirenja”. (Nije u tome uspeo. U Dumi je donesena odluka da se, umesto sedmog, slavi četvrti novembar, u znak sećanja na oslobođenje Moskve od poljskih trupa 1612, čega se, inače, ranije malo ko sećao.) Predsednik Putin oprezno, ali dovoljno jasno, zastupa tezu o nacionalnom pomirenju. Prilikom posete Francuskoj – sticajem okolnosti baš na 7. novembar 2003. – on je na ruskom groblju kod Pariza položio venac na grob Ivana Bunjina, pesnika u izgnanstvu, i Vike Obolenske, heroine francuskog Pokreta otpora. Zastao je pred spomenikom oficirima „bele” armije i rekao: “Svi smo mi deca iste majke – Rusije. Vreme je da se ujedinimo”. Ako su mu na tome zamerili neki od političkih sledbenika, njegova kasnija izjava da je „propast Sovjetskog Saveza bila najveća geopolitička katastrofa 20. veka” izazvala je veliko negodovanje u ruskim liberalno-demokratskim krugovima. Spremnost da se o Oktobarskoj revoluciji uopšte govori ispoljila su ovih dana samo dva političara. Jedan je, što ne čudi, Genadij Zjuganov, lider Komunističke partije. Drugi je Sergej Mironov, predsednik Saveta Federacije i lider manje poznate levičarske stranke „Pravedna Rusija”. Zjuganov je izjavio Bi-Bi-Siju: „Bez ideala Oktobra i principijelnog uvažavanja rada, ljudske ličnosti, dostojanstva, pravde i prijateljstva među narodima, ova planeta neće lako izaći iz teške situacije u kojoj se nalazi”. A Mironov smatra da je Oktobarska revolucija ruski ekvivalent Francuskoj revoluciji iz 1789. I Francuska revolucija je bila krvava, pa je Francuzi ipak uvažavaju kao značajni deo nacionalne istorije. Na strani, posebno na Zapadu, Oktobarska revolucija se sve manje vidi kao „tragična greška” – što se ranije često isticalo – a sve više kao „katastrofa”. Za predsednika Buša, recimo, Lenjin je bezmalo preteča Sadama Huseina: „Istorija nas uči da je potcenjivanje reči zlih, ambicioznih ljudi strašna greška. Svet je, početkom prošlog veka, ignorisao Lenjinove reči, kad je ovaj izlagao svoj plan o komunističkoj revoluciji u Rusiji, i zato je platio užasnu cenu. Sovjetska imperija, koju je on stvorio, poubijala je na desetine miliona ljudi i dovela svet na ivicu termonuklearnog rata”(!?). Ugledni ruski istoričar Roj Medvedev ukazuje na dve važne činjenice. Prvo, Rusi teško prihvataju „ultraradikalnu kritiku” Oktobarske revolucije. Drugo, istorija ove revolucije se piše od samog njenog nastanka. Istoriju su falsifikovali i oni koji su revoluciju slavili i oni koji su je proklinjali. Tek od nedavno, otkad su otvoreni tajni arhivi sa dokumentima o nastanku sovjetske države, stvoreni su uslovi za nepristrasno istorijsko vrednovanje Oktobarske revolucije. „Možda će jednom takva istorija i biti napisana”, kaže on. Nadajmo se da će se ova predviđanja i ostvariti.