Abardar u Javnom servisu

U stara vremena, kada nije bilo pitoreskne televizije ili umetničkog internetskog opisivanja događaja, ljudi su pisali jedni drugima pisma, stvarali osobeni srpski stil, a naročito su negovali usmeno figurativno izražavanje. Možda nesvesno, ali sa osećanjem intuitivnog narodnog kritičara, srpski govorni jezik postao je bogat, pun mudrosti, u kome je rečima bilo tesno, a mislima široko. Nisu tada pominjani ni reket, ni mito, ni korupcija, nego se za čoveka koji je živeo u delti Nila ili Tigra i Eufrata (a to su uvek bile bogate sredine, zbog plodnih njiva u delti i obilja vode), jednostavno govorilo: Jednom rukom daje, a dvjema uzima. Političare, samožive i nezasite vlasti, koje narod nikada nije voleo, nisu opisivali sociološkim i psihološkim esejima, na trideset stranica, nego bi pala metaforična pitalica: pitali zmiju – Zašto ti je svak dušman? Zato što ja nijesam nikome prijatelj. Postoji i sarkastična izreka: Na mlađima svet ostaje. I onda su mlađi, na kojima je svet ostao, bez prevelike odgovornosti prema tradicionalnom nasleđu i mudrosti staraca, mnoge naše i strane izreke unakazili, tako da su one izgubile svaki smisao. Umesto lakademonskog ili latinskog kratkog govora, nastali su referati, prazni i dosadni, u kojima je mislima postalo tesno a rečima široko. Često učeni ljudi, pogotovo narodni poslanici za govornicom, žele da ostave jak utisak, kao da su Katoni ili Ciceroni u starom rimskom Senatu, i onda svoje govore završavaju nekom poznatom izrekom. To rade i mnogi koji pišu po novinama. U srpskom narodu postoji jedna od najlepših poslovica, zapisao ju je Vuk Karadžić, kojoj po lepoti gotovo da nema ravne na ovome svetu. Ona se danas izgovara – ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. I sad se mozak, posle malo razmišljanja, počinje da buni. Zašto sneg ne bi pokrio breg? Baš je lepo kad pada sneg, pokrije bregove, a svet, do juče tmuran i crn, postane beo, pa onda ljudi krenu na skijanje, a to je šansa i za srpski turizam i punjenje državne kase. O zdravlju ljudi da ne govorimo. Ali, kad tu poslovicu pročitamo onako kako ona pravilno glasi, mozak ljudi (ne svih), prosto odahne: Ne pada sneg da pomori svet, nego da svaka zverka pokaže svoj trag. Na sneg se ovde ne gleda neozbiljno, kao na nevažni pokrivač bregova, kao da je ćilim ili krpara. On pomaže čoveku da otkrije tragove zverki koje mu nisu prijatelji. U prenosnom smislu reč zverka može se tumačiti i kao – čovek. Sad dolazimo do još jedne unakažene poslovice (narod te svoje umotvorine nije tako zvao, ime im je dao Vuk), a ona je, nedavno, poslužila jednom našem “dramskom piscu” da za televiziju napravi nekakvu lakrdiju o našim naravima. Tu poslovicu svi danas izgovaraju ovako – selo gori, a baba se češlja. Kakvu tu logiku vidimo? Nema tu nikakve logike. Čista besmislica. Kad je “babino češljanje” ikada bilo simbol nečega? U kom se to našem selu babe češljaju ispred ogledala, dok na polici stoji šanel pet? Pravilno izgovorena poslovica potpuno je jasna: Kuća gori, a baba vunu češlja. To je poznati prizor iz našeg seoskog života. Ovde je aluzija jasna, naš narod nije preterano milosrdan prema starim ljudima, često na njihov račun pravi neslane šale, ali to smo mi. Nismo Englezi. Kod njih dete spava kao jagnje, kod nas kao zaklano. Jedna od izreka – koja se, možda i najčešće čuje, postala je moderna – glasi, kad se neko s nekim ne slaže, kaže mu – to ne pije vodu. I opet nedoumica: šta znači to da nešto ne pije vodu? Visokoumno ne znači ništa. Ovde je došlo do sakaćenja narodne poslovice koja nešto netačno poredi sa lošim buretom, koje ne drži vodu. Dakle, kad neko nešto lupeta, to što lupeta ne da ne pije vodu, nego – ne drži vodu. Kao bure koje su napravili loši pinteri. Postoje i neke biblijske misli, koje su, čini nam se, možda zbog nepreciznog prevoda, izgubile smisao. To iziskuje ozbiljnu raspravu i lingvista i logičara, a nama se samo čini da tu nešto nije najjasnije. Kaže se – blago niščima duhom, njihovo je carstvo nebesko. Mi znamo da ovo nišči potiče iz staroslovenskog i da označava siromašne i uboge. E sad, zašto bi siromašnima duhom bilo zagarantovano carstvo nebesko? Novi zavet siromaštvo i skromnost smatra vrlinom, a bogatstvo porokom. Zar nije, onda logičnije, kazati – blago niščima, njihovo je carstvo nebesko? Postoji još jedna biblijska poruka – pre će kamila proći kroz iglene uši, nego bogataš u carstvo nebesko. Tu već vidimo jednu logičnu vezu sa niščima, ali ne duhom. A opet, i ovde imamo jednu teško shvatljivu stilsku figuru: zašto bi kamila prolazila kroz iglene uši? Šta će to njoj u životu? Naša pretpostavka glasi: u stara vremena, u deltama Nila ili Tigra i Eufrata, ljudi su od kamilje dlake ispredali debelu užad. Da to, možda, ne znači kako će pre kamilje uže proći kroz iglene uši, nego što će bogataš ući u carstvo nebesko? Ovo jeste posao za učene tumače Biblije, mi smo samo izrazili jednu logičku sumnju. Na kraju, kad već govorimo o neznanju, ima jedan divan televizijski primer. Javni je servis, kao što znamo, naša najbolja televizija, ima najškolovanije novinare, i njihova se nova zgrada nalazi u ulici koju oni zovu – Abardareva. Šta je to, ko je to? Naravno, to nije ništa, ali jeste nešto u našoj istoriji bio Milan Kujundžić Aberdar, u drugoj polovini devetnaestoga veka. Pesnik romantičar, ugledni političar, novinar i urednik Mlade Srbadije. Nadimak Aberdar uzeo je iz turskoga, a reč aber (vest, glas) ušla je i u naš jezik i pesmu (al od njega ni abera nema...) Zaključak: mnogi novinari javnog servisa ne znaju ko je bio Aberdar, imaju slabo zapažanje (na početku ulice kojom prolaze stoji tabla sa natpisom Aberdareva), a kad novinar ima tanku opservaciju, onda nemamo o čemu da pričamo, osim o pretplati.